ШКРИПА УСПОМЕНА
Баки
Ушла сам у собу мириса перјаних јастука и златних дуња, које су са ормара мамиле уздахе сећања. На маленом столу у напуклој порцеланској вази је спавао стручак ђурђевка, осушен али миришљав, с трагом белине на смежураним звончићима.
На зиду икона Светог Јована, а поврх ње исткани бели пешкир, ситним везом опточен. Испод иконе босиљак и кандило. На другом зиду венчана слика, руком насликана, фотомонтажа бакине и дедине слике. Деда је на слици из млађих дана и ситнији.
Бродски под премазан окер фарбом, шкрипом одговара на сваки мој корак као пригушени јецај. Крпаре на поду покупиле мирис дуња, босиљка и ђурђевка. У већем делу собе старински брачни кревет, уредно затегнут, са сиво-розе прекривачем преко јастука, перина и вунених јоргана. Са обе стране кревета до пода се спушта бели, везени уштиркани чаршав. На Ђурђевдан смо овај кревет китили јоргованом, као и прозоре куће. Тад би сву децу на сточићу чекала чинија медених бомбона које су на омоту имале нацртану пчелу и саће златне боје. Бака је те бомбоне звала бомбоне од пчеле. Веровали смо да их је стварно пчела доносила за нас и то увек тачно онолико колико нас је било.
Бака је имала дугу, седу косу коју је плела у плетеницу, а њу савијала у пунђу. Увек сам се питала зашто чува толику косу, кад се испод мараме ни не види. Једном сам је питала и она ми је одговорила да је велика срамота кад се коса одсече. Тада ми то није било јасно, али сам касније сазнала да су некада важила таква правила.
У ормару уредно сложена њена одећа и торбица за цркву. На полици у соби кутија у којој су се чувале разгледнице и честитке које су укућани добијали. Разгледнице сам често гледала и замишљала како ћу и ја једном примити честитку и писмо. Волела сам да читам те срдачне поруке исписане краснописом, као и да гледам маркице на њима.
Испод стола је стајала кутија са гурабијама, посутим белим прах шећером. Гурабије су имале разноврсне облике, филоване пекмезом или празне. Биле су између редова прекривене папиром, који је тако јако шуштао. Када би кришом хтео да узмеш један колачић, помислио би да сви на свету чују. Тако би оне дуго остајале у кутији и постајале све мекше и лепше.
У соби је била и полица с фиокама. Три ручке на којима су висиле луткице од свиленог конца. У фиокама је бака чувала картончиће кутија од лекова и маказице. Када би баки требали нови лекови, она би послала мене са тим картончићима код лекара, да их набавим уместо ње. Желела је да бар једно унуче изучи за лекара, како не би морала никада ићи.
Иза врата је стајала плетена корпа за хлеб. Поред дрвени сандук у којем је чувала дедино одело, слике и писма. То је била шкриња успомена.
Коракнула сам, шкрипа пода ме прену. Тог часа ми се учинило да је дошла бака да ме понуди меденим бомбонама.
