детаљ слике: КРК Арт дизајн

                                                                                                                                                                                         ПУЦЊИ У РАСВИТАК

 

 

Ноћ је мирисала свакојако.

Мирисала је на биље скривено у сенкама и прошарано месечином; мирисала је на смокве и јод из лахора који је допирао с мора. Мирисала је на варљиви мир и безбрижност југа, обећање трпког гутљаја прожетог укусом аниса и мастике са Хиоса, хрскавог залогаја свеже уловљене рибе. Ноћ је мирисала на све оно што живот чини пријатнијим, лакшим, пожељнијим.

Мирисала је на смрт.

У глуво доба, под звезданим јунским небом, кроз капију гробља у Микри крај Солуна прошло је пет аутомобила. Била су то велика, висока возила са затвореном кабином и широким белим точковима који су крцкали по шљунчаном путу, обасјавајући растиње, жбуње, стабла маслина и надгробне споменике светлом из крупних, истурених фарова налик на радознале механичке очи.

„Пуковниче, имамо ли још далеко да идемо?“, рече мушкарац облог лица и густих, зашиљених бркова на задњем седишту другог аутомобила у колони. „Где је то место? И зашто овако, по мраку? Требало је сачекати да се раздани.“

Крупни ћелави мушкарац биковског врата, бркова још тамнијих и тежих, окрену се од отвореног прозора кроз који је незаинтересовано посматрао тамне обрисе споменика и ниских крошњи спрам ведрог звезданог свода, повуче нови дим из припаљене цигарете и погледа сапутника испод ока.

„А што питаш, Малобабићу? Мислиш да војници неће видети добро да нанишане?“

Саговорник се загледа у њега, стиснутих усана, и оћута.

„Не брини, Раде“, рече ћелави брка у раздрљеној кошуљи и блузи са које су били стргнути ширити, тако да је за њима остао само бледи траг чоје и мало искиданог конца. „Имају они фењере.“

Први аутомобил у колони се заустави избивши на малу узвисину. Био је тамо пропланак окружен стаблима маслина, мало удаљен од средишта гробља, и остала возила стадоше тамо где су шофери успели да пронађу место, наређавши се не баш војнички нити под конац. Врата се поотвараше, и људи у униформама изађоше из аутомобила. Један од њих, човек са чином поручника, приђе другом возилу, лако држећи руку на футроли пиштоља која му је висила са опасача.

„Пуковниче Димитријевићу. Потпоручниче Малобабићу. Крај пута.“

Ћелави брка – Димитријевић – избаци палцем и средњим прстом задимљени опушак кроз прозор, погледа одоздо у поручника и осмехну се. „Ево, Протићу, одмах ћемо“, рече.

Из првог аутомобила је изашао официр са чином капетана, крај кога је стајао витки средовечни мушкарац правог држања и фино штуцоване браде, само у чизмама, чакширама и кошуљи.

„Капетане Стојковићу“, обрати се Димитријевић официру. „Надам се да нам је мајор Вуловић остао чиста образа и неокаљане части, кад је већ овако много времена провео насамо са вама у колима. Ходи, Љубомире, дедер овамо. Међу своје. Пусти те белосветске као што је Стојковић, нек се баве сами собом.“

Обасјан фаровима возила, капетан поцрвени од беса на нехајно изговорену Димитријевићеву увреду: то су јасно чула петнаесторица сада постројених војника, а он је јако добро знао какве приче о њему у команди колају још и пре доласка у Солун. Али његов бес је био јалов: Драгутиновић је већ био ван сваког његовог уплива и одмазде.

Вуловић дохрама до двојице другова, ослањајући се о штап. „Стигосмо, Драгутине?“, рече он.

„Стигосмо, Љубо.“

Капетан Стојковић прогута гнев и окрену се од тројице мушкараца без чинова, показавши руком.

„Господо официри, изволите.“

Светла аутомобила обасјавала су пропланак са три плитке раке и у сваку од њих био је пободен колац, а са стране су биле хрпе свеже ископане земље. Тројица осуђеника полако приђоше и спустише се, сваки у своју.

„Познајете добро судског потпуковника Дабића“, рече Стојковић хладно. Дежмекасти официр приђе до њега са великом кожном мапом за списе у рукама и хавелоком на глави. Одред војника стајао је десетак корака даље, са пушкама уз ногу. „Он ће вам сада прочитати пресуду.“

Осуђеници се згледаше док је потпуковник отварао мапу и намештао монокл, и док је поручник Протић приносио фењер. Малобабићу нервозно заигра доња усна, али пуковник Димитријевић му се смирено осмехну и потпоручник удахну дубоко, па се загледа са кивњом у војног судског чиновника.

„У име Његовог Краљевског Височанства, а на основу пресуде Нижег војног суда коју је у поступку апелације потврдио Виши војни суд, окривљени мајор Љубомир Вуловић, добровољац Раде Малобабић – припадник организације ’Млада Босна’ и Драгутин Димитријевић звани Апис, заменик начелника Треће армије и вођа официрског друштва ’Црна рука’ проглашени су кривима за покушај атентата на регента Александра Карађорђевића 11. септембра године 1916. код села Острова и осуђени на смрт стрељањем.“

Мајор Вуловић се окрену према осталој двојици и рече тихо, док је потпуковник и даље читао: „Браћо, види се да је у нашој славној војсци велика несташица куршума: изгледа да су Дабићу наредили да нас удави – читањем.“

Апис је замишљено пушио, док је потпуковников глас монотоно декламовао у ноћној тишини: Истрагом је непобитно утврђено да је пуковник Апис смерао да почини војни пуч, збаци регента са власти и са Аустроугарском склопи сепаратни мир...

„Него, Драгутине, све хоћу да те питам, па не стижем“, рече поново мајор, „биће да сад имамо довољно времена за то, јер Дабић доиста неће скоро свршити с овим... Би ли, да икако можеш, променио нешто у прошлости, урадио нешто другачије, може бити нешто што нас не би довело до овог расвитка и ових рупа у којима стојимо?“

Апис се зачкиљи у Вуловића, па осмотри Малобабића који је укочено слушао речи пресуде, као да су то последњи рукохвати којима се држи за живот, очекујући да кад и њих коначно понестане, падне у црни понор без повратка.

„Да знаш, Љубо“, рече пошто је отпухнуо дим, „често се то и сам питам.“

 

Наједном, пуковник Димитријевић више није био ту, у грчком засеоку крај Солуна, ни тад, пред крај јуна 1917, већ у Београду, много година раније, далеко млађи и стаситији, у поручничкој униформи, тек пошто је изашао с Академије.

Прилазио је вратима уџерице близу Савамале за коју му је сестра Јелена рекла. „Отиди тамо, Драгутине, мили брате, тамо ти је једна циганка која судбину прориче – у длан гледа, и у карте. Немиран си, растрзан, види се да ти се мисли не могу свртети око једне ствари. Нека ти она каже шта те чека, па поверовао у то или не, ипак ћеш имати некакву замисао о томе шта желиш од себе.“

Отворио је расклиматана дашчана врата и ушао у просторију пуну сенки, али врата није затворио за собом, већ је стао у пола корака, зурећи запрепашћено. Очекивао је старицу у шареној марами, смежураних руку и кукастог носа, са тешким наруквицама и нискама перли на попрсју, али оно што је угледао нагнало га је да схвати да је његова сестра нешто сасвим друго имала на уму када га је ту послала.

Врачара није могла бити старија од двадесет, и није седела за столом, где су биле расуте масне карте међу мистичним свећама и катанцима за љубавне враџбине. Лежала је на широком дивану који је заузимао готово читаву просторију, готово без ичега на себи. Једна гола нога са гривном око глежња била јој је опружена, друга подигнута и савијена у колену, а бујне груди преливале из раскопчане тесне, беле платнене кошуље. Врана коса била јој је уредно зачешљана и подигнута позади у пунђу, украшену великом плавом шналом у облику цвета, лице чисто и умивено, крупне црне очи зејтињаве и похотне, баш као и полуразмакнуте црвене усне између којих су се беласали рубови здравих, снажних зуба. Када га је угледала, осмехнула му се и климнула главом као да каже: Тако је, момак, ја сам та која те чека, ја сам та која ће ти променити живот.

Био је згрожен. Био је уплашен, као никада пре, он који се истицао храброшћу и чврстином у целој класи. Прогутао је кнедлу, а онда без речи изашао, залупио врата за собом и отишао – побегао – журним кораком из Савамале, сав црвен у лицу. Тог дана се нешто преломило у њему. Тог дана је донео одлуку да читаво своје биће посвети Отаџбини, Србији, да она буде његова вереница. Бадава су га на војним баловима и дворским пријемима салетале девојке из високог друштва: Драгутин Димитријевић Апис остао је непоколебљив у томе да никада не додирне нити једну жену, да не подлегне пороку било које врсте.

И та, једина за њега достојна заручница, наложила му је да уклони Александра и Драгу и доведе Карађорђевиће на власт; заносна и варљива, рекла му је да повеже Младобосанце са Црном руком и да Фердинанд мора умрети, јер само је из великог, крвавог и масовног страдања она могла да никне препорођена, здрава, непобедива. И толика је љубав те његове веренице према њему била, да је ево доспео ту, са двојицом другова, због „атентата“ за који није био ни најмање крив.

А можда, да је тог давног дана у Савамали поступио другачије...

Он замисли како у уџерици затвара врата за собом и прилази врачари спремној да га уведе у тајну пути, раскопчава униформу, препушта се њеним прстима, уснама, језику. Помисли како потом бира себи другу заручницу, скромнију, милосрднију и не тако хировиту као што је била Отаџбина. Како живи као и сваки друг часни војник.

Како је обичан.

 

Апис се прену и готово зачуђено загледа у колут дима који је избацио из уста. Дабић је и даље дробио, а унаоколо, на обзорју, виделе су се прве назнаке светла. Он се поново окрену према Маловићу и осмехну се.

„Не, брате Љубо. Без обзира на све, ништа у прошлости не бих променио, све и да могу.“ Начас заћута, па надода: „Сурова је вереница, Отаџбина, али кад јој се једном заветујеш, до смрти си њен.“

Потпуковник Дабић коначно заћута и затвори мапу.

„Господо, пресуда је прочитана. Капетане...“

Стојковић исука сабљу из каније.

„Војници, мир-НО!“

Тројица приђоше осуђеницима, да им вежу мараме око главе.

„Мора ли ово, Стојковићу?“, упита Апис.

Капетан га погледа одозго, са спуштеном сабљом у руци. Хладан израз у очима мало му је смекшао.

„Мора, пуковниче, такав је пропис. Желите ли још нешто да кажете пре него што пресуда не буде извршена?“

Малобабић, који је све дотад стајао укочено и ћутке, наједном сикну: „Море, да се носите сви у пизду материну колико вас има!“

Мајор Вуловић се усправи, подигнута чела, са повезом преко очију.

„Живела Црна рука!“, ускликну он. „Живела Велика Србија! Живела Југославија!“

Апис окрену лице навише, према капетану Стојковићу. Повез му се мало смакнуо тако да је зурио сјајним црним оком испод густих обрва, са подругљивим смешком на лицу.

„Нека вам је просто, браћо Срби. И тако ћу вечито остати да живим у свакоме од вас.“

На капетанову команду, постројени војници ослонише кундаке у зглоб рамена. Он подиже сабљу.

„Ни-ШАНИ!“

Војници стегоше пушке чврсто, приљубише образе уз кундаке, уперише цеви у три човека у плитким ракама. На трен, као да васколика природа задржа дах. Обзорје се руменило светлом новог јутра.

Стојковићева рука са сабљом одсечно се спусти.

Јато птица преплашених громким плотуном вину се у небо, попут тамних пратилаца душа погубљених.

Потпуковник Дабић остаде неколико часака непомично да посматра клонуле лешеве стрељаних, а онда погледа на ручни сат. Иза њега је стајао Протић са фењером и преметао се нервозно с ноге на ногу.

„Поручниче“, рече потпуковник, „забележите да је пресуда извршена 26. јуна 1917. године у расвитак, у четири сата и четрдесет седам минута.“

Протић салутира слободном руком, док се Дабић окретао да крене.

„Разумем, господине потпуковниче.“

Стојковић врати сабљу у корице и загледа се у стрељане. Дабић му се обрати док је пролазио: „Господине капетане, нека једна кола остану да довезу војнике који ће затрпати раке. Ми се враћамо у Солун.“

Тројица војника, под надзором поручника Протића, узеше лопате у шаке и почеше да набацују земљу на погубљене. Сва возила осим једног, убрзо завише натраг на шљунчану стазу и завијугаше између растиња и надгробних споменика натраг према капији гробља.

„Ето“, рече онај који је посипао земљом непомичне Аписове ноге у чизмама. „Некад највећи моћник у земљи, а тако да заврши. Ни гроб да му се не зна.“

„Пусти, Милутине“, одговори његов друг. „Политика ти је то. Што мање мислиш, то боље.“

Сва тројица наставише да раде у тишини. Кад су завршили и положили лопате крај три необележене хумке, један припали шибицом цигарете осталима, а потом и себи.

„Него“, рече он, „чини ли се и вама као мени, да нас већ дуго неко посматра.“

Војник, чије је име било Милутин, погледа у друга искоса, док се трећи освртао нелагодно.

„И ја стално осећам нечији поглед на себи“, рече он. „А ово баш и није најбоље место и време за такве слутње.“

Поручник је стајао крај отворених предњих врата аутомобила. Чуо је о чему војници говоре, па је и сам окружио по тамним крошњама маслина.

„Хајде, брже више, ако сте завршили“, рече нестрпљиво.

Војници погасише недопушене цигарете, покупише лопате и вратише се до аутомобила. Поседаше унутра, и возило полако крену са пропланка низ стазу. Још који трен, и звук мотора изгуби се у даљини, оставивши свеже хумке у потпуној тишини.

 

Неколико минута пошто су први зраци сунца обасјали траву и камен, две људске фигуре почеше да се помаљају, наизглед ни из чега. Ваздух се најпре замрешка, па поче да се згушњава. Коначно, крај необележених гробова стрељаних осуђеника, стајали су мушкарац и жена, загледани у хрпе свеже набацане земље и бусења.

Био је то необичан пар. Жена је била у својим средњим или касним двадесетим годинама, у елегантној белој хаљини, са шеширом широког обода украшеним перјем и малим кишобраном у руци. Плећати мушкарац је био за главу виши од ње, одевен сасвим у црно: црни мантил, кошуљу, панталоне. Имао је широк, снажан врат, крупну главу, дугу светлу косу прошарану сребрним власима налик на лављу гриву и густу браду, али године му је било тешко одредити. У несталној игри раног дневног светла изгледао је као да му је између четрдесет пет и педесет година, али повремено би му лицем прошла сенка и учинило би се тада да је упола млађи од тога. Шака му је била спуштена на раме младе жене, наизглед покровитељски.

„Због чега си ме довео овамо и сада“, рече млада жена тихим гласом, „да присуствујем... овоме?“

„Желео сам да видиш како је у свету најсличнијем оном из којег долазим, скончао једини мушкарац од ког си ти стрепела у свом.“

Она окрену главу према њему и погледа га са гневом у очима.

„И шта сад? Убићеш ме?“

Мушкарац се изненађено трже, па окрену обема рукама жену према себи и ухвати је прстима за пркосну браду, чврсто и ауторитативно, али не и грубо.

„Радије не бих“, рече. „Већ сам то једном урадио, и није ми било нарочито пријатно.“

Она га погледа збуњено у очи.

„Већ си то једном урадио? Не разумем.“

Он оћута начас, па јој пусти браду и погну главу.

„Па... ионако бих морао да ти објасним, пре или касније. Покушај да прихватиш оно што ћу ти сада рећи здраво за готово, без запиткивања.“ Гледао ју је нетремице тренутак или два, а онда наставио:

„Овај свет – као и онај из којег сам те довео – само су две капи у океану светова који носи назив Мултиверзум. Многи од њих су слични као јаје јајету, али има и оних који се веома разликују, због другачијег историјског тока. Захваљујући експерименту који сам обавио у свом свету, и сличном Теслином експерименту у твом, мој универзум је нестао, а ја сам се стопио са личношћу младића по имену Јеврем Радивојевић, који је у Теслином експерименту учествовао као његов асистент. Апис је желео да уклони сваки траг о том Теслином прегнућу, па је послао тебе и Мату Хари да Јеврема ликвидирате. Али господин пуковник није рачунао на мене и моје способности.“

„Не разумем...“

„Мало стрпљења. Знам да није лако, али на крају ћеш схватити. Видиш, мој универзум је нестао... уништен је захваљујући том проклетом експерименту, а ја сам схватио да могу слободно да прелазим из света у свет.“

„Лудост“, промрмља она једва чујно, али мушкарац пред њом није се на то обазирао.

„А онда“, настави он неумољиво, „онда сам схватио још нешто: Мултиверзум се круни. Свет за светом ишчезава, промиче попут зрнаца песка између прстију, и ако то неко не буде спречио, неминовно је да убрзо не буде више ничега.“

Млада жена је ћутала и тражила погледом у његовим очима трагове безумља и лудила. Коначно, пошто их није тамо нашла, она рече: „Зашто ја?“

Он се намршти. „Зашто ти? Зашто сам дошао баш по тебе? Извукао те из твог света пре него што те је Апис послао да убијеш Јеврема?“ Почеша се растројено по бради. „Искрено, ни сам нисам сасвим сигуран у то, али научио сам да слушам сопствени инстинкт. А инстинкт ми говори да ће ми, уколико желим да спречим уништење свега што постоји, твоја помоћ бити од пресудног значаја.“

„Али, чему сав овај... игроказ са Аписом?“, упита она. Изговорила је пуковников надимак као нешто скаредно, као псовку.

„Човек који је од тебе створио савршену шпијунку и убицу, у твом је свету био бекрија и курвар, док је у мом – а овај ту и сада томе је веома сличан – био аскета и контроверзни родољуб. Велики рат, који је у твом свету каснио неких осам година, овде је већ однео милионе и милионе живота. Видела си Аписов крај. Мислим да је то било неопходно како би могла мирно да се окренеш спасавању онога што је од Мултиверзума преостало.“

Млада жена гледала је у хрпу земље под којом је лежало Аписово тело. Могло је у томе проћи неколико секунди, као и читава вечност. Онда јој се на лицу појави назнака осмеха.

Мушкарац у црном то примети, лице му се разведри и он јој понуди руку. Оклевала је, а онда је прихватила и обавила прсте око његове мишице.

 

Нови дан је мирисао свакојако.

Мирисао је на со ношену ветром из лаке пене таласа; мирисао је на земљу и пољско цвеће. Мирисао је на магарећу балегу, варљиви мир и безбрижност југа, обећање врућег јагњећег печења, чашу хладне рецине, прашину која се једнако диже за точковима лафета савезничке војске, као и под стопалима загрљених плесача сиртакија пред локалном таверном тамо негде доле, на обали.

Чак и овде, на овом месту смрти, мирисао је на – живот.

Сунце које се дизало над Микром, начас зађе за танани летњи облак и пропланак прекри сенка. Када је сенка нестала, светлост се поново расу преко узвисине на гробљу, али покрај три свеже хумке више није било никога.

 

Илустратор: Јелена Вучић

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: