детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЛЕЛА

Зовем се Јелена Станковић, зову ме Лела. Прошлог септембра сам напунила двадесет и две. Већ годину и по радим као келнерица у једној задимљеној кафани на ободу Обреновца, рупи пуној пијаних и похотних згубидана. Није то лак посао, али од нечега морам да живим.

Шта ћу?

Трудим се да избегнем све те масне прсте које покушавају да ме ухвате за дојку или задњицу и не обазирем се на простачка добацивања. Стегнем зубе и трпим, кујем планове и маштам да отпутујем негде далеко, далеко.

У фебруару се у Обреновцу догодило убиство, а онда, до почетка пролећа, још три. Једно унакажено трупло пронађено је у Градском парку, два су извучена из канала Купинац. Брат власника кафане у којој радим убијен је прошлог петка у свом стану. Паника је стегла град. Људи не излазе ноћу. Плаше се.

Не и ја. Ја излазим кад год ми се прохте.

Тако је и вечерас.

Ходам мрачним улицама, наизлгед без циља, све док не стигнем испред његове куће. Пекар Станиша ме већ дуго прогања, пипа ме кад год стигне тим својим прљавим ручердама док га услужујем, зове да навратим код њега. Нападан је и прост. Прави гад.

„Охо! Лело, лепотице! Дошла си...“, озарен је кад ме види. „Не плашиш се да луташ ноћу док је манијак на слободи?“

Улазим, док се Станиша цери и облизује. Осмех нестаје када у мојој руци бљесне нож. Док сечиво изнова и изнова продире у његов огромни стомак, преклиње ме да престанем. Не пада ми на памет да га послушам. Није ни он кад сам ја молила њега.

Није смео да ме додирује, ниједан од тих гадова то није смео.

Сада је ред на њих да стегну зубе и истрпе.

Сада је ред на све њих...

Лела не прашта.

ИЛУСТРАЦИЈА

Матеа Бочина живи у Каштелу Камбеловац, студенткиња Уметничке Академије у Сплиту и татоо мајстор.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: