детаљ слике: КРК Арт дизајн

САЊАМ О ПРАВЕДНИЈЕМ СВЕТУ

Књижевност је магичан свет којим путујемо и долазимо у интеракцију, а да нас деле векови и километри. Ана Стјеља је од ране младости на том путовању и у својој каријери књижевнице, новинарке или уреднице писала је о знаменитим ауторима и ауторкама из прошлости, али посвећено прати и актуелну сцену. Основала је Удружење за промоцију културне разноликости Алиа Мунди, часопис Енхедуана, веб-портале Источни бисер, Маштоплет, Оксиморон. Преводи поезију са енглеског, португалског, шпанског и турског језика. Пише есеје, хаику, поезију, критику.

Током вишегодишњег ангажмана у области културе на њеним порталима је представљено на стотине аутора из Србије, региона и света.

Ана Стјеља нас у овом разговору води на путовање кроз свој рад... Од Румија, Емреа, Јелене Ј. Димитријевић, до јунака бајки које пише.

Ана Стјеља - српска књижевница - фото: из личне архиве

Бранка Селаковић, КР Кордун, Београд 08.04.2022

-Читајући вашу биографију открила сам много занимљивих података о којима нисте имали прилику да често говорите, стога бих волела да тиме отпочнемо наш разговор. Дипломирали сте на катедри за оријенталистику, а тема Вашег магистарског рада била су дела Румија и Емреа. Које су нити које спајају ова два аутора, али и колики је њихов утицај на овдашње ствараоце?

Поезија Румија и Јунуса Емреа ме је фасцинирала још током основних студија на којима сам изучавала турски језик и књижевност. Некако је за мене било природно да за тему своје магистарске тезе одаберем баш њихову поезију, односно да покушам да проникнем у суштину њихове духовности која је обликовала њихову поетику. Оба песника пре свега повезује суфизам, односно исламски мистицизам, као један комплексан и врло слојевит филозофско-религијски концепт који се налази у основи њихове поезијe. Такође, везује их и љубав према Богу и вечита тежња ка божанским, као и изражени хуманизам. Из тог разлога је моја магистарска теза и насловљена са „Људско и божанско у делима Мевлане Џелалудина Румија и Јунуса Емреа” (која је 2013. објављена као монографија под насловом „Песници Универзума: Мевлана Џелалудин Руми и Јунус Емре”). Повезује их свакако и турска култура, иако је Руми пре свега персијски песник који је живео на простору Анадолије где је умро и сахрањен (у граду Коња у коме и се налази његов маузолеј), док је Јунус Емре један од првих (аутентично) турских песника који се родио и умро у Турској, и што је још важније који је писао турским језиком (сматра се да је користио најчистију форму турског језика), трудећи се да се ослободи персијског и арапског утицаја. Руми је свакако значајнији и комплетнији стваралац, песник и филозоф на кога су се угледали многи источњачки песници, па и сам Јунус Емре. Неки извори сведоче да је Јунус Емре пребацио свом великом узору на толикој опширности и рекао да би он идеју „Месневије” изразио кроз само два стиха: „Попримио сам облик костију и меса и задобиоизглед Јунуса”. На то је Мевлана, признавши, одговорио да он не би написао тако обимно дело да је успео да изрази тако језгровите мисли. Руми је песник света који је и дан-данас неприкосновен. Његова дела (нарочито ремек-дело „Месневија”) се и данас изучава и тумачи и то у кругу највећих интелектуалаца и учењака.Дервишки ред који је основао (мевлевије) карактеристичан је по плесу које се зове сема (што иначе значи „небо”, и данас је део традиције многих источњачких народа, а као мотив је инспирација многих савремених уметника (књижевника, сликара, музичара). Те елементе можете рецимо приметити у популарној култури, примера ради у видео спотовима Дина Мерлина и Боже Вреће, а у књижевности, у делима Елиф Шафак и Дорис Лесинг(која је написала један занимљив текст под насловом „О суфизму и Идрис Шаховој књизи  Заповедничко ЈА” (1994). Ово је само делић мозаика који показује колико је заправо Руми (али и сам суфизам) присутан и утицајан у модерном свету. Познајем неке модерне песнике који се интересују за стваралаштво ова два суфијска песника, понеки се чак и одваже да инспирисани Румијевом или Емреовом идејом о божанској љубави и сами испишу стихове који ће говорити о једној вишој свести и вишој духовној равни коју не може свако да досегне. Занимљиво је да се ради песницима са Запада који се надахњују управо суфијском поезијом и филозофијом. На Истоку су ови песници (посебно Руми) незаобилазно штиво. Без познавања суфизма, односно исламског мистицизма, на концу и самог ислама, не може се на најбољи начин схватити њихова поезија. То не значи да се она без предзнања не може читати, али је свакако много упутније спознати макар основе суфизма и шта он заправо представља па се тек онда упустити у читање поезије великих суфијских песника (постоји читава плејада, Руми и Емре су само неки од њих). Занимљиво је да се у нашој књижевности источњачким песницима бавио Јован Јовановић Змај који је према немачком преводу, на српски језик препевао нека славна и мање славна имена источњачке књижевности, као што су Хафиз, Хајам, Мирза Шафи... Ту књигу бих издвојила јер је лично мени веома важна. Наиме, трагајући за источњачким елементима у српској књижевности и истражујући утицаје Истока на српску књижевност, посебно 19. века, открила сам мало познато дело Јована Јовановића Змаја „Источни бисер” коју сам приредила 2011. године, поводом јубилеја – 150 година од његовог првог издања 1861. године. Како бих књигу приближила читаоцима, потрудила сам се да осим песама које је Змај меастрално препевао на српски језик, приредим биографије тих источњачких песника, а о којима је тада имао скромно знање. Свакако не би требало занемарити ни источњачки утицај у делима Јована и Драгутина Илића (Драгутин је аутор прве српске биографије о пророку Мухамеду „Последњи пророк” коју сам такође приредила и објавила 2019. године).

- Назирете ли да међу савременим песницима и песникињама стварају и они чија дела могу бити безвремена као дела горепоменутих аутора?

Мислим да се песнички генији попут ова два великана светске књижевности рађају само једном. Све остало би били еклектични покушаји да се достигне њихов духовни ниво. И сама сам у једном периоду била под снажним утицајем њихове поезије, али и духовно-религијске и хуманистичке мисли, јер сам се као истраживач и преводилац њихове поезије препустила том чудесном свету који је окренут ка самом универзуму. Добро сте рекли, само се назиру понеки песнички пропламсаји, но време ће показати да ли ће неки савремени песници и песникиње успети да досегну тај ниво поетске и духовне те ванвременске изврсности. Одушевила ме је, рецимо, мистичка поезија савременог иранског песника и сликара Сохраба Сепехрија (1928-1980) који је писао суфијску поезију која у једном сажетом облику досеже поетске и духовне висине вредне сваког дивљења. Избор из његове поезије сам превела са енглеског језика и објавила 2020. године под насловом „Румена јабука сунца”.

- У докторској дисертацији изучавали сте рад Јелене Ј. Димитријевић и тиме скренули пажњу на готово заборављену књижевницу. Волела бих да нашим читаоцима приближите постигнућа ове изузетне жене.

Јелена је особена појава у нашој култури. Ниједна жена наше културе није имала животни пут налик њеном. Прича о њој и њеним животним, али и књижевним авантурама би заиста одузела доста времена, но поменућу само неке занимљивости. Осим тога што је једна од наших првих објављених песникиња, писаца и романописаца, Јелена је била и светска путница. Не треба смести с ума да је рођена у периоду када се Србија тек ослободила од турске власти и када је положај жена био јако тежак. Дакле, говоримо о жени која је као млада девојка почела да пише поезију, која се осмелила да ту поезију и објави, која је говорила неколико светских језика и која је пропутовала скоро цео свет. У аманет нам је оставила своја дела, пре свега путописе, као траг оних места које је обишла и видела. Једина је Српкиња коју је индијски нобеловац Рабиндранат Тагор примио у свом дому, у Сантиникетану (Бенгал), о чему је писала у свом кратком путопису „Писма из Индије”. Такође, познавала је неке значајне личности из Европе и света. Посебно је занимљиво њено познанство са пионирком египатског феминизма Худом Шарауи, као и индијском племкињом Леди Мехербаи Тата (из чувене индијске породице Тата), која је важила за прелепу и пребогату жену, али и за велику добротворку те боркињу за права жена. Јелена је потресена њеном прераном смрћу написала поему на француском језику под насловом Une vision („Привиђење”) коју сам превела и објавила 2016. године, а која је добила и своју аудио верзију. У тој поеми, осим самог описа ове чудесне Индијке, можемо сазнати нешто више о индо-иранском народу по имену Парси којима је она припадала, а који су своје мртве сахрањивали у страшним Кулама тишине којима је Јелена истовремено била ужаснута, али и фасцинирана. Парси би тела својих преминулих односили у Куле тишине где бих их растргли лешинари. Примера ради, Парсима је припадао и чувени фронтмен британског рок бенда Queen, Фреди Меркјури (рођен као Farrokh Bulsara). Занимљива је и прича о историјату Јеленине куће која се налази у улици Француска 29 у Београду, а у склопу културног добра под називом „Кућа Леоне Панајот”. Посебно ценим њену љубав и лојалност према њеном супругу Јовану Димитријевићу (по чијем имену и носи средње слово у свом имену) који јој је био велика подршка, што је за оно време, вредно дивљења. Ово је ипак само делић узбудљивог живота „српске Сапфо”, како су називали Јелену Ј. Димитријевић. Оно што је мени, као неком ко је докторирао на њеном лику и делу важно, јесте да се њено име отргло од заборава, да се о њој све више пише, истражује, да се њена дела све више читају, и то у новом руху. Све је више и превода њених дела на стране језике. Недавно је, примера ради, либанска издавачка кућа обавила њен путопис „Писма из Мисира”, који је приређен као тројезично издање на српском, енглеском и арапском језику. Такође, њен путопис „Писма из Индије” преведен је на хинди јер је све више истраживача у Индији који се интересују за њено дело (посебно оних који истражују српско-индијске везе, а трагом пријатељства које је Тагор имао са Србијом). Кад идете трагом Јелене Ј. Димитријевић и сами путујете светом, упознајете културе и традиције света и стичете нека непроцењива искуства. Управо пратећи њен траг, сазнала сам и за њене две блиске рођаке, Добрилу Кнез-Милојковић Главинић, која је такође била истакнута личност српске културе, новинарка и добротворка, али и за академску сликарку Станислава Кнез-Милојковић (која је преминула у Словенији 2017.) са којом сам имала част да разговарам и која ми је открила неке мање познате детаље о Јелени Ј. Димтријевић. Уколико бих себи дала за право да се упоредим са неком књижевном преткињом, онда би то свакако била Јелена, јер мој животни и књижевни пут доста наликује њеном, тако да и не чуди што сам баш одабрала њу (или је она одабрала мене) имајући у виду да сам на један готово невероватан начин сазнала за њено име и њено дело које ме је привукло од првог тренутка, и од тада та фасцинација не престаје.

- Основали сте магазин Алиа Мунди на којем представљате многобројне песнике и песникиње. Шта мислите о актуелној књижевној сцени?

Прво сам покренула магазин „Алиа Мунди” за културну разноликост (2017), а потом и истоимено Удружење (2018) са циљем да се промовише идеја културне разноликости. Одувек су ме привлачиле различите културе света, као и путовања. Одувек сам волела да истражујем историју, културу и традицију разних народа света. Магазин „Алиа Мунди” управо настоји да прикаже што разноликији садржај када су у питању стране културе, али и да истакне српску културну баштину коју смо заборавили и на коју наново треба скренути пажњу. Што се тиче Удружења „Алиа Мунди”, до сада смо радили на доста занимљивих пројеката, објавили 16 књига, како штампаних, тако и електронских, али и објавили велики број аутора (књижевника, уметника, новинара, културних посленика) у својим медијима, магазину за културу „Алиа Мунди”, електронском књижевном часопису Енхедуана, веб-порталу „Источни бисер”, једином који је посвећен културама Истока, веб-порталу „Маштоплет” посвећеном деци и дечијем стваралаштву. На тај начин смо Србију и њену културу повезали са целим светом, а то нам је и био циљ.

- На Међународном Сајму књига у Каиру представљена је Ваша књига „Ајша у земљи снова”. Како је дошло до сарадње са највећом египатском издавачком кућом?

Први кораци у тој сарадњи настали су током Сајма књига у Београду 2018. године. Те године је, да  подсетим, почасни гост Сајма књига у Београду био Мароко, а Египат се припремао да организује своје учешће наредне, 2019. године за коју ће се испоставити и да је била последња година у којој је организован Сајам књига у Београду пре пандемије. Том приликом сам посетила штанд Арапске Републике Египат и имала ту част да упознам господина др Ахмеда Бахи Алдин Елсасија који је дошао на наш Сајам управо као представник највеће издавачке куће у Египту (ГЕБО / General Egyptian Book Organisation) која је уједно и организатор Сајма књига у Каиру. Имали смо врло плодоносан и конструктиван разговор. С обзиром на то да је он мој колега који је такође докторирао књижевност (арапски језик и књижевност), разменили смо искуства. Наредне године, Удружење на чијем сам челу, 2019. остварило је сарадњу са Амбасадом Арапске Републике Египат, на челу са његовом екселенцијом Амром Алгувејлијем захваљујући коме је културна сарадња између Србије и Египта доживела процват. У склопу те сарадње, највећа египатска издавачка кућа је показала интересовање за објављивање моје бајке „Ајша у Земљи Снова” која је, колико сам обавештена, веома лепо прихваћена и читана, што ми је, као аутору, свакако најважније.

-Каква је Ајшина земља снова?

Магична, чудесна, и препуна авантура. То су оне авантуре које децу треба да подстакну да маштају, да буду креативна, али и да их едукују, да им покажу праве вредности и да их науче да заволе књиге (с обзиром на то да је моја јунакиња у своју авантуру кренула трагом једне књиге). То је уједно и прича о културној разноликости, али и показатељ да светско књижевно наслеђе (у овом случају су то приче из „Хиљаду и једне ноћи”) може да се обликује тако да буде пријемчиво за сву децу света. Одакле год долазила, сва деца знају за Аладина, летећи ћилим, чаробну лампу и духа који испуњава жеље. Испоставило се да се није испунила само жеља моје јунакиње, већ и моја, а то је да књигу читају сва деца света. Књига је осим на српском и арапском језику, објављена и на енглеском и кинеском језику. Посебно ме је одушевила чињеница да је ова прича занимљива и Кинезима. Енглеска верзија приче је настала након што сам одабрана да похађам међународну креативну радионицу коју је организовала најпознатија светска организација за промоцију родне равноправности UN Women, односно њен огранак за Европу и Централну Азију (UN Women ЕCA). Овај цео пројекат је на мене оставио посебан утицај јер сам пуно тога научила, с једне стране, а с друге стране, имала сам прилике да упознам сјајне девојке и жене из Европе и Централне Азије које су написале занимљиве бајке за нове генерације деце. Искуства које смо размениле била су драгоцена и верујем да ће бајке које смо ми написале остати у аманет генерацији девојчица (али и све деце) које тек долазе.

- О чему Ви сањате и да ли припремате нову књигу?

Сањам о много праведнијем свету, о свету у ком би човек постао много боље биће. Да би то постигао, морао би да се мења из корена. Морао би пре свега да више поштује себе, да себе више обликује као духовно, а не материјално биће, да се мање понижава, да буде лишен злобе и пакости, да више цени природу којом је окружен и да уместо да себе самољубиво посматра у огледалу, свој поглед увек упери на горе (или да му макар мисли буду тамо), на Творца који му је подарио живот, да схвати да је обична кап у мору или тачкица у универзуму. И овде се опет враћамо на Румија и Емреа који су управо на то указивали, на везу човека са универзумом. А нит која човека спаја са Универзумом је управо безрезервна љубав према Богу.

Што се тиче питања о томе да ли припремам нову књигу, да, спремам неколико издања. Написала сам још једну занимљиву и атипичну бајку која има своје упориште у српској културној баштини, припремам и још неке књиге које ће промовисати културну и језичку разноликост, имам на уму доста занимљивих издања те књижевних и културних пројеката коjа ће, надам се, на најбољи могући начин Србију и њену културу повезати са светом.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: