НОЋ ЈЕ ЊЕНА КУЋА
Пјесма се исписује
од снова до сванућа,
она кроз дан лута,
ноћ је њена кућа.
Ластавице броји,
замахе њежних крила,
с' врлим врлинама
свој сан искрила.
Пјесма шапатом поји,
с' узаврелим дахом,
мркло раме обоји,
сан-прстохват-маком.
Она је права вила
рај-бљештавих крила,
мекана као свила,
спас од сад-сивила.
Пјесма се исписује
од снова до сванућа.
ОДА ПОЕЗИЈИ
Због тебе се осмијех, појави на лицу,
нахраниш ми душу, отјераш глад-жицу,
oсјенчиш тишину, смишљену ивицу,
обојиш у боје, разњедриш сву тмину.
Због тебе ми уздах, а и издах дужи,
плућа од облака, срце јутром кружи,
загријеш ми крв, очистиш од трулежи,
смисао водиш у све дубљу дубину.
Због тебе ми очи, два примјерка Сунца
титра трепавица, срце брже куца,
љепотом и звуком, стих ти украс лица,
заиграни свемир, на длану дах писца.
РЕГАТА
Зарањамо у дубину,
у све нијансе сванућа,
зраке сунца удишемо
кроз неизбјежна тонућа,
боримо се грчевито,
и у лету и y паду,
воденом се површином
упињемо да пливамо.
И њедримо јутром зору,
предвечерјем ноћ звјездану,
поздрављамо црни грумен,
свих рођења моћ грлимо,
наизмјенце смјењујемо
час кратки - час дуги удах.
Спознајемо слатке, слане,
умилне, громке гутљаје.
Путујемо гдје год годи,
слова су нам бродска весла
Пловимо куд срце води -
души кожа није тијесна.
ОТКУД ПЈЕСМА?
Необичним путем обично
дође ниоткуда.
Сваки пут изненади.
Роди немир, који тиња,
као мали пламен,
који се претвори у пожар,
уколико немаш папир,
оловку или телефон, при руци.
Сликаш ријечима првом приликом
обрисе крила,
и чим исликаш посљедњи
интерпункцијски знак,
немир одлепрша.
Иза себе оставиш дар - пјесму,
коју његујеш, неко вријеме.
Као птићи у гнијезду
док не ојачају
прије свог првог лета,
пјесми је то потребно, и онда,
у право вријеме ју пустиш,
у свијет, да полети.
