детаљ слике: КРК Арт дизајн

ТАМО ГДЕ ПОЧИЊЕ СВЕТЛОСТ

(Жељка Аврић „Несан“, Центар за туризам, културу и спорт Сврљиг, 2021)

 

Гордана Јеж Лазић

Ако је пре Првог светског рата у песми „Строфе у ноћи“ Иво Андрић записао: „У ноћи зли су вјетрови / у ноћи кад молитве гасну...“, онда век касније, његова земљакиња, Жељка Аврић, у збирци „Несан“ над ноћи свога доба бди молитвом. Молитвом песника. У антитези Пролога и Епилога, бесаних и сневних, ауторка у песнику не персонифицира творца, него чувара вечности. „Несан“ није апотеоза песника. Творац свеколиког постојања, па и остиховљеног, у поетици Жељке Аврић је Бог, светлост по себи. А песник између Пролога, у којем „одлази у своје светлости“ и Епилога, где „буди месечину“, већ у „Бдењу чисте душе“ каже: „свуда је ноћ / једино Ти у мени / отворићеш ми врата и повести за руку / тамо где почиње светлост“.

Светлост није само филозофско-духовни лајтмотив ове збирке, она је и пут, избор, животни и стваралачки. Жељка Аврић припада генерацији савремених српских песника на размеђи 20. и 21. века, генерацији која је понела своју „суму рата“ и закорачила у нови миленијум. Отуд њена свест о тежини речи, почетка, подсећа на мисао јапанске песникиње Кајоко Јамасаки да „моћ речи настаје када разоткрива моћ у нејаким, малим, наизглед немоћним бићима“. Тако кредо поетике Жељке Аврић битише као  индивидуално  добро које може да покрене универзално добро, ако има кредибилитет истинске поезије. У том оквиру сагледиво је и константно унутрашње преиспитивање песника, који у сусрету са исконском светлошћу у себи покушава тишином да докучи одговор на вечито уметничко питање – да ли је у материјалном свету јаве изгубио сопство духовног креативног бића.

Занимљиво је да непосредно након песника „бди жена“. Иако се ауторка враћа у далеко претхришћанско време, алузија на жену која бди увек је мајка, у овој песми и Богомајка („над Нојевим баркама“ ... „њено је бдење истоветно вечности“), и мајка земља која рађа и храни („њене су руке глина здела...“). Па опет, у самом мотиву глине слутимо алузију на сумерско-вавилонске глинене плоче које су сачувале „Еп о Гилгамешу“. Дакле, жена која бди је песникиња („она је кула стражара ... њено је срце вучице ... она је чуваркућа ... бди мирно без страха без суза“). Ко је песникиња у лирском колориту Жељке Аврић? Жена која ће недуго по објављивању „Несна“ исписати историјске стихове српске књижевности у песми „Кочић Петар кћери својој“. Жена која ствара на постулату да је песник исто што и војник и монах – чувар свога рода. И нимало случајно, песма која следи управо носи назив „Монашко бденије“, у којем „светли опроштај у свеколико памћење“, што би била једна од најкраћих и најјаснијих порука историје српског народа.

А у историју нас ауторка уводи бдењем у Андрићевој „Проклетој авлији“, из које су и „сузе побегле“, затим кроз војничко бдење, у којем мотив мрака добија своје еквиваленте у мотивима бола, смрти и потопа, и коначно кроз циклус Заспанка, у којем се мотив мрака развија кроз мотиве ропства, насиља и готово фактографске слике рата у песми „Реквијем“. Цео циклус затвара мотив мајке, симбола рађања, али мајке која у светлости сунца тражи погинулог сина војника. Толико о суми рата. Толико о „човеку који пева после рата“. Ту треба напоменути да циклус који претходи завршава „Свеколиким бдењем“, у којем песникиња каже: „чекамо јутро под опсадом у магли ... у нама бескрајни мрак ... смеши се Судњи дан“.

И у најмрачнијим тренуцима песникиња оставља мотив светлости као наговештаја спасења. Можда управо због тога, након ратног следи циклус љубави. Као да је човек постао свеснији њеног значења, па љубав из бдења, у којем корача попут тишина „двеју супротних обала“, овде постаје „светлости стуб“, „олујна“, знана „из прошлог и будућих живота“.

Циклуси који следе посвећени су самом процесу песничког стварања и, осим што је први међу њима омаж сонету, као једној од омиљених, вековима популарних и надасве захтевних песничких форми, проводе нас кроз емотивни спектар овог процеса као кроз кругове усхођења душе. Распеваност и туга; тишина и гнев; блиставост и тама; сумрак и свитање – симболичне су антитезе растрзаности песничког бића, осцилације дантеовских кругова пакла и дослућених висина. Али циклус Буђења добија градацију управо дантеовског чистилишта, па се песник „усправља, уздиже, успиње“ све до „просветљења“, а тамо светлост постаје „нада, љубав, доброта“. У игри речи могли бисмо приметити – нада у љубав и доброту, јер „Љубав нас чини јачим од тмине“, каже песникиња при крају „Несна“.

И док поетски микрокосмос Жељке Аврић битише на пет елемената: ветру, земљи, води, ватри и љубави, а она с камена сремске равнице покушава „звездама да се пропне“, свесна да ниједна појава у свету око ње није издвојена нити усамљена, осим песника, „Несан“ снева антићевски сан међу звездама, тамо где су „сви светови наши, а ниједном не припадамо“.

 

 

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: