детаљ слике: Другарство је кад Сања по киши у цик зоре дође да би ме нашминкала!

 

ЈУТРО

 

Отресам мрак са пиџаме.

Сваки зубац чешља један је твој нокат.

Пробијаш теме,

вијуге постају раштимовани клавир.

 

Млаз воде спира усамљеност.

Уместо паре, обавија ме нечији дах.

Али, не твој.

 

Развлачим путер по печеном хлебу.

Гризем: бљутаво. Опет ти.

 

Бришем патике за пењање

по сопственом телу.

 

 

ТРЕЋЕГ ЈАНУАРА

 

(Инспирисано романом „Кућа Марије помоћнице“ Ивана Цанкара)

 

Оне нису гледале дечји програм

Седећи на чистом тепиху

Нису јеле топле кроасане за доручак

Њихове мајке у белом

Чешљале су их и умивале

Кљукале сирупима или таблетама

 

Игле су се пресијавале на светлу

И заривале у њихове младе душе

Док су пробијале зидове самоће

 

Нико им није долазио у посету

Поклоне су добијале само од Црвеног крста

Сваког Божића

 

Првог јануара Марија је побледела

И добила грозницу

Кроз прозоре је гледала

Како мајке воде своје кћери

У куповину нове лутке

Или на рингишпил на божићном вашару

И викала је заробљена иза прозора

Хоћу и ја са вама

Да ли ме чујете

 

Другог јануара је пољубила поцепаног зеца

И поквасила му ухо врелом капљицом нечега

Пријатељу идем да и ја купим лутку

Рекла је

Једну са црвеном косом и зеленом машном

Какве је имала моја мама

Оног дана када је падао снег

И кад ме је пољубила у чело

Рекавши да ће се вратити брзо

Сад идем по њу

Да је подсетим на себе

 

Трећег јануара су променили чаршаве

И зеца поверили другој девојчици

Која га је чувала до идућег трећег јануара

 

КАД ЈЕДНОМ ОДЕМ У БЕОГРАД

 

Кад једном спакујем лекове

Одећу и досаду

Кад расклопим штап и храброст

Кад низ степенице

Лепо лакиране и чисте

Кренем на аутобуску станицу

Спаваћете као и свако поподне

А ја ћу лизати крв са прстију

Који су почупали решетке

Годинама прецизно коване

За моје добро

 

Сешћу у аутобус за Београд

Чула сам да су седишта удобна

 

Сачекаће ме неко на станици

Кренућемо лагано

А ја ћу удахнути београдски ваздух

Препун смога

И њиме испунити сваки милиметар плућа

Срећна што сам без вас

Што сам отишла

 

Све ћу учинити

Само да одем у кафић

Да упознам некога ко ће да ме воли

Да одем на базен

Или живу београдску свирку

 

Шетаћу полако

Нећу никуда да журим

Предуго сам чекала да бих сада

Била нестрпљива

 

У Београду ћу редовно пити лекове

Да бих могла да доживим

Први пољубац у уста

Да бих вечерала у ресторану

Храну која је добра за моје здравље

Али и за моју срећу

Да бих отишла у бутик

Додирнула сваку хаљину

И сама проценила

Да ли ми добро стоји

 

У Београду ћу штедети новац

За такси до позоришта

Чуваћу га на само мени знаном месту

 

Научићу да кувам

Да одем код фризера

Да спавам у истом кревету

Са оним кога волим

Сазнаћу где почиње одговорност

А докле иду границе слободе

 

Кад први пут одем сама у Београд

Иако су ми сви говорили да нећу моћи

Знаћу да могу и више од тога

И да заслужујем више од тога

 

Нећу да умрем не удахнувши живот

Ни да се будим у исто време

И једем исту храну

Нећу да желим оно што не могу да имам

 

Нећу да убијам време

Да не би оно убило мене

 

Отићи ћу у Београд

И открити себе

 

 

 

НАРАСЛЕ ТИШИНЕ

 

Просипам смеђи шећер преко нараслих тишина.

Најлепше се грлим кад плачем на његовим грудима.

Расипам ноћ на прежвакане патње.

 

Хладно јутро без сунца.

Празнина се увукла под моју пиџаму и чека.

 

Не могу више ни капке да отшкринем.

Шта ако све остане исто?

 

Кад ми изнесу намештај из тела,

само тумарам као душа покојника у прво време.

 

Стан мирише на средство за дезинфекцију.

Не желим да икада одбацим покривач.

Утеху тражим у ономе ко ме је испразнио.

Отупелост ме хвата за руке и изводи на улицу.

Торбе и кесе су спаковане,

биће довољно куване хране и шарених хаљина.

Али, за кога?

За мене коју ћу пробудити у постељи девојчице?

 

Одрасле клинке никад не умиру од разочарења.

Умиру онда када више немају кога да воле.

 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: