детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мадам Бовари или Дон Кихот?

(Херменеутичка шетња кроз EQUILIBRIUM Ане Стјеље )

Катарина Сарић

У романескном свијету EQUILIBRIUM-а, Ане Стјеље, преплићу се двије паралелне стварности, и то обије из перспективе два гласа, два дискурса – мушког и женског. Оба моделована универзума су фиктивна, мада се ауторка користи наративном, хронолошком, техником са документованим прилозима неког шетача  по  Борхесовој  Вавилонској  библиотеци, или записничара/репортера који, наизглед, случајно и насумице биљежи фрагменте, компонујући од њих ад хок мозаички структурирану композицију. Анина збирка прича, може се читати и као роман лика, јер, на тематском фону – њих обједињује исти лајт-мотив шифроване/кодиране потраге за изгубљеним сопством. Могли бисмо рећи, заправо, да је читав двоструко моделовани свијет овог дјела у знаку броја два, како амбивалентности, тако и амбигвитета, између којих је чак и сат стао (што сугерише одсуство физичког, механичког времена):

Но, како немам обичај да носим ручни сат а мобилни телефон сам, у журби, заборавио код куће, снебивајући се, окрећем се према човеку, свестан да ћу га прекинути у размишљању и питам га: – Извините, колико има сати? Човек се истог тренутка окрену, погледа ме и одговори: – Таман толико, млади човече, да почнеш да се мењаш. Одабери нови пут којим ћеш, ако будеш истрајно ходио, доживети просветљење. То рече и окрену главу, као да се ништа није десило. Био сам изненађен. Помислих „какав чудак!” Док сам ја размишљао како да му одговорим, поред наше клупе прође нека девојка, и упита га колико има сати. На моје велико изненађење, он јој само лаконски одговори: „Пола један”, на шта му се она љубазно захвали и прође. Помислих, невероватно, данас као да је цео свет заборавио сат. Поново га погледах и видех како се загледан у даљину, опет препушта пределима своје медитативности.

            Ширењем медија, хроника дана је промијенила статус: од споредне категорије (произашле из алманаха и пучке хронике) постала је она тоталитарни састав митолошке интерпретације, стегнута мрежа модела и значења којој ниједан догађај не промиче. У Бодријаровој констелацији збиље и симулације, ова се појава назива масмедијизација. Није то скуп техника одашиљања порука, него наметање модела, слично као у Мек Лухановој формулацији: Medium is Message  која обавља пренос чула над самим медијем као технолошком структуром. Још смо на пољу технолошког идеализма. Уствари, велики Медиј је Модел. Оно што се медијем посредује није оно што раздаје тисак, телевизија или радио: то је оно што је изнова обухваћено обликом/знаком, артикулисано у моделе, управљано кодом. Кодови/шифре, као и њихово декодирање/дешифровање, херменеутички су кључеви, неопходни за тумачење Аниног дјела. Протагонисти приче, налик удвојеним карактерима, родовима, половима уз додатну слојевитост двају паралелно моделованих наративних стварности, захтијевају допунско читање, уз додатни напор, јер као што смо на почетку указали, фабуларна окосница је шетња кроз универзалну библиотеку, за чији је улазак потребно читалачко предзнање:

Желео сам да стигнем кући што пре, а ову епизоду са фејсбук девојком, или боље речено девојчицом, да што пре заборавим. Ходајући убрзаним кораком, прошао сам поред оне књижаре, и тек тада запазио велики натпис: FREE WI-FI. Помислих, није ни чудо што јој је ово омиљени кафић! Чим сам стигао кући, отишао сам у купатило да се истуширам. Као да сам имао потребу да са себе сперем сву прљавштину која је данас испрљала мој мисаони свет. Хтео сам да легнем и заспим што пре. Ипак, нисам то урадио. Отворио сам фиоку крај кревета која је увек била пуна књига које сам у том тренутку читао. Узео сам Хемингвеја. Читаћу по ко зна који пут роман Старац и море, препустити се морској пучини и борити се са сопственом немани – несналажењем у модерном виртуелном добу. Али, нисам могао да се сконцентришем. Све време су ми кроз главу пролазили појмови, лајкујем, дислајкујем, шерујем, твитујем, хејтујем, било ми је мука! Потом сам чуо неке гласове (вероватно женске) како нисам ин, како ни на једној од друштвених мрежа немам свој акаунт и профил а од речи фејс која ме је походила као најгора неман, чинило се да ће ми се зидови собе обрушити на главу.

Аналогну шетњу кроз замишљени простор универзалне библиотеке на коју смо у уводу указали (а која је визионарска Борхесеова идеја) допунски усложњава уписивање он лајн трагова из још једног виртуелног свијета – овог пута друштвених мрежа. Да се, за тренутак, вратимо Бодријаровој констелацији збиље и симулације на чијој оси почива и фабуларна окосница Аниног дјела.

            Једнако као што роба није оно што се индустријски производи, него оно што се посредује саставом апстракције размјенске вриједности. Видимо да се, у најбољем случају, под знаком медија може формално надићи категорије црне хронике и политичког те њихову традиционалну одвојеност, али само зато да би се боље подвели истоме општем коду – каже Бодријар. Чудно је да никад нисмо пожељели измјерити стратешки домет те присилне социјализације као састава друштвеног надзора. Поновимо, изборни је састав његов први велики повијесни примјер. А никад није недостајало револуционара (некоћ међу највећима, данас међу онима мањима) спремних повјеровати како могу „одиграти игру”. И сам је општи штрајк, тај побуњенички мит толиких нараштаја, постао схема редукције. Она, свибња ’68. којој су медији увелико придонијели, проширујући штрајк у све кутке Француске, била је привидно крајња тачка кризе, а уствари то је био тренутак њезина попуштања, њезина слабљења због претјераног ширења, њезина пораза, јер, управо с тим „медијски посредованим” штрајком, који се преносио и примао као узор дјеловања, они нису знали што би почели.

            Играјући на карту формалне екстензивне социјализације, они су најистанчанији и најсигурнији инструменти филтрирања, разбија-ња и цензуре. Нема изнимака, нема ни чуда.

            Одистински револуционарни медиј у свибњу ’68. били су зидови и графити, сериграфије и транспаренти у руци, улица на којој се говор прима и размјењује – све што је непосредни упис, одаслан и узвраћен, покретан, онај који се збива у исто вријеме и на истоме мјесту, узајаман и супротстављајући. У том је смислу, улица алтернативни и субверзивни облик свих масовних медија, јер она није, попут њих, објективизирана подршка порукама без одговора, транзитна мрежа на даљину, она је искрчени простор симболичке размјене ријечи, пролазне и смртне, ријечи која се не одражава на платоновском екрану медија.

            Улица, као још једна доминантна категорија по којој протагонист Аниног дјела, шетају, биљежећи приче успутних пролаза, описујући догађаје као са терена репортаже, настоје да нас увјере да се она (улица) јавља као алтернативе, И то ескапистичка у односу на симулирани свијет екрана. Додуше, у Бодријаровом времену то је био телевизијски екран, у Анином дјелу је екран паметног телефона, али у бити смо на истом путу, ауторкина коначна естетска порука, иста је, субверзивна потреба разбијања виртуелног свијета, путем кодирања/декодирања, односно шифровања/дешифровања опсјене која јунакињу и њен мушки, разједињени глас алтер-ега, прате кроз ову наративну шетњу. У првом случају, како га ми асоцијативно доживљавмо, Анина протагонисткиња је Мадам Бовари која сједи поред прозора, загледана у плаво-зелене даљине слободе, у стварности немоћна да се у њих отисне а у другом, њен мушки пандан, односно опозит, Дон Кихот, који се бори са замишљеним противницима:

Не бојим се, не бојим се – храбрила сам саму себе. Моја соба је била тако мрачна да се није видео ни прст пред оком. Ко ми је крив што сам пристала да дођем у ову дивљину! Кога ја то заваравам, умрећу од страха! Растргнуће ме дивље звери и затреће ми се сваки траг. Нико жив неће моћи да ме нађе! Таква сам била одмалена. Радознала, а плашљива. Чудо једно! Све бих да пробам, а плашим се и сопствене сенке. Плашим се да отворим очи, зато жмурим. А опет, нешто ме тера да их отворим. Срце ми куца тако јако. Олуја дивља у мом телу, муње ударају и прже ми кожу. Руке се хладе све више и више. Почињем да дрхтим. Осећам да се да нешто помера у тами ове проклете колибе. Одједном осетим како ми је лице засенило нешто налик на џиновску сенку. Осетила сам њено снажно присуство. У потпуној агонији, одлучих да се придигнем. Полако и обазриво отварам очи. Идем ка прозору, успут нешто мрмљам за себе.

            Институционализирана понављањем, спектакулизирана медијима, ријеч умире – закључујемо са Бодријаром Симулација и збиља (2001.)

Улично осветљење било је слабо за то доба вечери што му је отежало могућност да разазна слику коју је имао пред собом. Као блесак муње, нешто му је прошло кроз читаво тело. Убеђивао је себе да треба да помогне овом човеку. Сагнуо се до тротоара како би могао боље да га види. У том тренутку, на његово изненађење, улична светлост се појачала и осветлила лице човека који је лежао поред тротоара. Сада је јасно могао да му види лице, као и прецизну контуру његовог тела. Човек је лежао на леђима, благо савијен, само са испруженом руком поред тела. Шака је била видно згрчена, а међу дугим, испреплетаним прстима као да се нешто крило. Починио је праву лудост. Уместо да позове помоћ, полако је пришао, заинтересован за оно што се налазило у човековој руци. Шака леве руке била је чврсто стегнута и сваки његов покушај да је отвори и открије шта се у њој налази био је узалудан. При последњем покушају да му отвори шаку, човек је почео да испушта неке неартикулисане звуке. Страх који га је обузимао у моменту када је пронашао тело непознатог човека нестао је. Гласови полуживог човека почели су да се образују у речи које су биле конфузне и неразумљиве. Трудио се да их разуме али није могао, јер је човек успео само да му упути један молећив поглед, и да последњим атомом снаге отвори шаку из које је испала једна бела цедуља. И то је било све. Зашто баш он и зашто баш њему, била су само нека од питања која је себи постављао. Зачула се бука. Он је застао на тренутак, заборављајући куда се те вечери упутио. Једино што му је у том тренутку привлачило пажњу била је бука чији извор није могао да открије. Корачао је једном споредном, полуосветљеном улицом која је, с једне и друге стране, бројала тек неколико кућа. Пажљиво је посматрао око себе не би ли самом себи успео да докаже да је бука која му пара уши, стварна, и да је он заиста чује. Потврде за то није било. Управо када му је та мисао пала на памет зачуо се туп звук који је говорио да је то што се десило веома близу. Поглед му се зауставио на правац одакле му се чинило да допире тај звук. Потпуно несвестан свог израза лица, остао је закопан у месту. Непознат мушкарац лежао је испред његових ногу, не дајући знаке живота. Тело му се укочило од паничног страха а поглед се лагано спуштао до ногу, које су, као и код човека који је лежао пред њим, биле лишене и последњег осећаја. Коначно се прибрао, зграбио ту цедуљу и појурио да потражи помоћ. Оно што је прво помислио било је да покуца на врата најближе куће и да замоли за помоћ. То је и учинио. Када су се врата отворила, угледао је познато лице. То је била она иста гнусна њушка која га је мучки убила пре пола сата и оставила да чами на оном тротоару. Остаће мистерија шта је писало на оној цедуљи, међу његовим полумртвим, згрченим прстима. Она гнусоба од човека му залупи врата испред носа. Улична светла су се потом угасила.

Намеће се питање: Ко је умро/умрла? Кога је и у којем од поменутих свјетова, ауторка убила?

 Разбијање традиционалне референтности показује се у оном што је постало постмодерни заштитни знак – у цитату, рециклажи, пастишу и симулацији. Они су индикативни, не само за нестајање конвенционалних граница између производње и потрошње већ и за незапамћено посредовање у нашем начину потрошње, који све елементе искуства претвара у покретне текстове који се могу насумице трансформисати. Тако дистанцирану рецепцију, равнодушну према схватањима припадности или лојалности поријеклу (дакле, више невезану за употребну вредност) најбоље описује израз „посредована сензибилност” (при чему се под сензибилношћу подразумева колективна склоност ка одређеним културним праксама): сензибилност у којој се искуство живи посредно, преко умешаности треће стране, да тако кажемо, која делује као катализатор, али и као тампон зона.

            Трећи елемент између два моделована паралелна универзума Аниних прича, као разрешитељ, помиритељ биполарне, амбивале-нтне поцијепаности и свијета и субјекта, јавља се као убачени, неутрални свједок казивања који, најприје мора да се врати на пут са којег је кренуо, као у времеплову, првобитно заустављеног а онда унатраг враћеног сата времена. Истински одговор на питање ко је умро/убијен, у том контексту гласи: вријеме, односно (не)вријеме, оно које се немилице троши по друштвеним мрежама, екранима компјутера и паметних телефона, Бодријарове симулације живота.

Убрзавам кораке. Ускоро ћу се погледати очи у очи с том громадом, тим непробојним застором моје младости – високом капијом црвене боје која води у моју авлију. Већ је видим како ме подругљиво и подсмешљиво посматра својим јарким очима и као да једва чека да оспе паљбу по мени. Ја ћутим, шта ћу, побеђен сам. И даље корачам овим пустим сокаком. Некада беше испуњен веселом грајом деце која су тако разиграно јурила за кокошкама, гускама, паткама и скупљала шљиве што су отпале с дрвећа шљива која су красила путељке испред сваке куће мог идиличног завичаја... Пред тим истим кућама, у смирај дана, могло се чути чаврљање најстаријих мештана, о само њима знаним темама. Ту би седели сатима и присећали се своје младости и свог завичаја у који се никад неће вратити. То беше спокојно доба једне варошице. Сада, тако сама, пуста и туробна, личи на напуштено дете о коме нема ко да брине... Полако се назире крај мога пута. Пред собом угледах моју високу капију црвене боје. Али, нема више оног сјаја, оне јарке, живахне боје која ју је некада красила и по којој су је сви из далека препознавали. Рђом пресвучена, зубом времена изједена, тужна, чемерна и јадна. Прилазим сасвим близу. Желим да дотакнем њену површину, да осетим да је стварна. Али, као да ми нешто не допушта, као да ме нека невидљива сила гони одатле. Поглед ми се заустави код врата, старих дрвених врата, која су ме толико пута примала к себи а кроз која сам, једног дана, напустио свој дом и свој завичај. Иструлила, избледела, заборављена од свих. Чини ми се да је довољно да их само додирнем прстима, па да се отворе. Али нисам у праву. Била су закључана, баш као што је мој завичај закључан негде дубоко у мом срцу. Тражим кључ. Угледам један конопчић и на њему повећи кључ. Њиме покушавам да откључам врата али ми не полази за руком. Ипак, на крају, успевам. Врата се отварају и ја коначно, после толико година, угледах своју авлију. Истог трена, запахнуо ме је мирис траве. Поглед ми лута свуда по авлији. Гледам у даљину, као да путујем непрегледним пространствима свог детињства. То ме врати у дане када сам био дечак. Још осећам слатки укус грожђа које сам брао с винове лозе а која се тако вешто успињала уз дрвене стубове. Сећање ме води и до старог предратног очевог подрума који је у њему чувао своје вино а мајка храну. Некад сам се у њему, као у лавиринту, губио, па опет проналазио пут назад... И даље посматрам призор пред собом. Из моје куће пуца видик. Имам поглед на природу, сунце, Лоркина зелена поља и Ван Гогове сунцокрете.

            Имајући у виду да је целокупно искуство предмет посредовања „научених” начина опажа-ња ствари (преко структуришуће снаге језика у интеракцији са различитим друштвеним идеологијама) – овдје под посредованошћу, ми-слимо на посебан утисак оних личних догађаја за које се обично сматра да се доживљавају непосредно – физичке сензације, на примјер. У савременом урбаном искуству осећања, емоције и сензације много делотворније изазивају медијска симболичка слика или високотехнолошки си-мулакрум него непосредна изложеност, што је стање које је Џејмсон описао као „ефекат изблеђивања”. Ту се може мерити утицај позног капитализма, јер посредством високе технологије, напуштени однос између субјекта и објекта бива најрадикалније раскинут, односно, ту се посредованост може најбоље оценити. Укратко, уколико се модерно посредовано искуство може конвенционално пратити до оне врсте збрке коју су „Мадам Бовари” и „Дон Кихот” створили између себе и ликова из књижевности које су толико волели да читају, онда би се постмодерно посредовано искуство морало признати за стално стање егзистенцијалног измештања помогнуто технологијом која је постала наша друга природа.

            Завршићемо шетњу Аниним паралелним романескним свјетовима, ријечима Јелене Ђорђевић (Студије културе, Службени гласник, 2021.)

            Конкретно, висока технологија је изазвала збрку између просторних и временских граница, рушећи границе по којима се некада разликовала фантазија од реалности и створила један трећи, прилично споран, сазнајни простор: симулакрум. Као што тврдим у првом поглављу (Olalquiaga, 1992.) модерна култура ухваћена је између референцијалног и симулативног начина постојања.

(C. Olalquiaga, „Megalopolis: contemporary cultural sensibilities” Minneapolis, University of Minnesota Press, 1992, pp. xi-xxi.)

Кликом на слику отвориће вам се електронско издање књиге "EQUILIBRIUM"

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: