детаљ слике: КРК Арт дизајн

 

БЕСКРАЈНЕ НИТИ СЕСТРИНСТВА

Мирослав Тохољ

 

Проф. др Горан Максимовић

У огледу смо анализирали роман Сестре Мирослава Тохоља, који је објављен у Српској књижевној задрузи 2013. године, а који се у жанровском смислу, као својеврсна „породична историја“, разликује од осталих дјела која је написао овај аутор. Романескно казивање обликовано је око мозаичних записа из историје необичне херцеговачке породице Ружић, са лијеве обале Неретве, коју је обиљежио усуд рађања женске дјеце. При томе смо настојали да укажемо на аутопоетичке специфичности и пародично-ироничну перспективу казивања, на однос према историји, на драматизовану позицију казивача, те његову блискост са пишчевом перспективом и искуством. Указали смо и на чињеницу да се у  метонимијској равни казивање са породичног преноси на општи план значења и указује на трагичну историјску судбину цјелокупног српског народа од краја 19. вијека до наших савремених дана.

Одмах на почетку казивања, на уводним страницама романа Сестре,Мирослав Тохољ из аутопоетичке перспективе отвара једну велику тему књижевности и умјетности, а која се тиче односа према историји. Обично се вјеровало да аутобиографско-мемоарску или документарно-умјетничку прозу, а самим тим и сва она умјетничка дјела која се баве истраживањем прошлости, могу да пишу само они људи који су „учествовали у бурним историјским догађајима“.[1] На сличан начин можемо пројектовати и размишљање о оним књижевницима који се баве „имагинацијом историје“ у романима и причама, драмама и пјесничким дјелима, као особама које потпору својој књижевној креацији превасходно проналазе у сазнањима званичне историографије, а историја приватног или породичног живота уопште не мора да их интересује или им служи само као додатна помоћ или потпора. Иза тог експлицитног исказа може се препознати и ненаметљива пародична пројекција у овоме Тохољевом романескном казивању, која може да нас подстиче и на размишљања о томе да свако књижевно свједочење о догађајима и људима из прошлости неминовно може бити доведено у сумњу. Највише због вјеровања да у аутобиографско-мемоарским запамћењима често зна бити више имагинације, или заобилажења „истине“, него у изворно фикционалним жанровима попут романа и прича. Слобода имаинације у романима и причама оставља нам простор да будемо „онакви какво јесмо“, а дужност свједочења у документарно умјетничким жанровима подстиче нас да будемо „бољи него што јесмо“.

Управо зато Тохољева књижевна перспективизација у роману Сестре, полази из још једне подједнако плодоносне поетичке позиције, а која се тиче историје приватног живота, као подједнако важног извора за разумијевање једног времена, простора, индивидуалних и колективних судбина и људског постојања уопште. Тохољев драматизовани наратор, који је непоуздани али и посљедњи преостали свједок једне породичне историје, са специфичном пародично-иронијском дистанцом наглашава да није учествовао у историјски важним догађајима, ни у пресудним биткама, ни у једној дипломатској мисији, нити је имао срећу да разговара са историјски знаменитим личностима, попут „Фон Бизмарка, генералног секретара Уједињених нација У Танта или нобеловца Валенсе“,[2] али је носио наглашену унутрашњу потребу да запише судбине обичних људи који су обиљежили историју његове продице.

Прибјегавајући наративним литотама, као специфичним семантичким фигурама намјерног самоумањивања сопственог значаја, Тохољ за свог изразито субјективног казивача, који је посебна врста његовог наративног гласа „из дубине“ и литерарног двојника, наглашава да није учествовао ни у оним догађајима који су „неважни за историју“. Ипак, то не значи да се историја не може разумјети и на неки други начин, а управо хиљаде сићушних животних нити, а понекад и сасвим излишних појединости овога свијета, подстичу све нас као читаоце, а Тохољевог казивача и обавезују, да његујемо културу сјећања, те да приповиједамо о прошлости као ономе живом трагу нашега постојања.

Захваљујући томе Тохољ је и започео казивање о историји породице Ружић коју је кроз генерације пратила доминација и пресудан утицај жена, тако да су сестре те које су исписале приватну историју ове херцеговачке куће са обале „светлошћу богате реке Неретве“.[3] Тако се помало парадоксално за једно патријархално друштво, какво је кроз историју увијек представљала Херцеговина, породична хроника исказује кроз доминацију матријархата. На лијевој обали Неретве, „три или четири стотине корака даље од старог хана“, у гласовитом и прелијепом Благају, налазила се Ружића кућа. На мјесту некадашње старе куће са чардаком, која се урушила приликом једног локалног земљотреса крајем 19. вијека, саграђена је послије Великом рата нова кућа на два спрата, а њен неимар је био чувеник локални мајстор Сава Тасовчић. Међутим, није Ружића кућа „на глас доспела ни по величини нити са ма какве архитектонске изузетности“,[4] већ по „злој срећи“ да су се у тој фамилији упорно рађала женска дјеца. Отуда се у свакој генерацији Ружића упорно борило за мушке насљеднике, који су били ријетки и привилеговани не само међу матерама и бабама, него и међу безбројним сестрама, теткама, ујнама и стринама. Зато је свако новорођено мушко Ружића о себи бар до своје десете године говорило у „женском роду“.

Приповиједање породичне хронике Ружића усмјерено је на посљедњих вијек и по, као и на „седамдесет и шест крепких женица“, а казивач нам скромно сугерише да се овдје не ради ни о каквој „породичној саги Ружића“, већ о низу „узастопних сличица натопљених неизбежним елементима исповести“.[5] Управо због тих безбројних женских нити, које су биле на различите начине толико заплетене у животу овог „Ружичњака“, готово није било могуће све то разјаснити и направити праву породичну хронику. Повлашћени казивач искрено признаје да нема ни јасну представу о општем профилу оних који ће читати ово приповиједање, као што нема ни изграђену представу како ће то урадити, али га је на све покренула једна унутрашња потреба да у себи „изнова сабере оно што се без остатка расуло“, а што ће на неки начин сачувати његову свијест о историји своје породице. Утолико је то израженије због чињенице да је романескни казивач „последњи Ружића избојак, са којим ће чокот и да свене“,[6] тако да послије њега нико неће ни бити у прилици да напише нешто што личи на историју те породице. Касније ће се испоставити да је још од дјечаштва носио и трагичну породичну црту јер је рано остао без оца Новице који је погинуо у саобраћајној несрећи возећи мотор, а одрастао је уз мајку Раду, те уз стално сјећање на очеву личност.  

Захваљујући свему томе кроз Тохољево романескно причање „дефилује галерија разноврсних женских ликова и карактера“,[7] које су тихо и тајанствене попут каквих сова стварале породичну историју, а уобличене су на основу различитих породичних запамћења, причања и сазнања, анегдота и оговарања, некада и садржаја писама и разгледница, заједничких породичних фотографија, као и кућних ствари и дарова које су доносиле или примале.  

Набрајање најчешћих имена које су носиле жене из „Ружића ганга са леве обале Неретве“ указује на једну необичну црту породичног идентитета. Из те дуге галерије имена издвајамо: Стане, Станке, Станиславе, Достане, Бранке, Саре, Томане, Бојане, Даше, Љубе, Биљане, Тихане, Војке, Росе, Анђелке, Јагоде, Смиље, Вуке, Вукосаве, Данице, Зоре, Косаре, Јање и сл. Из неког разлога изостала су имена која су носиле „љупке кнегиње српских, руских и грчких династија“, а казивач вјерује да се то дешавало због чињенице да је у породици „владало субјективно осећање својеврсног династичког устројства“.[8] Излагање породичне историје започето је од тетка Станиславе, која је остала неудата, а била је најстарија од прадеда Бошкових сестара. За породичну историју Ружића, тетка Стана је била интересантна и због њене несумњиве „емотивне блискости“ са пјесником Алексом Шантићем. О томе су свједочили бројни Алексини стихови записани у Станином споменару, а међу њима је и пјесма „И опет ми душа све о теби сања“, написана 1896. године. Пјеснички вијенац у тетка Станином споменару завршавао се чувеном Шантићевом пјесмом „Чежња“. Романескно уобличавање и фикционализација ове љубавне историје у којој се нашао и наш гласовити пјесник попримила је облике праве мале метатекстолошке расправе о стиховима и варијантама тих стихова посвећених једној Ружићки у различитим издањима Шантићевих пјесничких књига, као и сабраних или изабраних дјела.

На основу живог свједочења најмлађе тетка Станине сестре, Вукосаве Коленар, која је била секретар у једном надлештву Зетске бановине на Цетињу, Алекса Шантић је једном приликом казао: „За једну ноћ на Ружића чардаку дао бих хиљаду и једну у рају“.[9] Међу бројним епизодама ове интимне историје издвајамо ону која говори о постављању на сцену Шантићеве драме Хасанагиница јер је у њој Станислава Ружић играла улогу Мериме, свекрве несрећне и поносне јунакиње Зејне Хасанагинице. Тетка Стана је надживјела свога „вечитог удварача“ Алексу Шантића читаве три године, представила се у јесен 1927. године, а у Ружића фамилији су вјеровали да јој се „срце распукло“, али да је за живота знала да „сачува част и образ Ружића куће“.[10]

Међу именима сестара из Ружића фамилије издвајала се тетка Азра због свог дивног арапског имена, а уз њу и „риђокоса и у лицу пегава“ Џемка, која се у породици појавила као нека демонска сила и која је својом зачудном љепотом разорила један узоран брак у Ружичњаку. Са посебном пажњом обликован је карактер једне од тетака коју су сви звали Сарајка, а крштено име јој је било Зорица или скраћено Зора. Остала је упамћена и цијењена у породици Ружић због три важне ствари. Важила је за најизображенију међу сестрама, носила је мрки младеж изнад усне, којим је на необјашњив начин привлачила мушкарце, а посједовала је и једну посебну врсту „женске мудрости“ због које су је многи цијенили и изван породичних оквира. Тетка Зора Сарајка осмислила је и верзију посљедње етапе у историји Ружића фамилије и доводила их је у везу са селом Богодолом, одакле су поријеклом били и знаменити Шантићи, те са животом веселе удовице Фимије Ружић која је подигла на ноге једанест кћери и распослала их по свијету да рашире и чувају име Ружића. Остала је упамћена и по томе што је млађе Ружићке увијек савјетовала да су „сестре исто што и браћа, само са дужом косом и краћом памећу“.[11] Тетка Зора Сарајка је неколико година радила као блиска сарадница Раифа Диздаревића, високог тадашњег политичара у самоуправној Босни и Херцеговини, тако да је кућа Ружића на Благају једно вријеме важила за „пријемно одељење“ свакојаких молби и захтјева који су долазили из читаве Херцеговине, а односили су се на бројне републичке институције у Сарајеву.

Казивач из свог породичног искуства наглашава да је у читавом том крају Херцеговине у карактеру људи постојала једна врста „продуженог доживљавања“ или способности да се сјећање на неке догађаје из прошлости пренесе и на каснија времена, често сасвим неприлична оним старим временима. Управо таква особина красила је и Ружића кућу и то прије свега заслугом тетка Зоре Сарајке, која је имала ту особину да не води много рачуна о анахронизмима и мијешању старих са новим времнима, те да у њима памти само оне особе које је она вољела или које су њу вољеле, а за остале углавном није било мјеста у породичној хроници. Ту сасвим  незгодну особину за некога ко има амбиције да буде породични хроничар пренијела је и на казивача овога романа. Тиме је условила и читав низ његових селективних запамћења о оним члановима фамилије који су му били драги или су исказивали посебну љубав према њему. Управо зато сачувани су бројни тетка Сарајкини погледи на свијет, од оних да „злочини не застаријевају“, али да „љубав застаријева“, до презривих погледа на оне који су живјели на другој обали Неретве, који су листом тих година ишли на ходочашће указаној Госпи у Међугорје, а називала их је играјући се ријечима „људима масе“ или „људима мисе“. Тетка Сарајка је имала и сопствену теорију о поријеклу појма „власи“, како су они преко ријеке погрдно називали Србе, а доводила је то име са старим словенским називом „воласи“ за ратоборна паганска племена. Казивање о тетка Зори Сарајки завршено је једном њеном мудрошћу која ће се касније показати као сурова и болна истина: „Ко не зна границе туђих земаља, једном ће се питати где су границе сопствене отаџбине“.[12] Касније ће се казивач још у неколико наврата, а поводом портретисања других јунакиња, присјетити мудрих тетка Зориних мисли. Издвајамо два карактеристична примјера: „Пријатељство је кратак период између познанства и проневјере“ и „Много принчева, јадан престо!“.[13]

У галерију Ружића повремено би се укључиле и тетке које су долазиле из других породица, попут Душанке или Бебе, која је била рођена сестра казивачеве мајке Раде, а удата за Цветка Гаврановића са Буне, из породице која је била познатим по многим крупним стварима, а највише по томе што је њен дјевер био љекар на броду Карпатија који је притекао први у помоћ бродоломницима са злосрећног Титаника. Казивач наглашава да се често дешавало да су „тетке по мајци чешће показивале солидарност са теткама по оцу, него према рођеним сестрама“.[14] Повремено су у галерији Ружића своје мјесто добијале и оне тетке које је казивач потајно мрзио, а једној од њих је због тога дао и сасвим упечатљиво име „Мрска“. Тетку Милојку из Параћина задуго је памтио само под надимком Мица, а била је позната по томе што је у Ружичњак „свраћала“ обично почетком септембра, када би се она и тетак Димитрије, са двије њихове близнакиње, Биљом и Љиљом, враћали однекуд са љетовања на Јадранском мору. У памћењу казивача посебно је остао записан тетак Димитрије јер му је једне године донио на поклон фудбалску лопту, купљену од пољских туриста.

У свакој фамили било је оних који су преко мјере били зимоморни, а управо је по томе упамћена тетка Нада из Панчева, рођена сестра трагично упокојеног казивачевог оца. Била је позната и по томе што је мужа ословљавала по презимену „Шћепановић“. У Ружичњаку су обично проводили најтоплије љетње дане у години од јуна до краја августа. Тетка Нада из Панчева била је позната и по томе што је свакога љета, као да провјерава своје памћење, рецитовала у Ружичњаку, пјесму Косте Рацина „Берачите на тутун“. Испоставиће се у компаративној сестринској карактерологији да је тетка Нада „била у неком дубоком сукобу са собом, несмирена, склона наоко бескомпромисном начину мишљења“.[15] Тетка Нада је боловала од ријетке и загонетне Рајнаудове болести због чега је ишла у манастир Житомислић гдје су јој монахиње служиле молебан за оздрављење. Тетка Невенка је живјела у Бјеловару, гдје је била удата за трговца коњске опреме, доброг тетка Јосипа. Обично су у Ружичњак стизали са јужне стране од Опузена и Габеле. Тетак Јосип је преминуо изненада, а тетка Невенка је остала бездјетна и убрзо се удала у Сомбор и понијела ново презиме Бакрачев.

У породичној историји Ружића посебно је тешко било разјаснити епизоду риђокосе и пјегаве Џемке. Можда и зато што се у њу заљубио тетка Илинкин муж, тетак Никола који је радио као шумар на Црвањ планини. Џемка је била кћерка извјесног Мурата Ћефира, помоћника вода и шума тадашње самоуправне Босне и Херцеговине, а упознала је Николу када је љетовала на Борачком језеру са породицом у државној кући за одморе. Љубавни заплет одиграо се тек наредног љета и под околностима које није било могуће сасвим поуздано разјаснити. Међутим, у позадини тог великог породичног скандала и Николиног браколомства, сазнајемо читаву необичну историју тетка Илинкиног живота. Одрастала је са сестрама у доба изградње земље, а познато је да је на прву омладинску акцију „Брчко-Бановићи“, на пробој тунела Мајевица, отишла умјесто сестре Стоје и вратила се са ударничком значком. Иза тога је ишла са једне на другу акцију умјесто осталих својих старијих сестара Зоре Сарајке, Наде и Милке, а редовно доносила ударничке значке. Само оне године када је отишла на радну акцију  под својим именом вратила се без ударничке значке и са изузетном „похвалницом“ за свој рад. У новембру 1948. године, на акцији изградње Новог Београда, упознала је младог бригадира и ударника Ратка Шћепановића, који ће се касније оженити њеном сестром Надом, тако да је сестрама игром судбине, доносила не само ударничке значке, него и мужеве. Сестре су са „побожним респектом“ цијениле ту Илинкину „херојску историју“, као несебичну сестринску жртву, а зато су поводом Николиног љубавног скандала са црвенокосом Џемком све стале у Илинкину брачну одбрану и од тада се о тетку Николи у породичној комункацији није другачије говорило него као о „ономе курвару“.

Запажено мјесто у мозаику казивања породичне историје Ружића припало је тетка Азри која је долазила из Вишеграда, а важила је за најватренијег „Звездаша“ у кругу Ружића чардака. Захваљујући томе казивач је једног љета са тетка Азром и другим рођацима који су дошли из Вишеграда, Душком и Шобом, пратио бројне утакмице на фудбалским турнирима. Поред тога, донијела је и посебан дискографски дух међу Ружиће на Благају, јер је прва доставила синглице и лонгплеј плоче „Индекса“ и групе „Про арте“. Тетка Азра или „тетка Озрена“ и „тетка Зела“, како су је још чешће ословљавали, усмјерила је казивачева интересовања и према књижевности. Једнога љета дошла је у Ружичњак са вјереником, пјесником кога је ословљавала надимком Дуго, а казивачу је донијела на поклон неколико новијих бројева часописа Видици. Ишли су заједно тога љета на литерарни маратон који је одржан у фискултурној сали Ваздухопловне гимназије у Мостару. Уочио је тада по први пут младог и витког пјесника (Владимира) Настића, а у трајном памћењу му је остала млада Бисера Аличакијић, која је више привлачила својим бујним и разоткривеним грудима, него стиховима које је говорила.

Казивач признаје да су та искуства била непосредни подстицај да напише прву приповијетку и пошаље је редакцији новопокренутог невесињског књижевног часописа. Исту причу је иза тога послао под шифром „Покојников син“ на анонимни књижевни конкурс младих нада мостарског листа Слобода и на руке уреднику Алији Кебу. Више од свега тога, тетка Азра добила је у казивачевом одрастању улогу много значајнију од саме блиске родбинске везе, била је његов књижевни и животни учитељ и исповједник.

Казивање о тетка Вери и тетку Аранђелу Руњу из Придворица код Требиња, започето је аутопоетичким коментаром о природи мемоарског казивања и природном сазнању да слику нечијег живота није неопходно уљепшавати, али ако је то због различитих обзира и околности неопходно урадити, онда је најбоље прво „осветлити људске пороке“, а онда ће се „врлине саме исказати“.[16] Тетак Аранђел је био упамћен по необичној, готово „непристојној“ висини, био је „засигурно највиши човек који је икада ступио међу Ружиће“, а био је неомиљен због два велика порока: коцке и пића. Ова његова друга злосрећна особина, склоност ка пићу и опијању, омогућила је расправу о вину уопште, а поготово о чувеној херцеговачкој „блатини“. Када би испио чашу „блатине“, тетак Аранђел би увијек говорио да је добра али „мало опора“. Због те опорости они „преко ријеке“ називали су је „злогодом“ или „трибидрагом“, а тетак Костадин који је производио „блатину“ у своме винограду могао је сатима да излаже своје теорије о овоме вину. Између осталог примјећивао је како је чокот блатине веома сличан Ружића кући, јер „има само женски цвет, нема рода не оплоди ли га полен од неке друге лозе“.[17] Тетак Аранђел је поред тог порока „опорости“ херцеговачких вина додавао још једну тешку и далекосежну критичку оцјену да су „уморна“, ваљда вјерујући да је и земља из које су израсли ти чокоти била уморна од превелике количине историје и догађаја који су се одвијали на њој у прошлости.

Записивање породичне историје, чак и онда када је несумњиво мирнија и једноставнија од повијести Ружића фамилије, отварала је простор за разнолика, па и она метафизичка размишљања о неким непојамним силама које постоје у Васељени и које одређују судбине појединих породица, а метонимијски гледано и читавих народа. Управо те силе, најчешће при свему томе, унесрећују поједине породице и читаве народе, а да те породице и ти народи никако не могу да се одупру и побјегну од тих несрећа. Таква судбина пратила је и Ружића фамилију, што нарочито постаје очигледно у догађајима који су услиједили крајем 20. вијека и тицали су се распада државе и нових грађанских ратова који су нас сустигли на сличан начин какав се одиграо у Другом свјетском рату.

Тохољеви аутопоетички записи усмјерени су на размишљање о улози језика не само у књижевним записима, него и у опстанку читавих народа. „Изумрли народи живели су на језицима који умиру; ту где је језик жив, смрти нема“.[18] У том смислу су веома интересантна разматрања улоге дијалекатског језика као оне најдубље везе књижевног стварања са идентитетом народа и очувањем опстанка тог народа. У локалним говорима и завичајној лексици скривала се једна дубока истина о виталности и стању бића појединаца и читавих породица и народа, а у Херцеговини се кроз тај језик преламала читава прошлост тих простора, социјалне прилике, као и њихова злосрећна вјерска и свака друга подијељеност или посебност.

Понекад су за разумијевање историје Ружичњака посебно важно мјесто имале и приче о дијеловима имања и земљи коју су генерацијама обрађивали и никако нису жељели да је продају. Тако је као најплоднији и најљепши дио имања издвојена њива од хектар и по на којој је некад био виноград, па засади бресака, а у новије доба и пластеници за узгој поврћа. Налазила се у Житомишљу и носила необично име „Недиоц“, које је сугерисало породично вјеровање да је то нека недјељива честица, „нека пресвета целост“, која се није дијелила никада, нити је ко имао намјеру да је отуђи из породичне својине. За Тохољевог казивача тај „Недиоц“ симболистички је означао разумијевање појма „отаџбине“, онако како су га многи схватали у долини Неретве, као „ђедовине“ која је неотуђиви дио нашег постојања. Казивач отуда с правом поставља бесједничко питање „Шта, осим отаџбине, иначе, остављамо иза себе?“,[19] не желећи да добије или понуди било какав одговор на њега, јер се за српски народ из овога поднебља подразумијевало неупитно и „свето значење“ појма отаџбине.

У разматрању породичне историје Ружића понекад се као важне личности појављују и појединци који су били њихове комшије или познаници. Издвајамо личност гловонијемог и сиромашног Меха Кукрице, који је доживио велику трагедију јер му се у Неретви на његове очи утопио син јединац, а када су почели немири и грађански рат деведесетих година, дошао је код казивачеве мајке Раде и обавијестио је да „шкутори“ са друге обале Неретве намјеравају да их нападну и „кољу“. Захваљујући томе спасила је себе и свога сина, казивача ове породичне историје, од сигурне смрти, тако што је побјегла у брда код својих рођака Кокотовића. Од тада је заувијек остала празна „весела Ружића кућа“.

Иза тог казивања о несрећном а дубоко хуманом лику Меха Кукрице отвара се и читав низ других породичних тема као увод у трагичне „године расплета“ на крају 20. вијека. Најприје су у Ружичњак пристигле вијести да је тамо у Сарајеву политички „зглајзао“ тетак Драгомир, муж тетка Зоре Сарајке, а убрзо су сазнали и да се почео оглашавати на конференцијама политичке странке на челу са „Гугом Нашковићем“, што је очигледна анаграмнска игра иза које се скривало име и тадашње политичко дјеловање Вука Драшковића. Тетак Драгомир се послије много година поново појавио у Ружића чардаку и тада је изговорио злослутне сумње да српски народ у долини Неретве чекају нова страдања, можда и гора од оних која су доживјели у ранијим ратовима: „Сви наши дипломатски напори су пропали. Не будете ли се бранили!...“.[20] Убрзо иза тога магистралом подно Ружића чардака зацичале су гусјенице тенкова и тегљача, бректали су мотори транспортера, командних возила и кампањола, а у душу народа се увукао дубоки страх и зле слутње. Касније су стигли и црни гласови да су тетка Драгомира „одвели“ разуларени бојовници „патриотске лиге“, да је тетка Сарајка сломила поткољеничну кост, да су им тобожњи „босански бранитељи“ отели стан у Сарајеву и сл. У овим сегментима казивања породичне историје очитавају се и наглашени „идеолошки мотивисани искази у којима се јасно очитавају узроци данашње српске драме омеђене заблудама – најпре оним надахнутим идејом југословенства, а касније и идејама европејства и западњаштва“.[21]

Напуштање Ружичњака и остављање празне и пусте породичне куће послије толико вијекова и деценија отворило је простор и за казивање кратке али рјечите историје фамилије Кокотовића из засеока Клијешта, са којом су се Ружићи ородили преко казивачеве рођаке Дрине, старије кћерке „дебеле тетка Милке“. Зет Младен као и сви пунољетни мушкарци Кокотовића били су „растом ниски, збијени, преке нарави, округле главе, снажног у руменог врата, крупних шака“.[22] Красила их је невјероватна породична оданост, а њихов гвоздени карактер и српству одану националну свијест могуће је било упоређивати са њиховим чврстим мишићима, који су настали као посљедица удараца које су задавали и примали кроз историју. Гајили су ватрена осјећања према цару Душану Силном, славили су Мратињдан или Светога Стефана Дечанског, а са поносом су вјеровали да им је породично име Кокота даровао лично цар Немањић. Памтили су их и по томе што је Дринин дјевер Михо лежао у затвору јер је „псовао маршала“ у она тобоже братска, а за Србе свагда „вунена времена“. Није онда нимало чудно што Кокотовиће није изненадио почетак грађанског рата и напади „шкутора“ са друге обале Неретве, као ни то што су брзо основали „паравојни“ одред „Душан Силни“ са намјером да спашавају нејач од нових јама и покоља у долини Неретве. Убрзо су са избјеглим народом из долине Неретве стигли и црни гласови о страдању и пустошењу српских имања и знамења, попут минираног манастира Благовјештења Пресвете Богодице у Житомислићу и Саборног храма Свете Тројице у Мостару. Тако се казивање о страдању Срба у долини Неретве преобразило у свједочење о свеопштој српској несрећи у тим трагичним годинама.       

   Након тога су за чланове породице Ружића услиједили дани, мјесеци и године избјеглишта, што у Вишеграду, што у Ваљеву и Београду, што у бројним другим градовима и државама. У тим страдалничким годинама прожетим тешким ноћима и црним кошмарима и непријатним сновима, па и суицидним размишљањима, некако се истовремено и јавила потреба код Тохољевог драматизованог казивача и посљедњег свједока да запише ову причу о историји Ружића куће са Благаја на обали Неретве у вјечитој земљи Херцеговини. Упркос свеопштем безнађу у којем је настала, та прича је просвијетљена вјеровањем да је човјеку, божанском промисли, додијељено да „живи и трпи“, те да ће можда једном ова казивања некоме значити утјеху. У тој равни Тохољевог казивања у потпуности се разоткрива и карактеристично његово трагање за неизрецивим, за оним што се налази у непознатим предјелима људске душе, те што његово књижевно стварање подстиче да непрекидно „трага за светлошћу која би обасјала таму у којој обитава људско биће“.[23]

Управо зато се мозаички записи из породичне повијести древне Ружића куће са Благаја на Неретви, коју је пратила чудна божанска промисао доминације сестринства, могу посматрати као метонимијска пројекција историјског усуда који је пратио цјелокупан српски народ не само у Херцеговини, него и у свим другим крајевима. Иза тог бескрајног свијета „сестринства“, који се заснивао на разноврсној мрежи узајамних породичних нити и односа са свима онима који би се ородили са овом породицом, налазила се читава једна историја овога балканског поднебља. Отуда се из Тохољевог казивања и могу прочитати бројне епизоде из једноиповјековне прошлости, од старих мука у доба аустријске окупације, преко живота у Краљевини Југославији, све до деценија комунистичког једноумља и самоуправљања, као и грађанских ратова на крају 20. вијека. Отворене су и бројне алузије на злосрећни суживот за браћом са „друге стране ријеке“, са којима их је временом подијелила вјера, а онда у ратовима и страшне јаме и губилишта у које су их бацала иста та браћа када би обукла окупаторске униформе. Иза те привидно свакодневне породичне историје, у којој су се сусретали лијепо и ружно, срећа и несрећа, добро и зло, љубави и ситне задјевице, жртвовања и оговарања, људски успони и падови, трпељивости и нетрпељивости, скривала се читава једна историја приватног живота, дубоко условљена и неким спољашњим факторима, а суштински прожета са оном јавном, националном и државном или општом историјом. Сестре су она боља и смиренија страна тог свијета и зато се иза заплетених нити тог вјечног породичног колоплета, у казивању Мирослава Тохоља, уз све песимистичке слутње о пролазности и нестајању, јављала као пропламсај нека тиха нада да још није све изгубљено и да ће Ружичњак, као и читав херцеговачки свијет, а са њим и српски свијет у цијелости, постојати док буде постојао српски језик којим је одвајкада говорио тај народ, али и она исконска доброта и људскост која је увијек на најљепши начин украшавала и без које није могао да живи овај народ.           

 

       

---

[1]Мирослав Тохољ, Сестре, Српска књижевна задруга, Београд, 2013, стр. 5.

[2]Исто, стр. 6.

[3]Исто, стр. 8.

[4]Исто, стр. 10.

[5]Исто, стр. 12.

[6]Исто, стр. 15.

[7]Александар Дунђерин, „Чудесни свет жена“, поговор у роману: Мирослав Тохољ, Сестре, Српска књижевна задруга, Београд, стр. 208.

[8]Мирослав Тохољ, нав. дјело, стр. 15.

[9]Исто, стр. 25.

[10]Исто, стр. 33.

[11]Исто, стр. 40.

[12]Исто, стр. 66.

[13]Исто, стр. 92.

[14]Исто, стр. 92.

[15]Исто, стр. 93.

[16]Исто, стр. 144.

[17]Исто, стр. 151.

[18]Исто, стр. 153.

[19]Исто, стр. 164.

[20]Исто, стр. 169.

[21]Александар Дунђерин, нав. дјело, стр. 207.

[22]Мирослав Тохољ, нав. дјело, стр. 175.

[23]Александар Дунђерин, нав. дјело, стр. 210.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: