|
|
|
 | Негослава Станојевић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
Неће душа работу
Од'мно несам срабоћувала по кућу. За кво ћу се па спотурам међу онија студени дувари,кад ми никуј не дооди? На мене једну доста ми је и овој овде куде и седим и спим и готвим и... куде чекам пролет па д-излезнем на двор, на сланце да се нагревам.
''Неје ми мене жал што остаре, него што не могу да работим'' – вревеше моа покојна мати кад поче сустањује и кад виде да неје више кадра ни да дигне, ни да понесе, па и најпосле, кад без муку неје могла ни она сама да се дигне.
Па се и таг наодеше у некву работу, све докле је могла на ноге: ели тури троношку у градину па свуде наокол исплеви траву ели све докле ју руке не заболе, преде онуј вуну што ју је куј знаје одкад деда укачил на таван кад му баба не даде да ју врљи у реке од бес што су му за њу давали колко ни један купен џемпир се неје могал добави.
И дан дањи ми жал када се сетим како су се, не само моа мати, него и татко, и старамајка и чича и бабе и деде и сви онија уокол, како су се мучили све до онија д'н и колко су се упињали да кућа има корис од њи и таг када су једва по двор одили. Жив греј.
Па греј ли је, неје ли, кад нема куј други, ја си сама мора водим рачун од мене, како умејем. Оној којо се мора, мора се: дигнем па истресем черге, подложим, пометем, вржем куче, нараним њега и мачку, кад чувам пилетија врљим им жице, па зготвим нешто и за мене. Да подручам.
Ако ме неки зарадује па сврне, сварим ни каву и сипнем по чашку оровачу, сама сам ју од мои ораси и моу ракију прајила. Измијем судови и па нараним маче и куче и пилетија, донесем дрвца, оваг-онаг окнем сас телефон да се сас некуга изоратим. А ли почне да се смрачује, заклопим лесу, одвржем куче па расклопим кауч и наместим черге за легање.
"За будалу посо разонода" – вревеше мој татко у шалу, ако је знал да главу и не диза од работу. Ал па је имала вајда неква, ја сам запантила и тој, а и колко је се мучил и колку је вајду од сву туј муку имал, и како је надокрајке видел, али касно: да ти све на свет може узну, само ти твоју работу никад никуј нити оће, нити ти ју па мож узне. И да си те она тебе чека, куде год да си и какво год да си ти мислел.
Докле сам не осетиш на твоу кожу, ти и не мож да знаш зашто би се неки секирал ако не може да работи. А кад разазнајеш, таг већ буде касно и за тебе. Како што је било касно и за њи.
|
