детаљ слике: КРК Арт дизајн

ВОДИЧ ЗА ЖИВОТ НА ЦРНО

(Драгослава Вељковић Маџар, књига прича у најави)

Гордана Јеж Лазић

Драгослава Вељковић Маџар на српској књижевној сцени домовине и расејања појављује се у првим деценијама 21. века, паралелно са добом које у њеном друштвеном миљеу почиње транзицијом и миграцијама, а завршава се пандемијом и затварањем планете. И нимало случајно, социолошкиња по вокацији, Драгослава Вељковић Маџар управо у том друштвено-историјском тренутку исписује своју трећу књигу, Живот на црно. Живот у који српски интелектуалац с почетка трећег миленијума полази „с гомилом диплома и недосањаним сном“, јер „дође дан када много знаш, а кад то знање ничему не служи“.

Међутим, ток књиге није тематски одређен ни насловом ни уводним причама. Иако први пут на прозном терену, ауторка се мајсторски поиграла свим оним што је савремени стваралачки фокус понудио – апсурдом, парадоксом, иронијом, неочекиваним обртима – и још једном потврдила да је аутентична. Живот на црно је збирка кратких прича, каткад лирских минијатура, са снажном метафизичком матрицом. И ту су по ко зна који пут верификоване две круцијалне истине – да у језгру доброг прозаисте бивствује одличан песник и да је филозофско-поетска спона кључ озбиљног књижевног стваралаштва. Како је Хајдегер говорио: „Поезија и филозофија су две планине једна наспрам друге на којима се говори о истој ствари“. Драгослава Вељковић Маџар је, евидентно, досегла врхове и једне и друге, али је фасцинантан начин на који се носи са оном његошевском поетиком планине.

Поред тога што свака од ових прича може да се чита као засебна целина, међусобно све приче Живота на црно су повезане, што тематиком књиге, што једном фином прстенастом композицијом. Тако добијамо својеврсну нову форму савременог романа, кратког романа, састављеног од педесет четири кратке приче, али не и „невеликог“ како се за књиге овог обима каткад каже. Иако у првом лицу и отворен речима: „Са крпом у левој и оловком у десној руци, изашла сам из воза почетком овог века и закорачила у непознат свет са одлучном намером да, пре свега онога што ми следује, спороведем у дело свој осветнички наум: Сви ћете у моју књигу!“овај роман превазилази исповедне патосе, патетична поентирања и аутобиографски оквир, чак и усамљеност, људску и уметничку.

„Путовање је увек боље него задржавање у гостионици“, каже Сервантес. Драгославина јунакиња такође не негира живот, она одлучно после сваке подвучене црте наставља своју борбу за ваздух и хлеб,стоички се носећи са свим искушењима одабраних путешествија. Шта је за њу ваздух? Микрокосмос уметника, невидљиви омеђени метафизички простор у којем дословно остајеш свој и нормалан упркос свему што се око тебе дешава. И заиста кроз тај „украдени“ простор Живот на црно постаје егзистенцијалистичка алегорија слободног човека. Није ли управо Сартр од модерног уметника тражио да буде одговоран и ангажован у кретањима света.

Протагонисткиња Живота на црно не оставља простора очајању, када није физички затрпана послом, она бележи, попут уметничког фотографа, али не фактографски, сцене свакодневице. Кроз објектив њеног пера пролази читав франкфуртски социјални колорит с почетка овог века. Од имућних племићких породица, које у протоку историје опстају у свом свету, попут уметничких реликвија, чија вредност у континуитету само добија на цени, до осиромашених интелектуалки, на друштвеној лествици сведених на положај слушкиња. Занимљив је судар ових, наизглед опречних,  светова на рубу егзистенције – материјалне, интелектуалне и коначно пандемијске. Толико да она реченица с почетка Сви ћете у моју књигу постаје кредо и једина извесност – сви ћемо ми на крају на исто место, јер нико од нас још није окусио ону траву коју је несрећни Гилгамеш изгубио и једини бесмртни траг сваког од нас је само онај записани. И кога брига да ли одлази са хладног пода купатила које, под високомтелесном температуром, чисти или са болничких стаза налик рајским. Та извесност је једина константа свих неизвесности. Додуше, постоји и она мала разлика плуса у времену, па јунакиња са дозом горчине прави паралелу: „Моји родитељи у овом, њеном животном добу, нису имали снаге и воље да чекају нова пролећа. Луми их очекује жељно“. Али то је једна од ретких опаски те врсте. Главна јунакиња нема име, јер је она било која српска, и не само српска, интелектуалка на улицама Франкфурта на прагу века који ће се у сопственом саплитању одуховити и навек потиснути извитоперени материјалистички 20. век. Она је неми глас побуњене ауторке: „Стижем коначно до последње куће на брду која одваја насеље од велике шуме... И ту, на крају света, служим. Оне и онима који су центре градова препустили сиротињи и тзв. средњој класи и повукли „свој идентитет“ дубоко у периферију“.

Како протагонисткиња ових прича успева да избегне замку заточеништва у сопственој усамљености? Тако што сопствено биће посматра кроз све могуће појавности свакодневног живота, и то повезујући и њих међу собом. Она је свесна да је као јединка стицајем околности „ишчашена“ из система у којем опстаје на црно: „Погледајте мене и биће вам јасно: двадесет година са статусом туристе живим овде. Често, без икаквог статуса. Тече Мајна...“

Истовремено је и те како свесна да су људи око ње уредно заведени припадајући елементи тог сређеног друштвеног система, попут оних зидова соба у којима борави уметност. И једнако је свесна да је чак и тако сређено друштво далеко од савршеног устројства и прихвата га и осликава у различитим варијантама несавршености. Негде између кришом остављених коверата са новцем за преживљавање на црно у доба пандемије, незаборављених рођендана и трешања и након личне трагедије, поклоњеног чела... и оне неспретно срочене реченице: „Ви сте једина црна тачка у мом послу“ и отказа уз двомесечну отпремнину, стала је она Гетеова реченица: „Изнад народа је људскост“. И у реакцијама њених немачких пријатеља и у њеном разумевању граница до којих они могу да иду у својој добронамерности.

Коначно, окосница и ових прича, али и света на прагу трећег миленијума алегорично је осликана причом Зид: „У плишаној кутији по који новчић. И зид преко пута. И мислим: како би било кад би једног понедељка улични свирач неком баладом, као молитвом, срушио овај зид испред. И остварио сан о бољем животу“. Тај зид, давно постављен раздор света на богате и сиромашне, оживљава у време пандемије у сопственој појавности, у свом основном, тривијалном значењу, затвореног човечанства и ограничености слободе кретања.

За виспрену јунакињу ових прича то никако не значи и омеђеност слободе говора, јер у свету људи који, били мали или велики, на милион начина пате, она има водич за живот на црно. Можда би човечанство одахнуло када би пао зид попут портрета створитеља читавог породичног богатства, можда када би људи почели да пишу писма, јер то данас чине сасвим ретки, можда када би разговарали смејући се импровизованим језичким конструкцијама. Једно је сигурно, Живот на црно заживеће и живети као једно од оних лепих дела која спајају људе и народе, по идеји по којој је настала и сама светска књижевност.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: