УСНИХ ТЕ, МАЈКО
Усних те, мајко, ноћас
како, кроз очи уплакане,
не даш сестру и мене
неким људима што дођоше по нас.
Уморним и нејаким рукама нас држиш,
да нестану их молиш,
а они, они долијеваше твоју муку
рукама које нас све снажније вуку.
И ти их молиш, непрестано,
да нестану у магли из које су изашли,
а они вуку, вуку нас снажно
мјесту одакле су дошли.
И они вуку, све снажније себи,
а ти, посљедњом снагом, вучеш нас теби.
Ударају те! Ломе.
А ми те гурамо да те убили не би.
Ниси одустала, некако нас истрже, ипак,
па с нама неста у мрак.
И, зато, сада, када нас питају дугујемо ли коме,
ми у један глас кажемо, мајко - теби!
ПИСМО ТАТИ
Да си ту, тата
па да ме научиш хиљаду заната,
да ме научиш да лозу сјечем,
како да метал исправим чекићем,
како да варим, како да кујем,
а да се жаром не опечем.
Да ми држиш руку док оловком пишем,
да ме исправиш када бројећи погријешим,
да ми чвршће завежеш пертле, да се од њих не саплетем,
да ме загрлиш када се плашим.
Да за моју дјетињу ћуд рашчистиш пут,
да увијек будеш на мојој страни,
да будеш неко ко ће увијек да ме брани,
али и да, када погријешим, о мене сломи прут.
Да ми даш капут свој
онда када дотраје и када се распара мој,
да ме научиш возити кола,
да се њима окренем или возим уназад,
да са мном подијелиш све на пола
и да ме због тебе зна читав град.
Да смириш јутарње мамине нервозе,
да је утјешиш када плаче,
да је наговориш да направи колаче
и када има друге обавезе.
Да кажеш сестри да је љепотица
и онда када као страшило изгледа,
па да те она само погледа,
па некуд одлута умисливши да је светица.
Да си ту да се поносиш мноме,
али ни приближно колико се ја поносим тобом,
да те још једном видим барем,
да те свима покажем
прстом уперивши у тебе, у птицу без јата,
и вичући кажем: Видите! Видите! То је мој тата!
КАДА БИСМО
Када бисмо, жудњом подједнаком,
поново дошли једно другом.
Ја бих завладао над читавим свијетом,
а ти би владала нада мном.
Обукао бих, тада, одоре тамне
свим другима смртоносно хладне.
Сковао бих мач
оштрице оштре као твој плач.
Назуо бих ципеле
сваком другом предубоке,
које би те свуд пронашле,
које не знају за препреке.
Кочије бих твоје упрегнуо о своја леђа,
па те вукао кроз безнађа.
Или бих постао твоја лађа,
па ћуткао вал који те, ударајући, вријеђа.
И све би што на тебе крене,
тада, морало проћи кроз мене.
