О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ДУШЕ ЖИВИ БОЛ

Милица Јефтимијевић Лилић
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ДУШЕ ЖИВИ БОЛ



К'в, к'в, свуд је к'в, вриштала је мала Магдалена нагло пробуђена из сна и јако преплашена.

Мајка ју је узела у наручје и умиривала је, објашњавајући јој да је то сањала и да је све у реду. Она је све јаче плакала и дозивала тату.

Он ју је потом нежно привио на груди и смиривао. Уносио би је у своју радну собу. Шетао би полако држећи је у наручју и кад би стигао до места на којем је била фотографија из његовог детињства на којој је он био са својом малом сестром, она би се одмах смиривала. Он је то уочавао и сваки пут би је и несвесно увек носио у том правцу.

Једном је још док је била сасвим мала, упрла прстићем на слику девојчице и рекла: Мала Нена, како је себе звала док још није могла да изговори своје пуно име.

Кад је тако умирена заспала и родитељи су се вратили у кревет не мислећи много на то.

Магдалена је била ведро дете. Лепо се развијала и расла без неких посебних траума. Мајка ју за време трудноће била у добром стању и расположењу. Порођај је протекао добро и све је то указивало на њен миран раст без стресова јер су родитељи били нежни и лепо су се слагали.

Но, тај сан у којем она стално види крв, понављао се. Увек би уз реч крв додала још по неку која је брижне родитеље збуњивала.

Како је расла, почела је да се повлачи у себе и да јој се на лицу види нека дубока замишљеност нетипична за дете.

Родитељи су одлучили да посете психолога.

Но, из разговора са њом, као и са родитељима, он ништа није сазнао. А дете је тонуло све дубље у још грозоморније снове. У неком од тих снова видела би униформу, чак би запамтила и по неку реч коју би чула, али целина је недостајала. Родитељи су били очајни, питали су се како да помогну својој љубимци.

Ближио јој се шести рођендан. Она се радовала и позвала је друштво из предшколског. Требало је да купе хаљиницу за тако важан догађај.

Обилазили су радње и коначно пронашли оно што јој се највише допало. Дошли су кући срећни што се она радује и што јој испуњавају жеље. Обукла је хаљиницу и гледала се у огледалу задовољно. Одједном је крикнула:

  Ево их долазе, раскомадаће ме, и крикнула трчећи према згранутој мајци.

 Не да тебе, мама, не бој се!

Али, та страшна реч, раскомадаће ме, као жиг пекла је маку. Где ли је само чула ту реч, питала се све очајнија.

Грлила је охрабрујући је да нешто каже.

Но, она је ћутала.

Отишли су раније на починак и мајка је преморена одмах заспала кад је Магдалена почела уједначено да дише и препушта се сну.

После неког времена опет ју je кроз сан, тргао кћеркин продоран крик.

 Упомоћ!

Онда су дуги јецаји показивали да је сан био драматично болан.

Родитељи су поново пошли код психолога у нади да ће им помоћи да дете заборави на те снове и да се више не мучи.

Забринута за оно што чује, дошла је њена бака и трудила се да детету прича разне приче у нади да ће нови садржаји у свести потиснути тај застрашујући сан.

Психолог је рекао да би требало да јој дају неку блажу терапију... Дуго су се двоумили и на крају одлучили да послушају савет.

Бака није ништа говорила. Рекла је да ће пре тога она нешто смислити. Родитељи су се само немо погледали. Сутрадан је предложила да она дете поведе до зоолошког врта да јој мало скрену мисли. Она је увече успавала унуку и све време јој је причала нешто што је детету пријало.

Родитељи нису знали о чему њих две разговарају и били су тихи, свако у својој замишљености.

А бака је легла поред унуке пошто ју је припремила за спавање.

  Сад ћемо нас две мало да ћаскамо у поверењу, јел' може.

Магдалена је изненађено погледала и рекла, може иако можда није ни схватала што то заправо значи.

 Ово што ћемо причати, нико не сме да зна, осим нас две, може?

Потврдно је климнула главом.

  У ствари, ништа не треба крити од маме и тате, али ово ће неки дан само бити наша тајна. Бака има решење за твоје страшне снове, али ако то кажеш мами и тати неће успети.

Магдалена се на тренутак укочила.

 Стварно, баки, можеш да ми помогнеш, упитала је сумњичаво.

 Да, заправо не ја, једна моја пријатељица. Ми сутра идемо код ње, а то знамо само ми, и саучеснички јој је намигнула.

 Нећемо у зоо врт, упита она снуждено.

 Хоћемо, наравно, али идемо прво у посету.

  Бакице моја, баш лепо што си дошла.

Сан се полако ближио и те ноћи на срећу није било буђења уз врисак.

Изјутра је нестрпљиво пожуривала баку да крену у зоо врт, како је наглашавала .

И кренуле су.

Док су ишле ка такси станици бака јој је испричала да је и она као дете имала страшне снове и да је њу исто овако њена бака повела код једне тете да се играју. Та тета је имала ватру и нешто је ставила у ватру и ватра је изгорела њене снове.

  Тако ће и ова тета исто да спали твоје страшне снове и више никад нећеш ништа ружно сањати.

Магдалена је грлила баку обрадовано.

Такси их је довео до једне ниске куће са дивном баштом пуном старинског цвећа. Кад их је угледала срдачно је поздравила баку и рекла девојчици како ће она одавде истрчати весела и чила... Девојчицу је та реч очарала јер је никад пре тога није чула. И никад лош сан више нећеш имати, додала је, што јој се још више допало.

У кући је намештај био старински али је све деловало пријатно. У углу је био шпорет из којег се ширила пријатна топлота.

Девојчица је пришла и грејала ручице показујући како су се одмах зацрвенеле.

Баке су разговарале а она је разгледала простор.

Добила је чај и пила са њима.

Онда је стара жена устала, отворила једну фиоку, извадила неку сјајну стару месингану кашику и припремила малу посуду са водом. Отворила је шпорет и ону кашику са неком сјајном течношћу ставила у ватру и при том све време нешто тихо шапутала ватри. Магдалена је помно пратила све што она ради. Одједном је растопљену масу нагло сасула у воду и чуо се необичан пијук а олово које је топила, одједном се формирало у чудну савијену фигуру.

Онда је стара жена нешто тихо шапутала са баком и дала је Магдалени да попије мало воде из оне посуде, умила ју је и рекла да је она спалила све њене страхове и ружне снове и да ће од сад сањати само своје друштво и биће весела.

Бака је била врло узбуђена, очи су јој биле пуне суза, али је веровала да је помогла својој унучици.

Кад су изашле Магдалена је пљеснула рукама и рекла:

 Хоћемо ли рећи мами и тати да је она тета спалила моје страшне снове. Јел' још треба да  чувамо тајну.

Бака ју је загрлила и рекла:

  Не морамо, готово је са лошим стварима.

Потом су шетале по зоо врту и девојчица је била пресрећна.

Чим су стигле кући она је још с врата повикала:

  Бака је убила оне Немце што су убили мене док сам спавала.

Родитељи су се збуњено погледали.

  Неће више бити ноћних мора, водила сам је код једне баке да јој излије олово, не знам да ли бисте то дозволили и зато вам нисам ништа рекла.

 Какве Немце упита, отац збуњено.

 Оне што су ме раскомадали, викну девојчица гневно.

Отац се само скљока у фотељу а бака гледајући га зачуђено рече:

 Ма, она жена исприча нешто чудно, каже како види кроз саливену фигуру да је дете наследило неки страх од неког кога су у прошлости можда убили па јој се то јавља кроз снове. Та душа још не може да се смири.

Отац је побледео, ухватио се за срце и тражио воде.

Донели су му воду и шећер и једва су га умирили.

После дужег ћутања, он прошапта:

 Моја покојна тетка Невенка је масакрирана као дете у овом узрасту, да ли је могуће да се то јавља кроз сан нашој кћерки! Одмах сутра изјутра идемо у цркву да јој очитају опело за покој душе!

 Неће више, не брини, тата, она бака је убила Немце, све их је изгорела и они су цикнули колико их је заболело, викну Магдалена и чила истрча из собе.





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"