Измештање у себство 

 (о књизи Боље од смрти, Љубодрага Стојановића, Нишки културни центра, 2021)

Проф. Валентина Новковић

Песничка ниска Боље од смрти, а прва књига аутора Љубодрага Стојановића из Ниша, изненадни је бљесак, шум нетакнутог источника, дрхтај нити небоземне на поетском небу наше књижевне сцене.

Да све бива неким тајним мерницима записано ( свему има вријеме, и сваком послу под небом има вријеме, књига Проповедникова, 3 глава) сведочи и ова песничка ризница која из сваке речи, слова, међупростора између речи узвикује: И би песник!

Боље од смрти смерница је без путоказа, ветроказ у безветреним пределима, ћутња која је из уста без језика озборила, а од свега поменутог понајвише, пуцањ у мукло небо познања: све смо када, истински, јесмо.

Свет не може ништа човеку који пева у несрећи ( Е. Сабато) и заиста, ропству које оснажује љубав да би досегло жељу за бунтом, све(т) не може ништа. А песник мора и треба да пева, о свему.

Пред нама није књига, већ предање које се само памћењем може сачувати, бакља неугасива, оштри покрет сечива по незараслој рани, и на крају, биљка мелемница за све што је икад у нама или око нас оставило ожиљке.

Боље од смрти се састоји из три целине Песме ропства, љубави и бунта, Јудине елегије и Светомонашење од којих се свака подједнако изборила за снагу израза, емоцију и нему поруку читаоцима. Подвлачим нему јер, слова су у овој књизи само краткотрајни светлаци једва назирућег смисла, тек разговетног шума немира, путокази без означених стаза, ветрокази у областима које ни поветарац не познају. Све три целине су попут поруке које се саме од себе бришу након читања да би занавек остала уткане у било времена кроз наслућене одблеске значења.

„Желим само да оно што јесте, што је, заправо, било скривено, доведем до његовог сјаја. Оно што обично стоји у сенци, желим да померим на светлост“, написао је Петер Хандке, а  мештар речи, слика, метафора Љубодраг Стојановић успешно, а да о томе ни не размишља, успева да, заиста, помери на светлост оно што Јесте, онаквим какво јесте, без улепшавања и страха да ли ће бити погрешно схваћен. Он је ратник без оруђа и песник с скалпелом бунта и нежности истовремено, Јер, и нежност је убојита ако на њу нисмо припремљени. Кад се упустимо у ишчитавање песничке књиге Боље од смрти тешко да на било шта можемо бити спремни, чак иако мислимо да измештања више нису могућа.

У првој целини Песме ропства, љубави и бунта песник нам специфичним, својим језиком говори какав је Пут ка слободи; кроз ропство и љубав; та две тесно испреплетане стазе могу једино ка трећој( бунту) да воде.

ја сам хранио голубове чекајући да они нахране мене

ја сам чекао да ми позајме крила

каже песник повезујући појам слободе са крилима изгладнелих птица милости и личном тежњом слободом, за нечим што се чини недостижно (жеља, тежња, идеал) и ван домашаја сваког зла, јер вештина истинских песника је у томе  да тако поставе догађај, да из њега засија сама повезаност живота и њен смисао. Тако нам поезија откључава разумевање живота. Очима великих песника посматрамо свет и повезаност људских ствари. (В. Дилтај)

Попут Достојевског који је у својим делима упорно писао о дуалитету људске природе и непрестаној борби између светла и таме у срцу човековог бића,  песник Љубодраг Стојановић, такође, признаје да није безгрешан:

био сам трн што се шепурио на христовој глави

био сам ексер што је пробијао његову кост оче

био сам прљав и недостојан

мислио сам да ме ни сто јордана не могу

(пр)очистити

мислио сам да су моји греси већи од облака

по којима никада нисам газио

У њему се непрестано боре: гордост и скрушеност, милост и суровост, помисао на грех и покајање где се једино кроз састрадавања може спознати онај који Јесте у кога чак и у најтежим није престао да верује јер човек је духовно биће предодређено за вечност ( Н. Берђајев)

сваки мој живот био је неисплакани потоп

што је чекао тренутак да се претвори у кап

у кап што ће пасти на њен длан

на њен длан што ће лећи на моје лице

на моје лице човека који није одбио да верује.

Ако си истински песник:

„знаћеш да између јесам и мислим да јесам постоји огромна разлика

знаћеш због чега је исус питао оца зашто га је оставио

знаћеш да оно што морамо није увек оно што изаберемо

знаћеш да затвори и луднице скривају многе великане...

јер, само песничким нервом умеју да трепере неправде и истинско сагледавање света, песник никад неће заборавити режање и јецај, трен претварања пупоља у лат, преобраћање бодљикавог одело самољубља у ослобађајућа одежда покајања.

добро ћеш знати да је  то песма твог живота пре него што је склопиш

и ставиш испод јастука или камења.

Другу целину песничке књиге Боље од смрти чине Јудине елегије. Песме су тематски и стилски повезане.

У сваком је стиху прича у малом, обгрљена симболима где је видна песникова ерудиција, поигравања са претпостављеним и апокрифним, али и оним што је општеприхваћено, а поливалентност песама је оно што ће читаоце и поштоваоце истанчаног песничког слова, враћати поновном ишчитавању. Поливалентност и поигравање смислом и симболима нимало не умањују поетску комуникативност и неоспорну вредност, већ подстичу на разне углове гледања и тумачење озбореног.

Стихови језгровити готово до пред прасак пулсирају обољеним поимањем битисања сваког појединца, иако приказани кроз религијске симболе, заправо огољују сваког од нас кроз мотиве издаје, лицемерја, жртвовања, неразумевања, мирења са унапред датим, покајања, гриже савести.

У песми Јудине елегије којом је и насловљена ова целина песник каже:

тражио сам пријатеља

тражио сам спаситеља

није га било

као да је у небо пропао.

Нема човека који у очајању, тренуцима неиспружене руке нија завапио управо ове стихове верујући, ма колико безверан био, да међу људима ипак постоји Човек.

Пред нама је успео преплетај апокрифног и канонског из визуре човека који је и сам пострадавао, тамничио у сопственим вилајетима, уста пуних земље кркљао о слободи непримећених, али се и придигао свестан да само  светлошћу сопственог духа може разгрнути таму као у стиховима:

дајте ми неког

ко је довољно мртав

ко је довољно мртав

да га вратим у живот.

Свакоме ко је икада у руци држао Библију, јасни ће бити ови стихови Љубодрага Стојановића:

не умем да бројим више од тридесет рекох

и сребро гле поче падати по мени...

(алузија на тридесет сребрењака за ко је је Јуда продао Христа, а касније их вратио у ризницу).

или:

звезде априлске посташе тарабуке

тарабуке од јагњеће коже

(као дан распећа Исуса Христа се у неким документима помиње 1. или 9. април, среда)

пољубих га као да га волим

а волех да и беше среда над нама

Поред поменутих појављују се и број тридесет и три, Лонгин, Кајафа, Симон са којима ће се читаоци сусрести у поетској целини под називом „Јудине елегије“.

Оно што ову песничку целину, такође, чини аутентичном су и новосатворене кованице, Љубодрагизми, попут: богветар, трновратница, двапутница, трнкруна, рибе мрежоплете, богонебо и многе друге, а порука Јудиних елегија би могла бити да само онај ко њему намењени део судбине без остатка и до краја пропати, може ступити у божанско бивство (Б. Хамваш)

Трећа целина песничке књиге Боље од смрти под називом Светомонашење болни је подсет на незарастиве  ољижчености, на слабости због којих смо до бесмртности ојачали, бесмртности до које само смртношћу доспесмо.

Чини нам људима то што нас, како каже Хераклит, чувају бичем. Божанским нас чини ако свесно прихватамо крст. ( Б. Хамваш)     

Стихови Љубодрага Стојановића нас и чувају бичем и кажњавају нежношћу, они су ту да нас подсете како је тешко изаћи из самодовољности и комформизма, а  лако проћи личне Голготе и кроз њих осетити сласт бивствовања јер, човек треба да се освести, да буде савршено будан, и да тако преузме своју судбину. Највиши и најљудскији симбол и бог будне свесне патње, амор фати јесте: Бог Патник – Распети.     

А песник Љубодраг Стојановић збори:

твој прст је једина кост покривена месом што ће зубе натерати да цвокоћу између два залогаја...

***

Пуно (је) небо

костију празних

трбуха

нахранило земљу

трудну покајницу

молитвом

***

Јаблање под земљом не расте човек се до неба рађа расутих очију

Но, поред патње и потреба да се заволи судбина ма каквим нас непроходним (бес)пућем водила, смисао те патње и круна трнових је постојање Љубави:

камен сам пред дрветом

дрво сам пред каменом

ја

безлик

трагам за додиром

као за адамовим ребром

сломљеним

или како то Бела Хамваш сматра: Јер човек чак и бескрајну патњу судбине узалуд преузима на себе, залуд прихвата крст ако то чини уз помоћ снаге, знања и непоштене магије. Једино се сме волети. Јер је љубав Последња душа.

или како је то Апостол Павле говорио у Првој посланици Коринћанима: 

Ако језике човечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи...

Песничка ниска Боље од смрти је отрежњујуће и потресно сведочанство светрагања за бољим Ја, батргање, понирање, уздизање уз рањивост огољености коју таква трагања и спознања неминовно прате. Она је бег и повратак блудног сина, блудног, пргавог Ја, мирном, кротком и опраштајућем Себи. Мало воде из бистрог планинског извора на длановима у молитву спојеним, да се опојимо и прогледамо како нам је до Нас доспети. С неизмерним задовољством и чашћу препоручујем ову поетску драгоценост свим посвећеницима Слову које остаје као сведочанство да је реч Човекова дрхтава, но свеопстајућа нит небоземна. А смисао живота самим тим и наше улоге у њему је једноставан: старати се да се свуда и увек сачува топлина срца, знајући да ће она бити још неком потребна, да смо ми увек потребни још неком ( Сергеј Фудељ).

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: