детаљ слике: КРК Арт дизајн

АЈА СОФИЈА - ЦРКВА СВЕТЕ МУДРОСТИ

 

 

HISTORIA MAGISTRA VITAE EST! Латинска сентенца из које човечанство ништа није научило. Ердоганова одлука да Аја Софију претвори у џамију јесте демонстрација моћи али и повратак у прошлост која је крвава и у којој су упрљане руке и једне и друге стране и хришћанске и муслиманске.

Невероватно је да некад неке лоше и тешке одлуке, попут ове, могу за тренутак да нас учине срећним. Мени се управо то десило кад сам чула ту вест. Бинго! Ја сам једна од срећница која је не тако давно видела, била и обишла Аја Софију. Ово " не тако давно" је пре короне. Чини ми се да се историја неће рачунати више на време пре и после Христа, пре и после нове ере. Од сад, због реченице која се провлачи у свим објавама да ништа неће бити као пре, очекујем да време почнемо делимо на пре и после короне. Искрено, волела бих да грешим. Постајем дефетиста, додајем себи осиромашујућу особину - малодушност и одмах правдам годинама.

Исто онако како је одлука Кемала Ататурка пре безмало једног века обогатила свет, тако га је ова осиромашила. 1934г Кемал Ататурк је декретом Аја Софији одобрио статус музеја, рекавши да је даје на добробит свима. Постала је симбол секуларизма, отворена да својом лепотом осваја вернике и невернике, хришћане и нехришћане и путнике намернике из васколиког света. Поручивши да она не припада ни једној религији већ свим народима, посебно грађанима Истанбула. Овим речима послао је поруку мира свету. Данас она одзвања само као ехо.

Аја Софија је архитектонско чудо које носи печат византијског градитељства. По узору на њу су саграђене све лепше од лепше, Плава џамија, Сулејманија, Ал Рашидова и друге. Њу је изградио цар Јустинијану у шестом веку на западној обали Босфора. Градило је десет хиљада радника пет година. Главни архитекта био је Грк Исидор Милетски а у подизању куполе у математичким прорачунима му је помагао Харун из Александрије. Има квадратну основу и подељена је на три брода, Њена површина износи више од седам хиљада квадратних метара. Из те основе издиже се купола са четрдесет лукова и исто толико прозора. Купола има пречник 35метра и њу носе четири мермерна стуба висине 55м. У 10веку осликана је мозаицима на златној подлози. Задивљен њеном лепотом, Јустинијан је ушавши у њу узвикнуо:" Соломоне, надмашио сам те!" алудирајући на његов храм у Јерусалиму. Људска таштина је у историји узроковала многа зла, остављајући нам и много лепоте.1000г је била највећа црква у свету, данас је четврта по величини. Када је цар Константин преместио престоницу Византијског царства у Константинопољ она постаје седиште Православне патријаршије и место крунисања византијских царева. Четврти крсташки рат срушио је не само Константинопољ већ и Византију. Следећих 60г Аја Софију Латини претварају у катедралу. Латинско царство је пропало јер вечност не постоји, али су зато одлазећи однели у Венецију и део златних мозаика. После њих династија Палеолога обнавља Аја Софију. И тако шетајући кроз историју долазим до оног питања на које више од 7 векова нема одговора. Ко је отворио трећу капију? 29 маја 1453г султан Мухамед је у духу обичаја тог времена, освојивши Цариград, својој војсци дозволио да три дана пљачка, хара и убија по граду. Обичаји се нису променили до данас, исто се ради само је упакован у лепу реч "демократија".

Ибрахим беше башибозук из далеке Анадолије. Пријавио се султановој војсци због лепе Мерјеме. Обећала му се, чекаће га. Њен снени поглед и очи у којима је лежао месец понео је са собом. А он је њој и себи, закључавајући камени собичак, обећао да ће се вратити богат, да ће јој саградити велику кућу, оградиће је рајским вртом у који ће ноћу звезде падати, да ће је окитити златом, да ће имати много деце и сва ће као и Мерјема имати месец у очима. Послаше га да премалтерише мозаике у Аја Софији. Виде Ибрахим злато на њима па пре сваког замаха малтером поче да скида грумење трпај учи га у кошуљу све мислећи на своју Мерјему. Отпоче благодатни живот како је и обећао. Роди се прво дете али убрзо умре. Растужише се обоје али мишљаху, млади су биће још деце. И беше их, али како се које роди убрзо и умре. На сваки гроб стављаше Ибрахим по један грумен злата скинут са Аја Софије. Последњи стави на Мерјемин гроб, за навек се затворио месец у њеним очима. Пусто и хладно беше у кући. Скаменило се срце Ибрахимово. Укочише му се очи, нит шта у њих улажаше, нит шта више видеше. Само мишљаше о некаквој кривици, налегла му на душу па једва дише. Обуче своје хаљине, стави у торбу комад хлеба и воду, замандали кућу па босоног крену у пустињу. Крену молећи се да му бог да снагу да измири своју веру са туђом, да измири њега на небу са њима на земљи, да врати месец сунцу, да надје спокој својој души.

Стојим у Аја Софији, водич завршава своју причу а мени око засузило. Не знам да ли од туге за Ибрахимом и Мерјемом или од лепоте у којој сам се нашла, биће од обоје. Око мене ужасна гужва и какофонија многих језика. Све то ми апсолутно одузима драж уживања. Покушавам да искључим себе док ми се поглед пење уз стубов, прелеће прозоре и стиже до куполе. Са њеног свода ме гледа Богородица са Христом испод које стоји монограм"Божја мајка" Мислим о непознатом уметнику, остао је скривен остављајући нам ванвременску лепоту. Додирујем "стуб који плаче" а кога је по предању благосиљао Св. Гргур. Један је од стотине у цркви и једини који је влажан. Кажу да испуњава жељу, стојим неодлучна јер их имам бар десетак. Маса људи ме брзо односи док ја још изговарам жеље. Статистика каже да Аја Софију годишње посети више од три милиона туриста. Док седим поред шадрвана у дворишту цркве, покушавам да израчунам колико је то дневно. Математика ми је од првог основне мучила, ипак долазим до броја од осам хиљада посетилаца дневно на простору од неколико стотина квадратних метра. Па ипак и упркос потрошачким конзументима, чији сам и сама део, кажем себи, вредело је. Очарала ме је Аја Софија исто као и султана Абдулмеџита који је започео њену реконструкцију у 19веку. Мозаици са којих је малтер почео да отпада појављивали су се пред њим попут скривених драгуља. Одлучио је не само да их не покрива већ је у помоћ позвао талијанског архитекту Гаспара Фосатија да их конзервира и заштити од влаге. Даровао нам их је поново да нам улепшавају свет.

Ноћ пада на Истанбул. Са Босфора стиже ветар, прелеће милионски град доносећи свежину. Кажем себи, морам да је видим како изгледа ноћу. Појављује се предамном као један од бајковитих двораца из Шехерезадиних прича. Велика витка минарета додирују ноћ на небу и на сваком од њих, чини ми се, окачено је неколико звезда. Бљешти у ове касне сате сјајем старим 17000г. Уздишем од лепоте, улази у моје очи, у моје срце у моју душу. Ех, кад би се ту још поред мене однекуд створио и Орхан Памук па да једном паднем у несвест од среће. У његовом недостатку, молим младића и девојку који седећи на клупи играју вечну игру завођења да ме фотографишу. Он је Шпанац, она Талијанка, смеју се љубазно и стрпљиво ме сликају. Причамо неким каубојским енглеским, свако са акцентом свог матерњег језика. и разумемо се одлично. Волим те ненадане сусрете, оплемењују ме.

Затварам ову причу док са радија слушам вест да је Ердоган ушао у нову џамију Аја Софију, и да су засторима покривени хришћански мозаици. Није ово посебно нешто ново, у 17 векова старе Аја Софије. Она је за актуелну власт увек била симбол моћи, њена духовност је стављана у други план. Мени остаје да се надам и чекам неког новог султана Абдулмеџита или новог Кемала Ататурка који ће скинути засторе, ако не у овом мом животу онда можда у некој другој реинкарнацији.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: