КОЛОПЛЕТ ЛИРСКОГА КЛУПКА

(Гојко Ђого - Клупко, 2018. "Православна реч" - Нови Сад)

 

Проф. др Горан Максимовић

 

У огледу је анализирана најновија збирка пјесама Гојка Ђога Клупко, која је објављена 2018. године у издању „Православне речи“ у Новом Саду. Указано је на блискости и разлике пјесничког говора у свих пет циклуса ове књиге, као и на поетичка прожимања и симболичка значења „клупка“, из ове најновије књиге, са симболиком „вунених времена“ и „црног руна“, из претходних пјесничких књига. Интерпретативна пажња посебно је усмјерена на прожимања лирског говора са документарним детаљима, са непосредним укрштањем стварности и поезије, као и субјективним виђењем и доживљајима те стварности. Због тога се неминовно намећу универзални архетипски мотиви „снова“, „смрти“ и „страха“, као и метафизичка потреба да препознамо сусрет са визијама и слутњама смрти и што безболније пређемо преко те границе између овога и онога свијета.

У поетичким значењима и лирској интерпретацији Гојка Ђога, симболика „клупка“, која је експлицитно исказана у најновијој пјесничкој књизи истога наслова Клупко (Православна реч, Нови Сад, 2018), налази се на неразмрсивој граници између снова и стварности, а можемо претпоставити да је изведена из оне костићевске „неуморне плетисанке“ која на изазован начин спаја свијет који се налази на раздјелу између стварности и снова. У Ђоговој пјесничкој и поетичкој пројекцији, „клупко“ чине оне неразмрсиве нити живота и хтијења, а дубоко су утемељене у симболичким значењима претходних пјесничких синтагми „вунених времена“ и „црног руна“. Тиме је пјесник „заокружио своју вунену трилогију коју сачињавају култна књига Вунена времена, па књига врхунске тамничке поезије Црно руно, какву новија европска књижевност не познаје, те нова збирка Клупко којазатвара средишњи круг Ђоговог пјевања по коме ће овај пјесник бити дуго препознатљив у српском пјесништву“.[1] Поред свега тога, суштинска значења Ђоговог „клупка“ дубоко су утемељена на аналогијама са митолошким представама и означавају свеколики излаз из тешко рјешивих животних ситуација, које проналазимо у симболици „Аријадниног плетива“. Из те перспективе симболику „клупка“ можемо разумјети на амбивалентан, можда и поливалентан начин, као мјесто на којем се прожимају, сусрећу и укрштају, свеколико зло и добро овога свијета, она дубока унутрашња мука и патња која се склупчала у нама, али и она утјеха и радост коју чувамо у лавиринтима нашег бића. „Клупко“ је истовремено и својеврсни змијски сплет и стјециште зла, али и оно увијено и заштићено мјесто, тихо уточиште у којем проналазимо заштиту од свих животних недаћа и стваралачких расцјепа и дилема. Недавно је на лијеп начин указано на још једну важну чињеницу за разумијевање симболике Ђоговог „клупка“, а односи се на „дијалог са песниковим аутопоетичким есејима објављеним у књигама Поезија као апокриф (2008) и Пут уз пут (2017)“.[2] Ми бисмо свему томе додали и најновију сродну књигу Ђогових есејистичких расправа и критичких размишљања Земљани пут (2020). У свима њима Ђого води различите дијалоге, а највише усмјерава пажњу на „субверзивну улогу књижевности“, на разорни однос идеологије и умјетности, на судбину пјесника у непјесничкој стварности, на вјечите и нераскидиве нити традиције и савременог стварања, на креативни дијалог са претходницима и великим узорима у књижевности и сл.

Већ је на лијеп начин указано на чињеницу да је Ђогова пјесничка књига Клупко „изузетно брижљиво компонована“, да има симетричан склоп, да трећи циклус представља „симетралу, те да „по томе подсјећа на Настасијевићеве лирске кругове и на Попине циклусе“.[3] Можда би за овај трећи циклус „Софија и њене кћери“ могли нагласити да представља онај суштински „укрштај супротности“ или костићевским језиком речено „расклад у складу“, ону за поезију благотворну и толико неопходну „симетрију“ и „хармонију“ на којима подједнако почива овај варљиви свијет, као и онај жељени космички свијет, али и начело умјетничког стварања. Књига је сачињена из пролошке пјесме „Задушница минулом веку“, као и пет лирских циклуса: „Котрљање клупка“, „Поглед у недоглед“, „Софија и њене кћери“, „Двопев“, „Шапат из београдске шуме“. Укупно тридесет и три пјесме. Чини нам се да би се свему овоме могла додати и констатација да завршну пјесму „Одговор на питање новинара З.Х.Р.“, која је објављена на крају петог циклуса, можемо посматрати и као издвојену цјелину, као епилошку пјесму којом се затвара оквирна композиција књиге. У њој је садржан онај неопходни завршни лирски акорд којим се пјесник дефинитивно разрачунава са превртљивим свијетом и размишља/одлучује да је можда најбоље да „заћути“ и настави да „пева у себи“.

Отуда његово пјевање и мишљење у збирци Клупко можемо разумјети и као ненаметљиву опоруку, можда и поуку, новим генерацијама. Тако нешто наглашава и сам пјесник у једном скорашњем разговору, који садржи елементе експлицитног аутопетичког исказа: „Како год песник опевао своју муку, не може да не захвати и оно што га окружује и неминовно утиче на његову судбину.[...]Тако се и песничка слика урамљује одговарајућом реалношћу.У позним годинама људи чешће гњурају по својим недрима, да понешто од оног што се тамо наталожило оспоље, као да тиме олакшавају неки свој терет, а можда и са прикривеном надом да би њихово искуство неком могло послужити као поука. Баш као што су и дедови, некад, свој живот бајковито опричавали унуцима, цупкајући их на крилу.Иако не волим да раскопчавам кошуљу, вероватно у Клупку, хтео или не, има тог талога, па и тих старих бичева из Вуненихвремена и Црногруна, живот све то упреда и смотава“.[4]

У уводној пјесми „Задушница минулом веку“, која има карактер лирског пролога, започиње то Ђогово велико и горко одмотавање и распетљавање свеколиког животног клупка. Важно је при томе нагласити да се пјесник обраћа читаоцима кроз карактеристичан говор „лирског субјекта/јунака“ са којим дијели сродна, али не и увијек подударна становишта, те који је нека врста његовог „осумњиченог“ двојника. Минули, упокојени вијек, доживљен је као стољеће разноликих ужаса и густог мрака. Пјесник га памти са истинским болом и језом као вијек који је личио на „звер у понору“, као епоху људског безизлаза која нам није подарила ниједан трачак свјетлости и ниједан излаз из тог страшног „зиндана“. Дубоки песимизам окончан је најцрњим слутњама да ће се „црно семе“ тог вијека продужити и у новорођеном стољећу на шта га посебно опомиње „дубоки мук“ тог новог времена. Ђого човјека посматра као „вучји род“, а онда са потпуним фатализмом поручује да су сви рачуни на столу и да ће људска цивилизација да се посматра у „крвавом огледалу“ стотину нових година. У том смислу оправдано је у великој мјери и оно интерпретативно полазиште које указује на „поливалентност“ ове Ђогове збирке, наспрам оне често истицане значењске амбивалентности његове лирике. „Све песме ове књиге, колико год се међусобно разликовале, не чине дисхармонију, већ јасно прејудицирају идеју, однос намеру, да се на неки начин стави тачка на дилеме, проблеме, па и страхове, које су песниково биће заокупљале током минулог века“.[5]

Лирско котрљање клупка нарочито значењско утемељење у Ђоговој поетичко-философској визији добија у насловној пјесми „Клупко“, у којој се читав људски живот, као и животи генерација које су нам претходиле, поистовјећује са намотавањем клупка. Што је више година живота то је клупко веће, а намотавање свеколиких животних нити упоређено је са намотавањем предива око „каменчића у недрима“.[6] Траје то из године у годину, од јутра до сутра, а док има пређе и док се вретено окреће, дотле ће и људски живот трајати. Пјесник је свјестан да је та веза са клупком, као истинским животним нитима, нераскидива и вјечна колико год му понекад била тегобна и колико год желио да је покида. Тада му се те нити, уплетене у вјечито клупко живота, чине једном врстом ужета што нас спутава и везује и што нам не дозвољава неспутану слободу живовања. Заробљен у нераскидивим нитима тог вјечног ужета пјесник је приморан да у „његове узле заузлава“ све оно што би желио да каже, а принуђен је да прећути и прогута. Понекад су то скривене љубави, а понекад псовке, свагда је то „буника и чемерика“ нашег постојања, оно вјечито „роптање“ које нам не дозвољава да досегнемо срећу и смирај у овом земном животу, пролазном и краткотрајном као сан, а узбурканом као најлуђи олујни вјетар на огромном океану. Такво „клупко“ које је намотано од тајни „беле“ и „црне вуне“, од илузија младости и горких сазнања у старости, несумњиво је да „не тежи да буде одмотано, нарочито не скалпелом историје и књижевне теорије, који би га једним потезом пререзао и његову свету тајну оскрнавио простим свођењем на најпресудније моменте из песникове биографије“.[7]

Нимало случајно у књизи Клупко значајно уводно мјесто припада и пјесмама „Буника“ и „Ахасвер“, које се суштински прожимају са симболиком Ђоговог лирског клупка. У оксиморонским значењима „бунике“, која је истовремено и „лековита и отровна као реч пророка“, пјесник проналази одговор на многа нејасна питања која су заплетена у оно животно клупко. Назива је „мезимицом бола и бунила“, а затим и „посестримом мака и дувана“, а затим наглашава да се „кадио на њеном тамјану“ и тако калио своје зубе, кутњаке и умњаке, да би лакше савладао све животне недаће или их бар донекле схватио и објаснио.

Сводећи свеколика животна искуства, а поготово вјечито и несмирено лутање, пјесник се упоређује са митским Ахасвером и види себе као „избеглицу на земљи и на небу“. Зато се искрено и са нескривеним песимизмом онога који се „света нагледао“ пита ко зна да ли ту „песма, молитва или мина“ могу помоћи да пронађемо толико жељено вјечно уточиште и смирено тихо пристаниште у којем, његошевски казано, вријеме не ратује са вјечношћу. Захваљујући томе, Ђого се наслања на ону магистралну линију српског филозофско-метафизичког пјесништва коју су у 19. вијеку утемељели Сарајлија, Његош и Лаза Костић, а која је заснована на вјечитом трагању поезије за одговорима на питање ко је човјек, откуда он на земљи и каква је његова веза са Богом?

Управо у једној таквој вјечитој потрази са поријеклом и смислом постојања на земљи и разоткривањем тајни трајања на небу, укрштањем субјективних, објективних и метафизичких простора, пјесник понире у искуства различитих бића. Најбоље се то препознаје у пјесмама „Савети једног слепца“, „Алхемичар“ и „Епиграф“. Отуда му се као необично важно схватање и пут у једну дубљу димензију сазнања јављају „савети једног слепца“ у којима му поручује да „ништа не види“ откако је „изгубио вид“, али да од тада „боље провиди“. Чини му се да се лакше сналази у овом суровом свијету и да и најцрњу помрчину лакше подноси само када зна да све „стоји на свом месту“. Сусрет на клупи у парку са једном пчелом и једним цвијетом и ослушкивање њиховог немуштог говора буди снажњу пјесникову жељу да и сам проникне у такву алхемичарску моћ и „умути једну лековиту басму“ коју ће сви пјевати убијеђени да је то лијек, а нико неће знати од какве болести лијечи и од каквих нас чудеса ослобађа. Ако му то не пође за пером и надахнућем, за умом и срцем, осјећаће се као она склупчана змија у књигама што глође сопствени реп, дубоко немоћан пред болним сазнањем да је „проћердао“ читав свој вијек. Посебну врсту сазнања, искуства и доживљаја, пјесник проналази на једном надгробном „епитафу“ и поруци умрлога да је живио и овако и онако, добро и лоше, али да куда год да је отишао такав његов живот, нипошто више не би пожелио да му се врати, јер зна да може бити и „горе од горег“, и „црње од црњег“, од свега онога што је преживио у свом врлетном земаљском трајању.

У циклусу пјесама „Поглед у недоглед“ долази до изражаја вјечита пјесничка потреба да проникне у тајне овога и онога свијета, да проговори из дубине, да разјасни празнину, разоткрије сјету и суморне мисли, да препозна ону вјечиту, дучићевски опјевану, „међу“ између овога и онога свијета. Управо због тога у пјесми „Погледи са Леотара“ са неком резигнираном немоћи признаје да зна колико је слијеп и колико је велики његов „недоглед“ да би могао да види и оно што се не види оком и не чује увом. Признаје да што се више пење у жељи да „догледа“ више и даље то се његов поглед мути и „невид видов“ примиче ближе. Зато на крају пјесме и закључује да само онај што је „врскрнуо“ може да сазна шта крије „провалија изнад провалије“. У пјесми „Празнина“ пита се откуда долази ова „невидљива паучина“ што се хвата око очију, грла и ногу, а због које осјећамо све већу немоћ тако да не можемо да се ни с мјеста мичемо, а умјесто негдашњег корачања све више бауљамо. Све га то подсјећа на мрежу испредену од провидне смоле и ваздуха, све му то личи на оно што се у пјесничком језику назива „празнином“, а нема више ни воље ни снаге да се одупре том гласу и знаку пролазности. Можда баш зато у пјесми „Суша“ и наглашава да пожели „кад се поново роди“ да личи на оног човјечуљка из неолита с којим се понекад виђа у Винчи, а на чијем лицу доминира само обрва „изнад зашивена ока“ и запета на крају усана. Чини му се да би можда тада могао да види више и даље, а да казује дубље и гласније. Пројектован кроз говор лирског субјекта Ђого је дубоко разочаран сазнањем да су очи престале да буду огледало човјекове душе, да оне више не исказују емоције, а поготов зато што је дубоко свјестан спознаје да су га те „лажњиве очи“ у младости често на „зло наводиле“. Зато наглашава да ће им се осветити ако изнова не прогледају, ископаће их баш онако како је то учинио Демокрит из Абдере „да би у мраку боље видео“. Тиме су активирана два иронијско-пародијска подтекста, „први везан за античку традицију и Демокрита из Абдере, а други за нашу народну поезију и пјесму „Стари Вујадин“.[8]

У пјесми „Оморина“, пјесник се пита како да скине ту маховину са лица и како и са ким да дочека крај вијека, а затим се обраћа „Оцу љубави“ и моли га да му подари из своје градине какав „зелен изданак“ и помогне му да смирено дочека крај овоземаљског трајања. Скори крај и долазак „на међу“ причињава му се и у пјесми „Сумор“ у којој кроз замагљени прозор види ону „модру“ ријеку која туда никада није текла и „возара на скели“ што чека на њега. У завршној пјесми овог циклуса, „На међи“, пјесник наглашава да је та граница између овога и онога свијета једино мјесто на којем смо обавезни да оставимо све оно што смо сабрали на путу, убрали у винограду, научили у школи или богомољи. Потребно је испразнити не само торбу у коју смо трпали свеколика знања и разнолика добра читавог живота, већ и главу и све њене тајне, јер само тако исповијеђени и ослобођени можемо проћи поред „немих цариника“ и савладати ту „међу“ између овога и онога свијета.

У циклусу пјесама „Софија и њене кћери“ исказана је велика потрага за границама људског искуства и мудрости. Обраћајући се Софији, као древној богињи мудрости, као и њеним кћерима: „Вери“, „Нади“ и „Љубави“; пјесник нас са горчином уводи у савремено доба које није наклоњено искуству и мудрости, већ је заробљеник површности. Зато већ у уводним стиховима пјесник наглашава да га узалуд буди „мудра ћуталица“, јер он више није њен јатак, оглувио је слушајући проповиједи погрешних људи. На крају пјесме, са иронијом и зебњом позива „Мати Мудрости“ да се „отрезни“ и да своје лијепе кћери обуче у цвијетне латице и запосли их као „слушкиње у циркусу“. Овдје више нема посла за „чуваркуће“, јер се у нашој кући „љубе змије и змијоубице“.

Софијине кћери, „Вера“, „Нада“ и „Љубав“, порођене су као слободарски идеали гласовите романтичарске епохе, а биле су идеал бројних покољења, да би у савременом добу биле заборављене или исмијане. Упракос томе, пјесник не жели да се одрекне тих идеала. Зато за „Веру“ наглашава да она није ноћна тлапња и измислица слијепаца и просјака, него је „од стварности стварнија“. Увјерен је да га са вјером „спаја безгласно звоно срца“ и да се из њене руке причешћује и да носи њен крст. Покајнички наглашава да не иде на исповијест, јер се у своме бунару не смије огледнути, устрашен од онога што је тмурно доба натрпало у њега, а каје се и зато што је талац ума који у „све сумња“ и што је због тога својој „Вери неверан“. Одаје јој признање на постојаности и што га упркос свему томе још више воли и што се бори за његову душу. На крају пјесник признаје да му „Вера“ даје сталну сигурност, јер зна да када га сколе сви отрови и магла из главе, када му се замуте сви животни путокази, она ће га сачекати на раскршћу да му „пут покаже“.

Пјесник се „Нади“ обраћа као својој заводљивој „лепој бескућници“ чији је језик „медом намазан“, а која своја крила „од облака гради“ и са „белим штапом земљом ходи“. Тужан је, помало ироничан, помало усхићен, а понајвише сјетан. Помијешана су му осјећања. Више јој не вјерује, захваљује јој се на позиву, радо би узлетио с њом у ту дивну авантуру саздану од обећања, али је касно за нове илузије. На крају нам свима поручује да „наде има и кад је нема“. Моли је да му остави адресу да би могао да је пронађе о Васкрсу, онда кад се дешавају чудеса, кад једноноги протрче, једноруки окрилате, слијепи прогледају, нијеми проговоре. Тада кад други Лазар устане, вјерује да ће с њом „поћи на венчање“.

„Љубав“ је најсложенија Софијина кћер, „невина продавачица љубави“, како јој шапуће пјесник, чије се „слатке соли“ нализао са њених усана. Ту врсту оксиморонског доживљаја наглашава чувањем „огреботина“ као најдражих успомена на прохујале љубави. Понекад чепрка ноктима по тим старим ожиљцима да их мало продуби. У тим снажним слутњама и противурјечним осјећањима за пјесника је љубав, окупана у сузама, заблистала као нека „звездица“ међу оним „милим“ романтичарским радичевићевским „сестрицама“, али и као магловита костићевска „плетисанка“ узлетјела на крилима од „воска и папира“. На крају пјесме закључује да је тако било одвајкада да се непрестано губи и проналази са својом „Љубом“ док исписују странице љубавних прича, а при томе се клупко живота „све брже низ стрмину суче“.

У циклусу пјесама „Двопев“, Ђого отвара потрагу за једном новом димензијом човјековог идентитета и оном вјечитом подијељености и борбом људског бића са собом и својим двојницима. Тај подијељени свијет људског бића метафорички је у пјесничкој поетици Гојка Ђога дефинисан као „двопев“, као немилостиви судар она „два стара крвника“, који не могу један са другим а још мање један без другог. У пјесми „Славуј и гачац“ симболички је то исказано кроз супротстављање двије птице, два свијета, двије емоције, два стања духа, „два намћора“ који се слажу само у једноме да њихова пјесма у свеколикој шуми живота проналази баш онога слушаоца/читаоца коме је потребна и који жели да је чује. Носилац тог првог свијета је славуј, чија мелодија пјесника „одвезује од земље“ и помаже му да ужива свом снагом свога духа и резервоаром својих емоција. Носилац другог свијета је птица гачац, коју пјесник доживљава као „црног монаха“ што га цијелог живота подстиче да живи у свијету креативних илузија и од „два слова и једног слога“ склада своју „катавасију“, увјерен при томе да пјева „лепше од славуја“.

Такав немилосрдни и страшни судар двојника упечатљиво је исказан и у пјесмама „Ја и ја“, „Пролетња шетња“, „Књижевно вече“. Понекад је тај сукоб непомирљив па један другом поручују да је узалуд да се узајамно позивају и траже утјеху један од другог, јер су сва врата зазидана и све ватре погашене. Други пут не могу један без другог и узајамно се позивају на шетњу и дружење, јер најљепше је дружење „с непознатим човеком“. Трећи пут се заједно питају како да босоноги прегазе хиљаду миља удаљености између њих док им стопала пробадају „чкаљ и драч“. У пјесми „Два стара крвника“, непомирљиви и вјечити сукоб пјесника и његовог срца, симболички приказан кроз метафору „старог крвника“, упоређен је са сизифовским узалудним напорима и пословима. Таман кад помисли да је стигао крај мукама, те да су савладали неку „стрму стазу“, срце се изнова измигољи из руку и заједно се скотрљају у нову љубавну провалију. Тако из године у годину ову чувену Сизифову борбу понављају сваког дана „два стара крвника“, пјесниково „ја“ и пјесниково „срце“. Најцјеловитију и најкомплекснију слику „двојника“ проналазимо у пјесми „Аутопортрет без огледала“. Све на једном мјесту и у једном човјеку, фифти фифти, мало неба и мало земље. Истовремено и монах и паганин, квијетист и анархист, шовен и мондијалист, Хумљак и Хиперборејац, бољшевик и белогардејац, братољуб и братоубица, патриота и издајник, Леонида и Ефијалт. Све у истом дану, увезано крвним жилама и поткожним ткивима, у један зављежљај и једно неразмрсиво клупко. Пјесник на крају закључује са помијешаним осјећањима страха и невјерице, али и ироничног зачикавања да нема тог хирурга који то клупко може „размрсити“.

У циклусу „Двопев“ посебно мјесто зузима пјесма „Рогата слова“, коју можемо посматрати и као поетички дијалог са Васком Попом, а иза симболике рогатих слова скрива се право и обавеза на вишезначност пјесничког језика. Тако осмишљена слова, као некакве убојите ријечи, немају очи а виде, немају уши а чују, уста немају а говоре. У пјесниковој визији она су „црна“ и „рогата“, убадају тамо гдје највише боли и разоткривају тамо гдје је најмрачније. Отуда се у Ђоговој поетичкој пројекцији ова пјесма и може посматрати као она вјечита „одбрана црних и рогатих слова и пјесниковог права на њих, на своју визију свијета, невеселу каква јесте“.[9] Иза тих „рогатих слова“ скрива се и вјечита пјесникова борба и неспоразум са непјесничким свијетом који га окружује.

У завршном циклусу „Шапат из београдске шуме“, привидно задивљен пред значењима, али и успоменама, које је будила свакодневна топографија њему драгога града (његових људи, булевара, голубова, трамваја, пијаца, кафана, културних институција, манифестација), можда и највише долази до изражаја Ђогова пјесничка самоиронија. Захваљујући томе, наспрам те привидне идиле велеградског живота, разоткрива се безнађе и отуђени смисао сваког постојања, а метафоричко значење „београдске шуме“ може прије „асоцирати на градску џунглу“.[10] Док се његов лирски јунак потпомогнут таласима вјетра „котрља“ сваки дан од Звездаре до Ташмајдана, низ Булевар Краља Александра, одиграва се безброј сусрета што са стварним појавама, а још више са свијетом успомена. Зато се и осјећа као „стари слепац“ који „све напамет зна“ и који се због тога осјећа сигурно у том дијелу града. Пјесник је сигуран да ће тако бити свакога дана, све до онога часа када ће доћи до краја путовања, ако такав крај уопште постоји, те кад низ булевар посљедњи пут промине „његова сенка“. И тада ће му остати у мислима она црњанскова вјечита лирска пресуда да „краја нема, има само сеоба“. Поједине пјесме у том иронично интонираном градском животу носе љубавна обиљежја („Жар птица“, „Порука са Ташмајдана“, „Огледало“), а крећу се од алегоричних визија и оплакивања младости у сусрету са негдашњом великом љубави, па све до глорификовања љубави као „огледала“ у коме се на познатом лицу вољене особе огледује споља и изнутра. Понекад су ти сусрети са топографијом Београда снажно аутопоетички обиљежени. Управо једно такво казивање у пјесми „Сећање на Бродског“ подсјећа на један давни Октобарски митинг поезије и заувијек запамћену поруку коју је тада чуо из уста великог руског лиричара: „Песма је као густо вино//мора да удари у главу“.    

На крају овога нашег читања збирке пјесама Клупко Гојка Ђога можемо укратко закључити. Ради се о књизи која представља лирску синтезу досадашњег пјевања, али и свођење „рачуна од пјесама“ и пјесникових размишљања. Управо се ту на креативан начин сусрело све оно најбоље, а затим је израсло у снажну лирску трилогију, од „вунених времена“, преко „црног руна“ до заметног „клупка“. Важно мјесто у том сусрету и Ђоговој књижевној синтези заузимају и изузетно проницљиве есејистичке расправе о српским пјесницима, као и разнолики други погледи на српску књижевност, културу, на разорно дејство тоталитарних идеологија, као и на национални идентитет и судбину (Поезија као апокриф, Пут уз пут, Земљани пут). Препознатљиво је то и на плану пјесничког језика, динамичне интонације и разноврсне лексике, метафоричког и симболичког говора, алегоријских и иронијских значења, али и на плану пјесничког мишљења и успостављања снажних духовних нити са српском пјесничком традицијом (од Сарајлије и Његоша, Радичевића, Змаја и Лазе Костића, па све до Црњанског, Настасијевића и Попе). Симболички „клупко“ представља то заметно језгро човјековог бића из кога погледује на оба свијета, овоземаљски који је упознао и по добру и по злу, али и онострани свијет који тек наслућује или покушава да схвати. Једно је сигурно, оба поменута свијета буде зебњу и невјерицу, али пјесника ниједан не плаши толико да не би могао да их сагледава отворених очију, емоција и ума, онако како то прави умјетник и стваралац једино и умије.     

 

  

---

[1]Јован Делић, „Објава вунене трилогије“, предг. у књизи: Гојко Ђого, Клупко, Православна реч, Нови Сад, 2018, стр. 71.

[2]Марија Јефтимијевић Михајловић, „О поезији и поетици Гојка Ђога (књига Клупко)“, Зборник Матице српске за књижевност и језик, свеска 68/1, Нови Сад, 2020, стр. 258.

[3]Јован Делић, нав. дјело, стр. 81.

[4]Гојко Ђого, „Пукнуће колан и овог свечевој кобили“, Печат, лист слободне Србије, број, 582, Београд, 23. август, 2019.

[5]Марија Јефтимијевић Михајловић, нав. дјело, стр. 259.

[6]Гојко Ђого, Клупко, Православна реч, Нови Сад, 2018, стр. 13. (Сви каснији цитати Ђогових стихова преузети су из истог издања).

[7]Марија Јефтимијевић Михајловић, нав. дјело, стр. 265.

[8]Јован Делић, нав. дјело, стр. 91.

[9]Јован Делић, нав. дјело, стр. 80.

[10]Исто, стр. 98.

Пут до књиге - кликните на слику

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: