детаљ слике: КРК Арт дизајн

ФАТИМА

Тај хотел се прије звао „Босна“, а сада се зове „Парк“. И вјероватно је то разлог због чега се љети управо ту, у башти тог хотела, окупља дијаспора. Поготово они протјерани или полудобровољно склоњени прије двадесет и нешто година, и који сада углавном живе у скандинавским земљама, али и у Холандији, Аустрији и Њемачкој.

Но, они су сада поново своји на своме, дочекали су опет свој тренутак, па дођу љети на неколико седмица или дана да то зорно и покажу – да су некада били „неко и нешто“. А, богами, да су то и сада. Али бодља понижења и повријеђености, оне душевне, дубоко је заривена у њихова срца и та рана никада не зацјељује. Тишти и жуља. Али, као што рекох, они се сада опет осјећају као своји на своме и воле да то и покажу. У башти хотела „Парк“, који се некада звао „Босна“. Дозивају своју дјецу која носе стара имена њихових предака, а дјеца им одговарају на језицима земаља у којима су они пронашли уточиште. Састављају столове без много устезања. А састављају столове и њихова дјеца. Наручују преко мјере. Пиће и мезе. И онда праве селфије. Довикују се између себе и поздрављају локалне познанике, праве гласне опаске, смију се гласно, говоре прегласно, док им дјеца између себе говоре норвешки, шведски, фламански... Исто тако гласно. Као и њихови родитељи.

Е, управо ту, у башти хотела „Парк“своје ухљебљење, своју оазу севапа, садаке и милостиње, пронашла је и Фатима, Циганчица крхког раста с бебом од неколико мјесеци коју по цијели дан носи привијену уз тијело уз помоћ вјешто свезане крпе. Фатима има и лијепо исписану тетоважу на унутрашњој страни обје подлактице гдје је кожа мекша и глаткија: на једној пише Фатима и Един, а на другој Шабан и Мелиха. То су јој дјеца. То сам сазнао из друге руке. Име овог трећег, које носи привијено уз груди, још није истетовирала.

Да, и Фатима по цијели дан обилази столове Хотела „Парк“ и тражи милостињу. Тачније, готово цијели дан. А већ неко вријеме она и не тражи. Само приђе столу и људи дају сами од себе. То је сада готово већ нормално. Ко не би удијелио младој мајци тако крхког раста с тек рођеном бебом привијеној уз помоћ крпе уз крхко, готово дјечије тијело? Крене с послом негдје ујутро око десет сати кад се пије прва јутарња кафа и задржава се у башти хотела до подне, па направи паузу до навече кад наступа право вријеме за посао – кад су људи опуштенији и великодушнији. Кад су шире руке и кад радо дају. Поготово они из дијаспоре. Ваде дебеле свежњеве измијешаних новчаница. Разноразних валута. И дарују је богато. А Фатима добро ради свој посао и вјешто плива на том таласу дијспорске издашности. Хватању севапа и милостиње које прати блага доза егзибиционизма даровалаца.

Ево, јутрос је Фатима дошла и до мог стола. Препознала је ваљда по качкету да сам и ја из дијаспоре, па и не гледа моју куму која сједи са мном за столом и коју већ добро познаје. Сва је фокусирана на мене, чак и кад одговара на кумина питања.

– Фатима, кад ти пресвлачиш и храниш то дијете? пита моја кума.

– Редовно је храним и пресвлачим, госпођо? Како је не бих хранила. Ујутро. У подне.

– А навече? пита кума.

– Навече радим, а и она спава. Господине, хоћете ли дати нешто за дијете. – то се Фатима обраћа мени и начас прекида разговор с мојом кумом.

– А гдје су ти она колица? Она модерна, бијела? – пита поново кума.

– Продала сам их. Једном што „бере гвожђе“. Али, зафркао ме. Дала сам их испод цијене. Ма, каква колица, госпођо. Кад сам обилазивал столове с колицима, нико није давао ништа... Или тек неку биједу.

– Боље је, дакле, тако без колица?

– Хиљаду пута.

– Маркетинг – проговарам и ја полугласно по први пут и лаћам се новчаника. Јер ред је да и ја дам своју садаку Фатими. У хотелу „Парк“, који се некада звао „Босна“ Јер и ја сам нека дијаспора.

Фатима вјероватно не разумије шта сам мислио с том страном ријечју, али не слути у њој нешто добро, па узима новац без смијешка и журно се окреће не рекавши ништа. Предуго се задржала, а треба обићи још неки сто до поднева. Кад ће направити паузу до првог сумрака, кад ће се столови поново попунити гостима широке руке. Из дијаспоре.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: