ПРОЦЕС: БЕЗ ДИЈАГНОЗЕ
Као у видеоигри са много нивоа
као да тражиш скривено благо по тајној карти
као да си закорачио у Кафкин Процес
па овај ходник
па овај шалтер
па ово снимање
па овај упут
до другог одјела
до других врата
до другог доктора
по другим степеницама
по нови упут
до новог одјела
за друго испитивање
за треће, шесто, десето
у другој болници
по другим ходницима
с надом да се одговор крије баш иза ове кваке,
иза ових врата казују да ниси за ту,
али не казују за гдје си
и не казују да смрт узима и без дијагнозе
и да је свјетлост што је на крају болничког ходника тражиш
она иста свјетлост што нас на другу страну води.
ОСТАЦИ
Бацамо одсјечене нокте
као да никада нису били дио нас.
И душа се тако не осврће на тијело
када га напусти.
I’LL NEVER STOP
Прва ствар коју нас уче на балету је да
треба да изгледа лако
толико лако колико је тешко
да се чини да свако може то да изведе
да се не примјети да стајеш на под
лебдиш увијек центиметар изнад земље
нечујно
њежно
меко
и увијек с осмијехом на лицу
да нико не помисли да боли
боли ли?
чак и када ти крваре прсти.
Као пјесник научих сама
треба да је лако,
толико лако колико је тешко
да се чини да свако може да напише ово
да се не примјети да стајем на под
лебдим увијек центиметар изнад земље
нечујно
грациозно
њежно
меко
и увијек с осмијехом на лицу
да не помисли неко да боли
боли ли?
Чак и када ми крваре прсти.
