детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОВАЧ

прекаљени неимар између наковња и чекића

Сваки човек је ковач своје среће. На животној стази, непрестано смо између чекића и наковња, калећи се у ватри и у води, на ужареним искушењима и студеним отрежњењима. У сталној тежњи да искујемо свој живот као златну капију иза које ћемо закључати добра дела, љубав, творевину свога ума и својих руку. Понекад успемо, понекад се поломимо на првој странпутици.

Ковачки занат је древно умеће, тежачки труд прекаљених, снажних руку. Ковач је  занатлија гаравог лица, са кога исијава снага очврслог карактера, спретни и незаменљиви мајстор без чијих производа би, у неком давном времену, замро живот. Индустријализација је потиснула многа занатска умећа. Ковачи су у данашње време више уметници, него занатлије. Намештај од кованог гвожђа, раскошне капије, чипкани застори на прозорима, жардињере... дају топлину посебним здањима која чувају аутентичност и сећање на једно занатско умеће које је на рубу заборава.

У љутим бојевима, у којима је више војевало срце у јунака, него,, свијетло оружје'', без калпака, штитова, оклопа, сабљи и џефердара није се кретало у битку. Колико је ковача битисало у том времену тешко је и замислити, колико је коњских потковица требало исковати, колико коњских копита потковати. У првим ковницама новца свој печат су оставили ковачи, незаменљиви, а неприметни, непотписани рукописом, осим својим капљама зноја са гаравих тежачких лица.

...Упрегнути у јарам живота ратари и воловска запрега, слагали су бразду уз бразду, мукотрпно, снагом мишица, посрћући над плугом искованим ковачким рукама, разгртали су земљу коју ће даривати семеном из кога ће исклијати опстанак и останак на праотачкој груди. Сва оруђа за обраду земље производили су ковачи: мотике, крампове, косе, српове, рала, дрљаче, виле, грабуље... Била је то спрега занатског умећа и тежачке мукотрпности за останак и опстанак на комаду земље који се наслеђује, записује у својим браздама, пукотинама и ранама. Та спона је била нераскидива, природна упућеност која је гарантовала трајање.  Разни алати: вериге, бакрачи, шарке за врата, ватраљи, машице, жарачи, потковице-били су производи ковачког труда и умећа.

Један од мојих стричева бавио се ковачким занатом, више за потребе свога домаћинства. Није одбијао неке ситне услуге комшијама, попут клепања секире или прављења машица за ватру. Сећам га се како стрпљиво разгорева ватру док се не добије жар од букових пањева, поспешујући пламен помоћу мехова, мијова, како је говорио стриц. Потом је огромним клештима узимао комад гвожђа и загревао га на јарко црвеном жару док се не ужари као тамно црвена маса. Тако спремљен материјал је на наковњу спретно обликовао у жељени предмет. Иступљене секире је оштрио клепањем, загревањем на жару, потом потапањем  две-три секунде у хладну воду.

 Сада знам зашто су деца из мога детињства била прекаљена. Заиста ми смо били прави мали хајдуци, одрастали смо у ритму са природом, пркосили нашим малим телима налетима ветра, кишама и снеговима, и умиљавали се топлини пролећног сунца, бућкали се у хладној завичајној реци. Нисмо плакали због разбијених колена, раскрвављених носева, уједа осе или пчеле. У селу смо имали,, докторе'' за све. Код бабе Јаглике смо ишли да нам заварчи ујед оса или стршљена. Пирила је у наш црвени ожиљак, нешто шапутала, па опет пирила, потом је узимала мали каменчић из траве, притискала га на болно место, па опет враћала на земљу, тачно у удубљење из којег га је узела. Те бајалице су нам помагале или нас је лечио наш спартански дух. Ко зна... Имали смо и нашег,, ортопеда'' . Када бисмо у игри или  паду са дрвета ишчашили зглоб, ишли бисмо код деде Страјина који нам је вештим покретом намештао угануће. Потом је на повесмо стављао свеже јаје и привијао на ишчашени зглоб. За два дана били смо као нови. Тако смо се калили на жару нашег одрастања, тако смо искивани у људе који тегобу и тежину живота прихватају гледајући је пркосно, право у лице. Били смо ковачи наших живота.

Ковачким умећем настајали су и предмети за кухињску употребу, велике и мале котлове за огњиште, бакраче, и вериге су правили ковачи. Огњиште је било сабориште породице, уз огњиште се разгоревао породични живот, грејала се озебла душа и промрзли прсти, спремала се храна и пламсала нада у опстанак и останак на грумену праотачке земље. Наши преци су знали снагу огњишта. Мојој генерацији огњиште је завештано као синоним топлине, поетско надахнуће, ватра из предачких корена, неугасли пламен породичног трајања, веза са далеким прецима... Изнад огњишта су качене вериге, дебели ланци сачињени од јаких алки на којима се качио мањи или већи котлић у коме се спремала храна. А храна наших предака је била једноставна, по који комад сушеног меса који се сушио димом са огњишта, поврће, млечни производи, воће убрано са грана у бременитим воћњацима. У црепуљи на огњишту домаћице су пекле хлебове од брашна самлевеног од целог пшеничног зрна, које мирише на жито и душу орача, жетеоца, воденичара. У том скромном битисању било је узвишеног моралног поретка, сваког реда како су говорили наши стари горштаци.

Жарачем са огњишта разгртала се ватра на коју су додаване храстове или букове цепанице, варнице су светлуцале као искре у очима срећних, здравих укућана. Машицама је хватан жар за кадионице у које су стављана мирисна зрна тамјана да се окади кућа, да замирише животом, љубављу ближњих. Сваки предмет ковачких руку био је благословен и незаменљив у битисању сеоског домаћинства.

У летњем периоду су планинска села походили необични продавци који су на мршавим коњима допремали разне ковачке производе: бакраче, ватраље, машице, посуде за печење, разне модле за колаче. Не знам од куда су долазили ти чудни људи којих сам се помало плашила. Кад загаламе испред капије, бежала сам у кућу дозивајући мајку. Држећи се за мајчину сукњу, излазила сам да их боље осмотрим. Лица су им била тамнопута, говорили су неким чудним нагласком. Били су веома вешти у цењкању и хвалисању својих производа. Ако не бисмо ништа купили, нудили су услуге прорицања.

-Дај пружи длан. Све ћу ти кажем. Даћу ти басму против урока. А имаш чини на кућу. Даћеш ми једног певца. Све ћу ти макнем... Ајд' ако нећеш... Немој да се покајеш... Дај ми које јаје и мало сира. Имам ситних деца...

Моја мајка је дубоким уздахом прекидала такву понуду. Доносила им је храну коју су смештали у велику торбу. Потом су пртили на коња своје производе и кретали даље. А ко бих била немирна и непослушна, мајка ми је претила да ће ме одвести ти чудни људи када следећи пут дођу.

Посебна делатност ковачког заната била је израда потковица за коњска и воловска копита. Ковачи, поткивачи, су копита поткивали потковицама, да их заштите од повређивања. У народу постоји веровање да је потковица  симбол среће, поготово старе потковице које се пронађу изненада, на путу, откачене са стопала напаћене животиње. Такве потковице су прикиване на кућним вратима или капијама, да по веровању, чувају кућу од злих сила, болести и сваке друге невоље. Временом их је нагризала рђа,  крунило их је невреме, али су и тако нагрижене рђом опстајале као верни чувари дома и породице. И мој породични дом је имао своју потковицу приковану на дрвеној капији. Препукла је када  су кућевна врата закључана, када је угашена ватра и замукнуо глас моје мајке.

У данашње време ковачи, углавном, праве капије од кованог гвожђа, раскошне, са мотивима листова, цветова, грана. Такве капије дому дају отменост, префињени стил, помало романтичан. Од кованог гвожђа праве се поједини делови намештаја, који се комбинују са финим текстилом или дрветом. То су више уметнички него занатски производи. Савремени алати и могућности обраде метала су олакшали ковачки занат. Старе занатлије су овековечене у сећањима и на црно-белим фотографијама. Још се понека бритва нађе у рукама времешне старине која сече листове дувана за луле или муштикле. Све ређе се чује одјек меденице или звона у стадима оваца или у воловским запрегама. Ни секире нико не клепа. Кад дотрају, купују се нове. На ковачке руке подсећају шарке на вратима старих грађевина што зајече шкрипавим звуком, оплакујући једно нестало време у коме је било лакше бити човек међу људима. Потковице на довратницима круни време, заједно с њима круни се један период тежачког, али часног битисања.

На предачком наковњу потомци искивају нове животе. Ужарене жеље се понекад прекале на дуго трајање, понекад се распукну у сударима студени и ватре. Ослоњени на благодати савремених достигнућа и технологија, уљуљкани у комфору и материјалним добрима, живе потомци прекаљених занатлија, неимара, ковача. Само се, понекад, загледају у лице свог далеког претка на црно-белој фотографији. У моме крају жива је, још увек узречица:,, Тај је калајисао образ.''Данашња деца би рекла:,, Тај је намазани.''Највећа благодат за сваког човека је сачувати чист образ. То је и највреднија тапија за потомке.

Ковачки образ светли варницама са наковња. Њихова дела се још увек кале  у ватри и у води незаборава. 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: