Чаробни сат

Био сам миран човек. Ведар по природи, незахтеван. Један од оних што се, након дугог и неприметног живота, сахрањују близу куће у којој су рођени. А родио сам се управо код куће. Мутним оком новорођенчета угледао сам сунце на мајчином прозору и одмах заволео светлост. Нисам слутио да би ми ноћ могла заменити дан.

„Мрак ми не прија“, признао сам. „Ни у подруму, а камоли у гробу!“

Било је то у ноћи без месеца над кривом јаругом, на месту глувом и неприступачном, погодном за вампирски збор. Окупило се шарено друштво. Крвопије из околине, све караконџуле, вештице, дрекавци и бауци, а уз њих и сијасет мени незнаних створења таме. Свако зло што гмиже под небом или се скрива у утроби земље, похитало је да гледа како пијем из пехара проклетства и званично постајем један од њих. Човека чије се крви морам напити нисам видео, па ни тај чувени пехар ми још нико није показао, али сам, свеједно, осећао велику одбојност и страх. У сандуку ми је било тесно, славио сам час кад сам се оданде избавио. Ипак, при погледу на лица нових пријатеља и саплеменика, пожелео сам назад, у топлу безбедност гроба.

„Не брини, вратићеш се“, шапнула ми је бледа лепотица.

Обратила ми се са симпатијом, тако да се у први мах нисам узнемирио што чита мисли. По нежном гласу и одмереним покретима чинило се да је из финијег друштва. Тек ми очњаци и јарко црвени осмех, потврдише да и она спада у ноћни свет.

„Чим се петао огласи, мораш на починак“, тумачила ми је. „До тада ће твоја приступница постати коначна. Крвљу запечаћена.“

„Крвљу? Па како? Ја то не могу.“

Одговорила ми је, али од злоћудног жамора и комешања нисам разазнао ниједну реч. Цвокот гвоздених зуба, шкрипа скелета и болни плач неког бедног створа надгласавали су се са кукувијама и студеним ветровима. Дрекавац ми је јаукнуо таман уз ухо, али га спретна вилинска рука уклони са мог рамена.

„Не могу и нећу!“, поновио сам гласније. „Како да пијем? За живота ми се вртело кад се посечем. Зар ја да будем вампир? Не подносим ни поглед на крв!“

Крупни момци, одевени као да су се снабдели у позоришту, један по турски, а други у сјајној верижњачи, ударише у смех.

„Овај није вредан гајтана“, рече Турчин.

„Ни коца, богами, осим глоговог“, сложио се његов оклопљени пријатељ.

„Људски живаљ пропада, откад вам говорим“, прошишта мршава, белокоса баба, која се однекуд пришуњала из мрака. „Свет се изменио од вашег доба. Теже се умире. Пре је било довољно да прођем кроз насеље... Или да погледам у очи неког од њих. Тај би до вечери у грозници дрхтао, земља би га прекрила за неколико дана. И сви укућани и блиски пријатељи његови, познаници и комшије, сви би брзо пошли за њим. Сад се батргају, лече се и отимају... А ипак умиру, није да не умиру. Ма шта чинили, на крају морају умрети, сваки од њих!“

Последње речи је изговорила са уживањем, као да претура слаткиш у устима.

„Ти мора да си Чума?“, упитах.

Старица се подругљиво наклони.

„Господину на услузи. Мада ниси неки господин и не знам чиме бих те могла услужити. Вампиру треба свежа и здрава крв. Упитај, ево, грофичицу или ову двојицу делија, они су искусни ловци.“

„Није то само до искуства, тето“, јави се ратник у вериженој кошуљи. „Потребна је наклоност срца и жеђ. Најважнија је жеђ. Твоје је да отрујеш и помориш све што ти на пут стане. Чума си откад памтиш и не би умела нити волела да радиш нешто друго. Ја убијам откад знам за себе. Код Бистрице сам обезглавио најмање сто пашиних коњаника. Можда и двеста или два пута толико, ко то броји?! Тад су ме прозвали Радул Страшни. Такав је и мој пријатељ и брат по жеђи, Муса из Измира. Слични се лако пронађу, а ми смо нераздвојни од боја у ком смо погинули.“

„Неколико тренутака противници, столећима јарани“, потврди Муса.

„Јер мало значе барјаци и није важно мреш ли за кнеза или за султана. Владари су као кишне капи. Једнаки. Сви истом теже, а по суштини својој се не разликују од кметова. Треба прећи границу живота да схватиш шта је човек. Врећа бојазни, дрхтави сплет жила којима струји крв!“

Радул севну очима, а ја помислих да га и нису могли прозвати другачије него Страшни.

„Пристаје ми надимак, зар не?“

Потпуно сам заборавио да је вампирска дружина чудовишно увезана. Они знају шта ми се врзе по глави, што значи да бих ја, само ако бих се усудио, могао да погодим мисао било коме од њих. Ужаснуто се загледах у љупку девојку, коју је Чума назвала грофицом, потом у Радула, па у Мусу ком је подсмешљиво играо брк. Зар је могуће да су ови демони моја својта и да на свету немам ближих од њих?

Одговор ми дође из најцрње тмине. Тих, а беспрекорно јасан, мртвији од свих мртвих, туђ и присан као мој унутрашњи глас. На трен завлада мук међу створењима.

„Земља је избраздана сукобима, безбројна непријатељства је обавијају као мрежа у којој се наш плен узалуд копрца, а заправо постоје само две стране. Светлост и тама. Добро и зло.“

Древни крвопија, непоменик, први међу господарима ноћи, стајао је преда мном. Одора на њему беше сасвим необична. Староримска и то не макар каква. Носио је пурпурни, златом везен огртач, који указује на достојанство императора.

„На чијој си ти страни, кржљавче? Са нама или против нас?“

Скврчио сам се од нелагоде и вероватно деловао још ситније у скупом, за сахрану брижљиво бираном оделу. Вампирски господар, миран попут статуе и једнако хладан, вероватно, одмерио ме је тврдим, суровим погледом.

„Нико овде не залута. Не можеш тек тако, пуким случајем доспети на вампирски збор. Ти нас не би пронашао нити би ишта наше чуо или видео да душом ниси један од нас.“

„Како, зашто?“, завапих. „Мрава нисам згазио, ружну мисао нисам имао, трудио сам се да у животу чиним само добро...“

Господару се уснице подругљиво извише, а јаругом одјекну гласан, разуздани смех.

„А која си то добра дела учинио?“

Оборих главу. Дела, добра дела? Поклон, услуга, пријазна реч, макар саосећање? Мора бити да сам некад нешто добро учинио! Напрезао сам се, али ми у памет није долазило ништа одређено. Не бих рекао да сам лош човек, пре бих тврдио како сам међу бољима, да су ме за живота питали. Зашто не могу да се сетим ниједног доказа своје доброте?

„Сетио би се да га има!“

„Себичњак!“

„Млакоња!“

„Гњида страшљива!“

„Да те нису кривим оком погледали, лопужо?“

„Можда ти је мачка прескочила гроб?“

Ругали су ми се. Звиждали су, пиштали, изводили разне непристојне покрете. Дрекавци су урлали, а вештице подврискивале и скакутале око мене. Хтео сам да трчим, да им побегнем, али ме ноге нису држале. Пао сам на колена и челом ударио у мрзло тло. Влати траве се преобразише у змије које су ми гмизале уз листове и по рукама. Увијале су се око врата и стезале све јаче. Губио сам дах. Желео сам да вриштим, али ми из грла није излазио глас. Плакало ми се, али нисам имао суза. Било је ужасно, иако сам знао да није могуће. Болело је, иако сам био мртав. Таман кад ми се учинило да даље не могу поднети, вампирски господар даде знак. Све престаде.

Усправио сам се, прекривен убојима, погледао око себе и запањено схватио да је предео чист. Није било никога. За тренутак ми се учинило да видим зеленкасту светлост на обзорју, далеко, веома далеко. И то брзо нестаде. Јаругом је владао мркли мрак.

„Пођи улево, ка потоку“, одјекну ми у свести императоров свепрожимајући глас. „Дајем ти последњу прилику. Толико могу... Не желим цмиздравца у вампирским легијама. Иза стене су ходници времена. Одвешће те у прошлост, у неки од дана твог кукавног живота, не знам тачно који, јер ходник бираш сам. Проживи поклоњени дан пажљиво, оправдај се. Учини штогод добро и скини нам се са грбаче. У сваком случају, гледај да ми више не излазиш на очи, један сусрет је довољан. Рок је до заласка сунца. Хајде, одлази, губи се, одмах!“

Тетураво кренух, ноге су ме саме водиле ка стени, до улаза у простор који је оправдано назван ходницима – није то био један пролаз, већ огроман, несагледив лавиринт наоко истоветних путељака у неизвесност. Тешко мени, како да одаберем? Од избора зависи да ли ћу кроз спасоносни дан–шансу, ићи као старац, младић или беба. Последње би значило да је шанса испуштена. Не мења се живот док си у пеленама. Само да будем човек, мислио сам, велик, одрастао човек! Разделићу све што имам, чинићу услуге, целог дана ћу помагати сироте и немоћне! Одраслом није тешко да спроведе шта је наумио, само ако га води племенита жеља.

Са друге стране, од детињства и младићких дана, а можда и од оних у пеленама, зависи хоће ли у зрелости бити племенитих жеља и намера. Незгодно.

Време ми није неограничено. Морам пробати, па ако сам и унапред пропао. До заласка сунца, тако је одредио вампирски господар. Треба хитати и што пре ускочити у спасоносни дан. Биће више прилике за добра дела ако се не задржавам.

Помишљао сам да су ходници времена, као и сваки лавиринт, обмана и замка. Можда ме прождере чудовиште, или ми вечност прође у лутању између живота и смрти, што је једва мало боље него вампирска судбина. Ништа, ипак, није горе од страховања. Нећу да будем „врећа бојазни“, како је рекао Радул Страшни. Утолико пре, јер уплашен ништа добро нећу учинити. Осећао сам да су ме превелика смотреност и несигурност испоручиле силама таме, а и тамо су ме исмејали због кукавичлука. Треба радити другачије, све супротно него што сам за живота чинио. Смело напред!

Одабрао сам ходник, закорачио најпре у потпуну таму, па кроз обруч заслепљујуће светлости и – стигао сам у прошлост.

Одмах сам приметио да и даље корачам. Нисам, значи, баш новорођенче. Нема колица ни пелена. Погледао сам стопала, шаке, препипао лице. Нисам под прстима осетио боцкање браде, тако да, изгледа, нисам још одрастао. Притрчах потоку да се огледам, увиђајући да, иако сам дуго ишао ходницима, заправо нисам променио место. Ту је била стена на коју ме је древни вампир упутио, а мало даље крива јаруга. Зелено удубљење, обликовано снагом набујалог потока, при јутарњем светлу уопште није било застрашујуће. Сетих се да сам у ту јаругу силазио као дете, пошто се настављала на парк у ком сам се играо. Поток ми је показао лик десетогодишњака.

Па добро, тешио сам се, ваљда у сваком узрасту могу добро дело учинити. Деда ми је често са сетом говорио: „Е, да ми је ова памет и твоје године!“

Дакле, посрећило ми се! Имам памет старца и младе, веома младе године.

Кренух кроз парк, али како беше рано јутро, нисам сретао пролазнике. Приметио сам само старог чудака који је, ћутљив и туробан, лутао међу празним клупама. Познавао сам тог човека. Живео је сам, туђећи се од свих, близу куће у којој сам одрастао. Увек сам се од њега склањао. Нисам га волео, чак сам га се помало и плашио. И сад ми је први порив био да узмакнем, али се опоменух да треба поступати супротно од онога како сам раније чинио. Стадох пред њега и гласно поздравих:

„Добро јутро, комшија!“

Није одговорио. Разрогачено се у мене загледао и тако остао неколико предугих тренутака. Није могао да се сети одакле се познајемо. Али сам зато ја у његовом крутом држању и намргођености видео неугодно подсећање на властити остарели лик у огледалу. Као дечак нисам ни сањао да ћу постати овако гадан старкеља!

Дан је одмицао. Схватио сам да је недеља, пошто је парк чудесно оживео. Игралишта су се испунила дечијом циком и лавежом паса, а стазе лаким корацима и доконим разговорима.

Мој комшија се сместио на клупицу у сенци чемпреса и жалосне врбе. Седео је тако, сам као и увек, заузет мислима и кретањем казаљки на великом џепном сату, који му је био у рукама. Жацнуо ме је поглед на ту китњасту, уметнички израђену справу за мерење давно прохујалог времена. За комшијин џепни сат је била везана једна од мојих срамних тајни, коју сам постепено, како су се нагомилавале године, прогнао из успомена.

Сад је све јасно. Испада да је ходник у лавиринту времена бирао мене, а не ја њега. Где може бити случајност то што сам за поправни добио управо данашњи дан!

Зловољни комшија се наседео, па је у неко доба пошао кући. Заситио се сунца и бучног парка. Сат је одложио на место, али се сребрна шкољка што штити бројчаник откачила са ланца. Уместо да склизне у старчев џеп, пала је иза клупе, у високу траву. То сам видео само ја.

Оћутао сам, рачунајући да ћу после, кад се парк испразни, лако пронаћи сат. Још нисам видео нешто тако лепо и никад нисам толико пожелео било коју ствар.

Старац се лагано удаљавао. Гунђајући је прошао крај игралишта и базена са песком, а потом се умешао у групу нешто старије деце, мојих другара из школе. Девојчице и дечаци, несвесни да га њихова живост иритира, преспоро су му се уклањали са пута.

Код капије је потражио сат и схватио да није на месту. Острвио се на децу. Сви су били затечени експлозијом старчевог гнева. Нису одговарали на погрде нити су негодовали када је стао да им, тражећи крадљивца, прегледа торбе и џепове. Успротивила се једино Ленка, девојчица која му се чинила посебно сумњивом. Можда зато што је живела у Дому за незбринуту децу, а можда и зато што га је једио њен ведар, исувише слободан поглед.

„Претреси боље своје џепове“, рекла је, а старац је подигао штап.

Сад јасно видим сцену која је уследила, иако сам је обрисао из сећања. Штап се спустио на Ленкина леђа и на неколико руку које су покушале да је заштите. Пљуштали су силовити ударци, а девојчица је стајала као укопана. Није покушала да побегне. Није чак ни плакала. Слеђене уснице су обликовале реч „нисам“; али се није чуо њен глас. Након једног посебно снажног замаха, старац се ухватио за груди и пао поред игралишта. Хитна помоћ је стигла таман да утврди да више није жив.

Како сам, како, могао да заборавим? Где сам затурио овај проклети дан?

У трен ока сам постао лажов и крадљивац. Пустио сам да кажњавају недужно биће и посредно изазвао смрт. А само сам ћутао. Ништа нисам урадио. Нисам померио ни мали прст.

И тако целог живота.

Тог дана се у мојој души родио ускогруди себичањак, исти онај огорчени старац што не може да умре – зато што већ дуго није жив.

Скочио сам испред Ленке, пружио обе руке и зауставио штап.

„Сат је у трави!“, викнуо сам. „Видео сам кад је испао. Није украден, нико га није узео.“

Било је лако, много лакше него што сам замишљао. А како бих и знао да је теже бити зао кад у свом протраћеном животу, после догађаја са сатом, нисам учинио ниједну добру ствар?

Размађијавање је окончано. Сад могу назад у ходнике времена. Остварио сам циљ.

Сунце, међутим, још није било на заласку. Дан-шанса је трајао, а његов други део ми је донео велико и дивно изненађење. Ћудљиви комшија, који се након расправе и враћања сата неприметно удаљио из парка, био је на мојим вратима.

„Не љути се, синко“, рекао је. „Опрости маторој будали. Сат је припадао мом покојном сину, умро је држећи га у рукама и нема драгоцености, сребра ни злата, ничега на свету...“

Глас му је задрхтао и прекинуо се. И ја сам ћутао, невешт да нађем згодну реч, ако има речи за такву прилику. Тад сам први пут чуо за сина. Мислио сам да је комшија одувек био сам.

„Мени ништа није вредно као овај сат, па опет, то је само предмет. Хладна, нежива ствар. Изгубио сам разум и ко зна шта би било да ме ниси зауставио. Хвала ти што си ме подсетио да сам човек и да око мене живе људи.“

Оборио сам поглед, нем и посрамљен, кад старац откачи сребрни ланац на ком је био сат.

„Молим те да прихватиш мој поклон“, рекао је. „Нека те служи боље и дуже него претходнике. Добар си дечак, порашћеш у племенитог човека. И сату ће годити да мало откуцава радост и мери срећу, за промену.“

Мрак се спустио као и сваке вечери, а ја сам на починак отишао измењен. Уз јастук ми је куцкао леп поклон и мила успомена – чаробни џепни сат.

Пробудио сам се. Јесам. И то не у сандуку, на гробљу или међу вампирима. Дошло је до поремећаја у ходницима времена, испретурали су се, помешали, тако да нисам проналазио пут којим сам дошао. Кренуо сам насумице јер се није могло ни напред ни назад.

Јутро ме је затекло у познатом кревету. Сунце је намигивало са прозора и звало да устанем.

„Устај, човече! Зар не знаш који је дан?“, звао ме је близак и веома драг глас.

„Недеља?“

„Ех, теби је увек недеља!“

Ленка се мрштила као да се љути, док су јој светле, увек ведре очи блистале од задовољства.

„Понедељак“, рекла је. „А заправо је празник. Ћерка нам данас стиже из Падове, одобрили су јој да настави истраживање овде, код куће! Биће код нас до поднева. Веровао или не, показало се да саркофаг што су га студенти са Археолошког ископали у јарузи заиста припада неком Римљанину!“

Скочио сам из кревета, узнемирен.

„Каквом Римљанину?“

„Ах, па то се још не зна, наше дете ће испитати. По ономе што су до сада утврдили, у саркофагу је сахрањен староримски богаташ, можда високи достојанственик. Замисли! Мало иза парка, код јаруге у којој смо се као деца играли. И сад ће му нарушити мир, након толико столећа.“

„Ако је био миран“, прошаптах.

Био сам у недоумици. Слика римског саркофага и прастарог покојника, била је повезана са неухватљивим слутњама и сенком на самом рубу сећања, па и против воље осетих како ме прожимају трнци. То је сигурно он, мртвији од свих мртвих, ко би други могао да буде?!

Биће да један сусрет ипак није довољан. Вампирски господар жели да га пронађу, иако зна да ће отвараје гроба његовим ноћним пустоловинама учинити крај.

Па добро, нека му буде. Показао ми је како да останем у светлости. Ја ћу њему помоћи да напусти мрак.

ИЛУСТРАЦИЈА

Бранко Векић, аниматор, графички дизајнер, режисер, уметник, живи и ради у Сарајеву, где као доцент на Унивезитету помаже младим уметницима да развију све своје потенцијале. 1996. је заслужан за прву босанскохерцеговачку компјутерску анимацију пребачену на филмску траку. На Оскаром овенчаном филму Ничија земља, радио је као аниматор и графички дизајнер. 1994., 1997., 2005. и 2007. ради као режисер, уметнички режисер и графички дизајнер Босне и Херцеговине на Евровизији.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: