О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЛЕПТИРСКА ЉУБАВ У ВАСИОНИ 4

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн


Трећи део можете прочитати ОВДЕ.



ЛЕПТИРСКА ЉУБАВ У ВАСИОНИ - 4


ПОГЛАВЉЕ 10



Увече пре него што је почео да ради Данијел је телефонирао Данијели и провели су скоро пола сата на телефону. Испричао је Данијели како Отава изгледа као веома леп град, и о боји дрвећа у јесен, док му је само она недостајала. Данијел јој је рекао:

-Доћи ћу за свој први могући викенд. И ти мени недостајеш. Много те волим, одавде до Торонта и назад. Као одговор она му је послала пољубац.

Када је Данијел стигао у Национални истраживачки савет, Департман за хемијско инжењерство, прво се састао са секретаром одељења, који му је дао неопходна упутства и показао место где ће имати свој компјутер. Неколико минута касније дошао је директор одељења др Едвард Кук, који је провео Данијела кроз сва одељење, упознајући га са осталима. У канцеларији директора разговарали су о Даниjелoвим пројектима. Директор Кук му је прво препоручио да проведе неко време са неколико водећих стручњака у одељењу, како би стекао потпуну идеју о активностима одељења. На питање шта је Данијел имао на уму за своје истраживање, Данијел је одговорио:

-Ако могу да вам кажем шта ми је било на уму пре доласка, желео бих да вам кажем и да добијем ваше мишљење. Да ли сам уопште у праву?

-Наравно, само изволи!

-Још док сам радио дипломски рад на факултету, много пута сам размишљао о проналажењу ефикасног решења за превенцију шумских пожара. То је један пројекат. Други би могао да буде и проналажење ефикасног решења за превенцију урагана, а трећи би евентуално могао да буде пројекат чишћења канадских река са изградњом насипа око река и финализацијом ових у шеталишта. На тај начин биће спречено изливање река. Као што знате, сви ови пројекти, ако буду успешни, уштедеће милијарде долара земљи. Старо искуство показује да сваку реку треба очистити бар једном у веку. Док вода тече она носи песак, гране дрвећа, свашта, што се таложи на дну, речно корито постаје плиће и воде се изливају, што изазива поплаве река. Сви ови догађаји изазвају огромне штете, које коштају милијарде долара. Шумски пожари се дешавају сваке године, док урагани и речне поплаве често. Урагани су чешћи у Сједињеним Државама. Ми смо барем мало срећни што се урагана тиче.

Директор је пажљиво саслушао Данијела, без прекида, и додао:

-Апсолутно се слажем са твојим идејама. Оне су одличне и можемо их узети у обзир у блиској будућности, након што аплицирамо преко владе за финансирање. Свакако ћу то имати на уму. За почетак ћеш сарађивати са нашим водећим инжењерима на постојећим пројектима и тако проћи кроз све фазе истраживања и развоја, пословно вођеног истраживања и његове успешне комерцијализације.

Данијел је добио свој кјубикл са компјутером и тако је прошао његов први дан. У време када су сви излазили из канцеларија, он је такође изашао и отишао кући, пошто је његов стан био релативно близу, на пјешачкој удаљености. Још увек није знао за линије градског аутобуса, а кола није хтео да вози на малој раздаљини.

Доласком кући прво је себи припремио оброк, а то му је било и први пут у животу. Мајка га је научила да кува бар нека једноставна јела. После сопственог оброка назвао је Данијелу, причајући јој о свом првом дану на послу, као и о свом кувању. Додао јој је:

- Дефинитивно си ми потребна. -Удаћу се за тебе чим завршим факултет., одговорила му је Данијела. -Замоли маму да те научи да добро куваш, пре него што се удаш за мене. Насмејала се и рекла: -Хоћу, и волим те као таквог.

Две недеље касније то је био државни празник, Дан захвалности, када сви запослени имају дугачки викенд, три дана укључујући радне дане, суботу и недељу. Данијел је купио карту за воз неколико дана унапред и отишао у Торонто. Стигавши у Торонто, на Унион Статион, одатле је узео воз подземне железнице и није отишао својој кући, прво је отишао код Јенсена. Данијела га је очекивала, а када се појавио на вратима скочила је и обесила му се око врата. Насмејала се као зрачак сунца. Љубили су се, док их је њена мама Ерика гледала како су срећни. Код њих се Данијел задржао око пола сата, док се Данијела спремила, а онда су обоје отишли његовој кући. Код куће су му били оба родитеља и брат. Данијел им је испричао како је почео, а убрзо су он и Данијела изашли на романтичну вечеру. Када су дошли до стола, Данијела је још увек сијала, осећајући се срећно. Прва реченица Даниелова била је:

-Желим да будеш моја супруга. Загрлила га је и почела да га љуби. Затим је одговорила: -Осећам се сигурно са тобом, па желим и ја да будем твоја жена.

Та ноћ је била романтична за обоје. Напољу је још увек било релативно топло време, а месец је сијао и стварао сенке дрвећа на улици. Један пар је чекао на аутобуској станици, такође грлећи се и изгледајући срећно. Данијел и Данијела су такође отишли до станице метроа загрљени. Отишли су њеној кући, где су у то време срели њеног оца Дениса. Он је питао Данијела како је почео на послу и како му се свиђа Отава.

Док је још имао слободног времена, Данијел је замолио Данијелу да сутрадан дође у њихову кућу, пошто би његови родитељи желели да је виде, што је она прихватила. Њена мама Ерика је додала: -Можда ћемо обоје заједно, ако немате ништа против. – Никако, одговори Данијел, – Нема на чему. Видимо се сутра!

Два дана проведена заједно за вољене особе били су дивни. Изузетно су уживали обадвоје у томе, али су им ти дани изгледали кратки. Када је сео у воз за Отаву, Данијела је имала сузе у очима и почеле су да јој клизи низ лице. Махала му је и брисала лице. Воз се полако кретао и она му је убрзо нестала из вида.

На универзитету је била трећа година Биохемијског факултета. Те године је Данијела морала да путује сама метроом, и углавном је била тиха, обично читајући књигу, седећи. Много пута се дешавало да сретне своје другарице из године Бланку и Елвиру. Сваки пут оне би питале Данијелу како је Данијел, сам у Отави. Данијела је јако вредно учила, трећа година јој је била најтежа, а досаду је желела да избрише учењем. Коначно, то се исплатило, имала је најбоље оцене те године, просек (А=98%). Искрена љубав била јој је највећи подстицај. За њене родитеље и Данијелу то је био доказ да га она заиста воли.

Док је студирала, њен отац Денис се договорио са просперитетним инвеститорима у граду Квебек да их посете и преговарају о изградњи комплекса од неколико пословних зграда са приватним становима у њему. Када је заказао термин, питао је Ерику и Данијелу да ли би њих две хтеле да му се придруже и проведу неколико дана у Квебек Ситију, обилазећи га. Обадве су то прихватиле и Данијела је додала да ће можда свратити у Отаву, када се врате, да види Данијела. Денис је то прокоментарисао:

-Немам ништа против. Онда морамо да кренемо из Торонта у четвртак рано ујутру. Моји састанци ће бити тог дана касно поподне и у петак ујутро. У суботу обилазак града, а увече полазак за Отаву. Данијела је скочила, сва срећна, уз врисак: -Бићу са својим најдражим Данијелом.

-Да, додао је њен отац, сви ћемо бити уз њега.

Данијела је одмах позвала Данијела, саопштила му да ће доћи да га виде у суботу увече, а њих двоје ће изаћи увече. Била је срећна, срећна, најсрећнија.

Током разгледања града сазнали су да је град Квебек, главни град Квебек провинције, познат као колевка француске цивилизације на континенту, и ‘’Гибралтар у Америци’’, који је основао истраживач Самјуел де Камплаин 1608. године, а претежно је насељено Французима.

Стари Квебек Сити, под заштитом је УНЕСКО-а, простире се на Горњем и Доњем делу града Квебек Ситија и садржи најстарије историјске грађевине у граду. Доњи део града, уз реку Ст. Лоренс, је место првобитног насеља и дом изванредног замка Фронтенак. Горњи део града саграђен је на литицама високим 100 метара и седиште је Цитаделе, Абрахама Плацеа. Ово подручје је једно од најпопуларнијих историјских подручја Канаде и добро је развијено за туризам. Поред историјских локалитета, посетиоци могу ту такође срести уметнике који излажу своја дела на Руе де Тресору, занимљиве музеје, укључујући ‘’Мусее де ла Цивилисатион’’, и све врсте продавница и ресторана.

Са популацијом од око 600 хиљада становника, град Квебек Сити је други град по броју становника у провинцији Квебек после Монтреала. Француски истраживач и дипломата Самуел де Камплаин такође је назван „Оцем Нове Француске“ основао град Квебек Сити, који се налази на раскрсници реке Ст. Лоренса и реке Ст. Шарл. Име града потиче од Кебек, алгонкинске речи која значи „где се река сужава“. Током америчке револуције, трупе из јужних колонија покушале су да „ослободе“ град Квебек Сити у бици за Квебек, како би се Канада придружила Континенталном конгресу и постала део првобитних Сједињених Америчких Држава. Амерички револуционари су поражени и то је резултирало поделом Британске Северне Америке на два различита политичка ентитета. Подручје унутар 4,5 километара градских зидина УНЕСКО је 1985. прогласио светском баштином. Масивни хотел ‘’Гатеау Фронтенак’’ доминира хоризонтом града Квебека са врха Кеп-Дијаманта. Испред хотела Шатеау Фронтенак налази се шеталиште Террассе Дуфферин дуж ивице литице, са које се пружа сликовит поглед на реку Ст. Лоренц.

Данас више од 95 одсто становника града Квебека говори француски, а трећина становништва говори и енглески и француски.

Са 84 метара висине и 46 метара ширине, водопади Монтморенси, који се налазе између града Бопорта и Боашатела, 30 метара су виши од Нијагариних водопада. -Добили смо писану листу важних географских чињеница о Квебек Ситију у Канади, рекла је Данијела. Већина привреде се заснива на транспорту, туризму, услужним делатностима и одбрани. Велики део послова у граду иде такође преко покрајинске владе пошто је Квебек Сити главни град.

-Одсели смо у хотелу, додала је Данијела.

Када су стигли у Отаву и срели Данијела, у његовом стану, Данијела му је све испричала. Након што су попили пиће, сви су изашли напоље у оближњи, леп ресторан да вечерају. Родитељи, Ерика и Денис, дозволили су Данијели да преноћи код Данијела, док су њих двоје отишли у хотел. Денис и Ерика су дошли код Данијела око десет ујутру у недељу, једном извели младе на ручак и око два сата кренули за Торонто.

Данијела и Данијел су имали сјајно вече и обоје су били веома срећни. Причали су о свом браку након што она заврши факултет. На путу кући, Данијела је то испричала својој мами Ерики, која је била срећна што је то чула.



ПОГЛАВЉЕ 11



Био је четвртак ујутру око 8.30 сати. Данијел је ишао улицом, на путу до посла, гледајући у свој целуларни телефон, када је изненада зачуо неку вику. Погледао је и видео човека како трчи према њему, осврћући се уназад. Да би избегао судар са њим, Данијел се нагнуо улево и испружио десну ногу ка човеку који је трчао. Човек је запео преко Данијелове ноге и пао је на лице, пошто је био доста висок. Торба коју је носио одлетела је далеко од њега. Данијел није ни схватио шта се дешава, и помислио је да му помогне да устане, када је одједном видео да два мушкарца трче за њим и вичу:

-Држи га, држи га!

Тада му је Данијел скочио на леђа, клекнуо на њега и држао га за руке, не дајући му прилику да устане. Када су стигла друга два мушкарца, помогли су Данијелу да задржи човека на тротоару. У међувремену је стигла ТВ екипа и почели су да снимају сцену. Тренутак касније стигла је полиција која је том мушкарцу везала лисице и одвела га до свог аутомобила. Данијел је био потпуно збуњен оним што се дешавало и није знао шта је он урадио. Тада су она два мушкарца која су стигла да помогну Данијелу давала интервју за ТВ говорећи да је човек пљачкаш банке и да је опљачкао новац који је у торби коју је испустио. Када су ТВ особе пришли Данијелу истичући његову храброст да нападне пљачкаша, Данијел заправо није знао да је тај човек пљачкаш. Само је чуо да она двојица вриште и зову у помоћ, па га је срушио онако како су они, као дечаци, то радили једни другима док су били мали. Није ни схватио да је тиме постао херој.

Када је стигао на посао, то је само споменуо неколицини својих колега, не исказујући то као важан догађај. У том тренутку нико није обраћао пажњу на то, и нико то није ширио као вест.

Увече је на важним вестима СВС приказано као превенција пљачке банке, а Данијел је проглашен за хероја. Следећег дана његов директор др Едвард Кук позвао је цело своје одељење и међу свим запосленима честитао Данијелу и наградио га са недељу дана плаћеног одсуства. Сви су аплаудирали и лично се руковали са Данијелом. Тиме је, као релативно нови службеник, постао свима познат.

Данијела га је позвала чим је чула вест, честитала му и рекла како је поносна на њега. И њени родитељи су му честитали. Тада им је Данијел поменуо да је награђен са једнонедељним одмором и да ће доћи кући за викенд који долази. Звали су и Данијелови родитељи и честитали му. Његова мама Уна била је уплашена, али како се све завршило безбедно, била је поносна. Његов брат Акан је такође био поносан на Данијела и изразио је жељу да га ускоро види.

Када је Данијел стигао у Торонто, чак је посетио и свој факултет хемијског инжењерства и био је изненађен што су сви били обавештени о његовом догађају. Они су такође изразили понос на њега као свог студента. Најлепше време које је Данијел провео са Данијелом било му је најдраже. И она је хтела да га покаже свим пријатељима и друагарицама, као хероја свог дечка.

Вративши се кући у недељу увече, Данијел је пронашао поруку на свом кућном телефону. Директор банке га је замолио да дође на кратко, када буде слободан. Неколико дана касније, када је банка радила до 19.00 часова. Данијел је навратио, према термину који је заказао претходног дана. Директор банке г. Морисон га је обавестио да је пљачкаш банке узео 6.240.000 долара, које је Даниел спасио. За његову храброст желео је да награди Данијела са 10% и замолио га је да прво отвори свој банковни рачун у њиховој филијали.

-Господине Морисон, рекао је Данијел, желим да вам се захвалим на вашој великодушности, али мислим да то не заслужујем. Ја сам нов у Отави, и недавно сам отворио рачун у другој експозитури, тако да ми искрено не треба. Запослен сам у доброј фирми, са добрим примањима, тако да могу да сносим своје трошкове, а од детињства су мене и брата родитељи васпитавали да не узимамо ништа што не зарађујемо. Ово што сам урадио је дужност сваког грађанина, али ако осећате обавезу према мени могу вам препоручити да је боље дајте тај новац болници за болесну децу, или неком другом коме је то искрено потребније.

Директор је остао ћутећи. Овакву одлуку младог човека није очекивао. Он је само још једном честитао и захвалио Данијелу, додајући да су га родитељи веома лепо васпитали. Руковали су се, а Данијел је потом отишао у свој стан.

Следећег дана поново се појавила вест, са додатним информацијама о случају пљачке банке, да су умешана двојица пљачкаша банке, један који је пљачкао новац из банке, кога је Данијел оборио, а други који је чекао у ауту са отвореним вратима. Када је онај у ауту видео шта се догодило, побегао је. Вест је такође информисала и о Данијеловој одлуци да не узме банковну награду.

Дани су пролазили сви у добром реду, Данијел је редовно био у контакту са родитељима и девојком Данијелом. Зима у Отави је била оштра, са пуно снега, понегде чак и са леденом кишом и хладним ветровима. Сви на улицама су носили топле капуте или виндјакне са крзном и рукавице. Чак и када је било сунчано, било је веома хладно. Температура хлађења ветром је, поред редовне, израчунавана и исказивана у вестима, као виндчил. Глобално загревање је потпуно уништило уобичајену климу. Честе поплаве, зимска невремена, топла лета са сушама и уништени пољопривредни усеви. Чак су и урагани или по списку веома јаки ветрови дували, оштетивши много различитих ствари свуда. Улични шетачи су ишли сви погнутих глава.

Непосредно пред божићне празнике Данијела је стигла у Отаву, да заједно са својим дечком Данијелом проведе Нову 2035. годину. Пре тога је научила да кува и донела је много рецепата како би то урадила за њих двоје и доказала Данијелу да је спремна да се уда. Стигла је ‘’Портер’’ авио-летом и Данијел ју је сачекао на аеродрому. Отишли су до његовог стана и успут ка кући купили су доста хране. Код куће су се прво љубили и грлили неограничено време. После лагане вечере, коју је она припремила, отишли су у кревет уживајући у љубави. Обоје су уживали у својим телима, док су водили љубав, неограничено време пре него што су заспали. Љубио ју је по целом телу. Кожа јој је сијала као углачани мермер и мирисала је на јасмин из сваке поре. Чак и рано ујутру пробудили су се и наставили поново да се воле, чврсто грлећи једно друго. Желели су да се то никада не заврши. Нису хтели да устану, све док нису огладњели. Обоје су се побринули да она не затрудни, пре него што буду спремни да се венчају. Када су коначно устали, Данијела је направила доручак, а након тога су гледали ТВ вести, интересантне углавном због временске прогнозе.

За Бадње вече нису имали посетилаца, желели су да буду сами, да уживају једно у другоме. Били су млади, здрави, пуни енергије и жељно су недостајали једно другом. Дане између Божића и Нове године проводили су на концертима и у позоришту. Посетили су и неке изложбе у Народној галерији, које је Данијел желео да покаже свом драгом госту.

Спремајући се за дочек Нове године након што се Данијела обукла у дугачкој хаљини и мантилу, разменили су поклоне које су припремили једно за друго. Данијел јој је поклонио дијамантски прстен, у знак веридбе, а Данијела му је донела швајцарски ручни сат. Пољубили су се, грлећи се чврсто међусобно. Данијела је била најсрећнија у животу. Вриштала је веома гласно. Данијел јој је рекао: - Верим те, али ћемо се венчати када завршиш факултет. То је био наш план од почетка и морамо га следити. То је твоје и моје добро. То је за нашу будућност. Пољубила га је и рекла: -Волим те!

Прославу Нове године имали су у ресторану заједно са Данијеловим колегама из Националног истраживачког савета. Атмосфера је била веома лепа, весеље је трајало до зоре, уз добру музику се играло и уживало уз добру храну и пића. Данијел је упознао Данијелу са свим својим колегама, дечацима и девојчицама. Сви заједно као у веселом друштву су веома уживали, изражавајући једни другима најлепше жеље током долазеће Нове године. А када је сунце изашло, отишли су свако својим кућама, помало уморни, али срећни.

Још један дан после Нове године провели су заједно и онда је дошло време да се она врати кући. Када су сели у ауто, на путу до аеродрома дувао је јак ветар и почела је хладна киша. Хладноћа је ишла право до костију. Али били су добро обучени и морали су да стигну на време. На аеродрому су информације биле за кашњење лета око пола сата, по редовном времену. То им је дало времена да буду још мало дуже заједно, што им је годило, напротив, уопште им није сметало. Док је Данијела улазила у авион Данијел јој је без престанка махао и на последњи поглед послао јој пољубац руком.

Доласком кући Данијела је разговарала са мамом, а следећег дана отишла на универзитет, настављајући учење. Мама и тата били су задовољни њеним информацијама о времену спроведеном са дечком, и поклоном који је од њега добила. На факултету је својим колегиницама Бланки и Елвири показала прстен, а обе су јој честиле и волеле је, пожелевши јој срећу у браку. Други семестар треће године захтевао је напоран рад, али га је завршила са најбољим успехом. Свој добар успех сматрала је поклоном Данијелу и својим родитељима.

Када се Данијел јавио у Националном истраживачком савету, његов директор др Едвард Кук га је позвао у своју канцеларију, да га обавештава да је имао прилику да упозна људе из владе и говори о предлогу за пројекат Данијела. Да би истраживали методе превенције шумских пожара, спремни су да то финансирају. Што се урагана тиче, директор је напоменуо да је мишљење владе да је то више амерички проблем, па ће им то препоручити. Шансе су само да НРЦ може да учествује у сарадњи са Американцима. И, на крају, што се тиче чишћења река ради превенције поплава, објаснио је да је то пројекат којим се баве приватне компаније. „Њима можемо помоћи само добрим инжењерским саветима, додао је директор.

Пре него што је дозволио Данијелу да напусти своју канцеларију, директор Кук га је питао:

-Да ли бисте били заинтересовани да се придружите на конференцији у Сент Џонсу у мају? Свакако, одговори Данијел. – О чему ће тачно бити конференција и у које датуме? – Обавестићу те за неколико дана, када ће бити урађен цео план!

-ОК. Онда, видећу. Хвала вам. – Хвала Данијеле, видимо се ускоро.

Крајем предпоследње недеље у марту директор је Данијела обавестио о темама на конференцијама и додао: -Спремите се за 18. мај, карта ће бити купљена, секретарица ће вас звати на време.

Њих петорица су, сви заједно, отпутовали. Директор, Данијел, два руководиоца истраживања из одељења и још један млађи сарадник, као и сам Данијел, који је учествовао у истраживању и показао добре резултате. Летели су из Отаве за Ст. Џонс, стигавши тамо око пет подне. Након што су узели собе у хотелу, отишли су у кратку шетњу, мало упознајући град.

У слободно време, после часова конференције, Данијел је са својим млађим колегом отишао у локални музеј, где је добио много информација о граду.

Ст. Џонс је главни и највећи град у Њуфаундленду и Лабрадору. Ст. Џонс је основан као град 1888. године, али су га неки сматрали најстаријим градом у Северној Америци који су основали Енглези. Налази се на источном делу полуострва Авалон на острву Њуфаундленд. Са популацијом од преко 220.000, метрополитанско подручје Ст. Џонс је друго по величини градско подручје у Атлантик Канади после Халифакса. То је једна од десет најбољих дестинација Океанског Истока, према часопису Натионал Географик.

Ст. Џонс је најстарији град у Северној Америци. А Ватер Стреет у Ст. Џонсу је најстарија улица у Северној Америци. Џон Кабот је био први истраживач који је упловио у луку Ст. Џонс 24. јуна 1497. године. Прво стално пребивалиште основано је 1528. године У Ст. Џонсу, скоро 97% становништва било је енглеског порекла, према статистици свог матерњег језика. Само 0,4% француског, према матерњем језику. Подручје метроа Ст. Џонса је претежно пословање са сировом нафтом на мору и чини око 50% бруто домаћег производа провинције.

Меморијални универзитет је највећи универзитет у атлантском региону са 18.000 редовних и ванредних студената који похађају. У улици Џорџ у Ст. Џонсу има више пабова по квадратном метру него било где другде у Канади. За најбољу традиционалну храну Кендис Волш, мештанка, предлаже да пробате Велма у улици Ватер. Њуфаундленд и Лабрадор је провинција мирних места, где, упркос вашим најбољим плановима, шта желите да радите и где желите да то урадите пре него што стигнете. Главни град Њуфаундленда заузима спектакуларно место у једној од најбољих природних лука на свету. Улазећи кроз "Ускос", 200 метара широк пролаз окружен литицама, лука се шири у заштићени басен.

Град је неоспорно најстарији „европски“ град у Северној Америци, а од око 1500. године лука је коришћена као база за рибарска пловила из разних земаља. Национално историјско место Сигнал Хилл налази се на стеновитом брду на ушћу луке и пружа фантастичан поглед на Атлантски океан. Овде је Гуљелмо Маркони послао први трансатлантски бежични сигнал 12. децембра 1901. године преко Атлантика.

Данијелова намера је била да упозна читаоце и своје колеге са чињеницом да је прави отац бежичног преноса био Никола Тесла.

Рекао је: -Молим вас да прочитате књигу Марка Ј. Сеифера, Чаробњак, Живот и времена Николе Тесле – Биографија генија, коју препоручује Америчка академија савремених наука. Познато је да је Никола Тесла поднео патентне пријаве број 645576 и 649621 за основни радио, 2. септембра 1897. године и оне су му одобрене 1900. године, Марконијева пријава број 763772 од 10. новембра 1900. године је одбијена. Поред тога и Теслине тужбе за ограничено патентно право, Маркони је 1911. добио Нобелову награду. Одлука Врховног суда САД, случај бр. 6369 од 21. јуна 1943. је била да је Марконијев патент неважећи и да је фаворизован Теслин патент који је имао приоритет. Нажалост, за самог Теслу, судска одлука је била прекасна. Тесла је умро пет месеци пре тога, 7. јануара 1943. (Ово прочитајте у најновијој књизи Маргарет Чејни – Никола Тесла Мајстор муња). Тесла је знао да је Марконијево достигнуће било засновано на употреби његовогих калемова, осцилатора и општег дизајна који је он саопштио на предавању у клубу инжењера и техничара, годинама раније.

Драматичне литице и два светионика означавају Кејп Спир као најисточнију тачку у Северној Америци, која се налази југоисточно од Ст. Џонса. Овде људи воле да гледају излазак сунца са литица. Са својим бројним ресторанима и терасама, Џорџ улица је популарно место за састанке у центру града у Ст. Џонсу. Увече, улица Џорџ је затворена за саобраћај, што је чини пријатном и живахном зоном за шетњу. Без обзира на годишње доба, град Ст. Џонс је средиште активности, иновација и културе. Уз мноштво годишњих догађаја и фестивала, јединствене атракције, земљу и морске пејзаже који одузимају дах, има понешто за свакога. Банерман парк је урбани парк у Викторијинском стилу који се налази у историјском центру Ст. Џонса и садржи јавни базен, игралиште и многе велике отворене травнате површине. Ботаничка башта Меморијалног универзитета налази се у близини срца Ст. Џонса. Сада, у најближој удаљености од Ст. Џонса, налазе се огромна открића нафте и природног гаса, где се са платформе Хибернија види алеја ледених брегова, стара преко 10.000 година. Китови у овим водама играју своју игру, а хиљаде птица се гнезде по околним шумама. Привреда локалног становништва је претежно рибарска, а њихова гастрономија се углавном заснива на риби и месу дивљих животиња.

Хибернија је нафтно поље у северном Атлантском океану, отприлике 315 километара источно-југоисточно од Ст. Џонса, Њуфаундленд, Канада, у 80 м дубоке воде. Производна платформа Хиберниа је највећа светска нафтна платформа и састоји се од 37.000 т интегрисаног горњег објекта монтираног на гравитационој базној структури од 600.000 т.

На повратку у Отаву, Данијелов колега Џон Пушкин обавестио је остале шта су научили, а само је директор Кук знао за Теслино откриће и Марконијеву превару, за коју је чак добио Нобелову награду 1911. године.


Наставиће се





ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"