О намаАуториПоезијаПрозаРецензијеРазговориКултура сећањаКолумнаБеседе






















Издвајамо

Алекса Ђукановић
Александар Чотрић
Александар Мијалковић
Александра Ђорђевић
Александра Грозданић
Александра Николић Матић
Александра Вељовић Ћеклић
Александра Вујисић
Анастасиа Х. Ларвол
Анђелко Заблаћански
Билјана Билјановска
Биљана Станисављевић
Богдан Мишчевић
Бојана Радовановић
Борис Ђорем
Борис Мишић
Бранка Селаковић
Бранка Влајић Ћакић
Бранка Вујић
Бранка Зенг
Дајана Петровић
Данијел Мирков
Данијела Јокић
Данијела Милић
Данијела Одабашић
Данијела Трајковић
Данило Марић
Дејан Грујић
Дејан Крсман Николић
Десанка Ристић
Дина Мурић
Дивна Вуксановић
Ђока Филиповић
Ђорђо Васић
Драган Јовановић Данилов
Драгана Ђорђевић
Драгана Лисић
Драгана Живић Илић
Драгица Ивановић
Драгица Јанковић
Драшко Сикимић
Душица Ивановић
Душица Мрђеновић
Душка Врховац
Гојко Божовић
Горан Максимовић
Горан Скробоња
Горан Врачар
Гордана Гоца Стијачић
Гордана Јеж Лазић
Гордана Пешаковић
Гордана Петковић Лаковић
Гордана Суботић
Гордана Влајић
Игор Мијатовић
Илија Шаула
Ирина Деретић
Ива Херц
Иван Златковић
Ивана Танасијевић
Јасмина Малешевић
Јелена Ћирић
Јелена Кнежевић
Јелица Црногорчевић
Јован Шекеровић
Јован Зафировић
Јована Миловац Грбић
Јованка Стојчиновић - Николић
Јулјана Мехмети
Каја Панчић Миленковић
Катарина Бранковић Гајић
Катарина Сарић
Коста Косовац
Лара Дорин
Лаура Барна
Љиљана Клајић
Љиљана Шарац
Љубица Жикић
Љубиша Војиновић
Маја Цветковић Сотиров
Маја Херман Секулић
Маја Вучковић
Марија Јефтимијевић Михајловић
Марија Шуковић Вучковић
Марија Викторија Живановић
Марина Матић
Марина Милетић
Марио Бадјук
Марко Д. Марковић
Марко Д. Косијер
Марко Маринковић
Марко С. Марковић
Марта Маркоска
Матија Бећковић
Матија Мирковић
Мићо Јелић Грновић
Милан С. Марковић
Милан Пантић
Милан Ружић
Миле Ристовић
Милена Станојевић
Милева Лела Алексић
Милица Јефтић
Милица Јефтимијевић Лилић
Милица Опачић
Милица Вучковић
Милијан Деспотовић
Миљурко Вукадиновић
Мило Ломпар
Милош Марјановић
Милутин Србљак
Миодраг Јакшић
Мира Н. Матарић
Мира Ракановић
Мирјана Булатовић
Мирјана Штефаницки Антонић
Мирко Демић
Мирослав Алексић
Митра Гочанин
Момир Лазић
Наташа Милић
Наташа Соколов
Небојша Јеврић
Небојша Крљар
Неда Гаврић
Негослава Станојевић
Ненад Радаковић
Ненад Шапоња
Ненад Симић-Тајка
Невена Антић
Никола Кобац
Никола Раусављевић
Никола Трифић
Никола Вјетровић
Обрен Ристић
Оливер Јанковић
Оливера Станковска
Петар Милатовић
Петра Рапаић
Петра Вујисић
Раде Шупић
Радислав Јовић
Радмила Караћ
Радован Влаховић
Рамиз Хаџибеговић
Ранко Павловић
Ратка Богдан Дамњановић
Ратомир Рале Дамјановић
Ружица Кљајић
Санда Ристић Стојановић
Сања Лукић
Саша Кнежевић
Сава Гуслов Марчета
Сенада Ђешевић
Симо Јелача
Слађана Миленковић
Славица Минић Цатић
Снежана Теодоропулос
Сања Трнинић
Сњежана Ђоковић
Софија Јечина - Sofya Yechina
Соња Падров Тешановић
Соња Шкобић
Срђан Опачић
Стефан Лазаревић
Стефан Симић
Страхиња Небојша Црнић Трандафиловић
Сунчица Радуловић
Татјана Пуповац
Татјана Врећо
Валентина Берић
Валентина Новковић
Вања Булић
Велимир Савић
Верица Преда
Верица Тадић
Верица Жугић
Весна Капор
Весна Пешић
Виктор Радун Теон
Владимир Пиштало
Владимир Радовановић
Владимир Табашевић
Владислав Радујковић
Вук Жикић
Здравко Малбаша
Жељана Радојичић Лукић
Жељка Аврић
Жељка Башановић Марковић
Жељко Перовић
Жељко Сулавер
Зоран Богнар
Зоран Шкиљевић
Зоран Шолаја
Зорица Бабурски
Зорка Чордашевић
Проза


ЛЕПТИРСКА ЉУБАВ У ВАСИОНИ 9

Симо Јелача
детаљ слике: КРК Арт дизајн


ЛЕПТИРСКА ЉУБАВ У ВАСИОНИ-9



ПОГЛАВЉЕ 18


Месец дана по повратку из свемира њихов живот се нормализовао. Данијела и Данијел су били заљубљени, проводили су већину времена са својим бебама, он је ишао на посао, док је она читала књиге и часописе о образовању и понашању деце. Дојила је Свемира и Венеру, добро су напредовали, а породица је била срећна. Када је др Анастасија Кристофер долазила у посету, Данијела ју је замолила да их држи што је могуће даље од јавности, јер више воле да живе нормалним животом. Чак и када им бебе одрасту, желе да их школују као и свако друго дете, да их шаљу у редовне школе итд.


Зима је у Отави, у просеку, као и свака, била довољно хладна и дуга, па су њихове шетње напољу биле релативно кратке. Неки дани су били јако ветровити, а онда су изласци били још краћи. Али намера је била да се деца што више климатизују.


Када је стигло пролеће, дани су били веома сунчани и топли. Свуда зелена трава, лишће дрвећа које je тек кренуло, цвеће у парковима и око кућа је цветало, а птице су летеле свуда унаоколо. Сва природа се пробудила. Већина људи је била у парковима, деца су уживала у трчању. Свемир и Венера су имали седам месеци, још увек у дуплим колицима, али гледају шта друга деца раде и шире руке према псићима унaоколо. Радним данима Данијела и Ерика или Уна шетале су децу у парковима, а викендом је то радио и Данијел. Такође је уживао да их шета и разговара са њима. Обојe, младих родитељa, разговарали су са бебама о различитим темама, иако они још нису били у стању да то покупе. Знали су док су говорили да ће пре почети да говоре и запамтити многе речи које су слушали.


У мају 2045. Данијел и Данијела су заједно прославили њен рођендан. Те године су били посебно срећни што су имали тако лепа два анђела (Свемира и Венера). Цело лето су провели у Отави, бринући о деци, док је само Данијел морао да путује у нека места у Канади. Неколико пута је морао да посети и Канадску свемирску агенцију.


Када су Свемир и Венера кренули у прву годину, 1. октобар 2045. године, код куће су припремили рођенданску прославу, али су у међувремену добили позив од владиних званичника, да би прај мнистар Канаде желео да их има у својој резиденцији, и позива их све у 24 Суссек Дриве, у 16 часова. То је било изненађење, али је прихваћено и појавили су се тамо нa време. Пошто новинске компаније увек прате догађаје који се дешавају код прај министра, то је била ударна вест за први октобар. Гости, Данијела и Данијел, били су лепо обучени, али Данијела је посебно желела да њихови „Ванземаљци“ изгледају лепо и она их је најлепше обукла. У то време, за свој први рођендан, деца су тек почела да ходају. Венера је мало боље ходала, а Свемир је повремено пузао и почињао да хода. То је била посебна емисија за све који су присуствовали, и за ТВ камермане.


Почетак октобра је време сваке године када лишће дрвећа поцрвени и природа изгледа прелепо. Отава има много великих паркова и шума около, тако да је све било предивно. И Венера и Свемир су почели да изговарају прве речи, она је била мало испред, као девојчица, прво је изговорила „Мама и Тата“, а затим „Бака и деда“. Било је још неколико речи у њиховом речнику. Сви блиски рођаци су уживали у томе.


Пошто је Данијела још била на породиљском одмору, после годину дана, одлучили су да отпутују у Черчил, углавном да би деци показали медведе.


Черчил (инуитски: Куугјуак) је град у северној Манитоби у Канади на западној обали Хадсоновог залива. Најпознатији је по бројним поларним медведима са надимком "Светска престоница поларних медведа" који су помогли његовој растућој туристичкој индустрији. Поларни медведи могу да теже и до 700 кг. Просечна дужина одраслог медведа је 2,5 метара. Поларни медведи ходају брзином од 8-16 км/h, а трче до 48 км/h.


Тундра Бугги Лоџ нуди јединствено, импресивно искуство где гости могу заспати и пробудити се са поларним медведима испред прозора. Туристи редовно стижу у Винипег и пријављују се у Фоур Поинтс Шератон на међународном аеродрому Џејмс Армстронг Ричардсон. Домаћин их преузима и води раним јутарњим летом за Черчил. По доласку, прво иду у Черчилов музеј Ескима. Након доручка, гости уживају у екскурзији на саоницама за псе које организују локални чувари паса. Гости затим проводе вече уживајући у укусној домаћој храни, дружећи се и посматрајући ноћно небо са поларном светлости (ако временске прилике дозвољавају). Следећи дан је уследио Тундра Бугги за целодневне излете у подручје где живе дивље животиње у Черчилу. На броду је послужен ручак у стилу пикника.


Шта је било потребно спаковати за долазак у Черчил?

Зимске виндјакне са капуљачом

Дугачко доње рубље или термални слојеви

Панталоне за снег/скије/ветар

Топли џемпер и/или дуксерица са капуљачом

Топле рукавице/рукавице и танке рукавице

Капа, шал, гријач за врат или слична опрема за покривање и заштиту лица

Зимске чизме са топлим гуменим ђоном

Камера и додатне батерије за камеру

Унутрашње ципеле или папуче за ношење у хотелу.

Данијела је све то припремила за све њих.


Организатори турнеје знају да ће већина људи који путују на север да би видели магију Черчилових поларних медведа то учинити само једном у животу. Данијела и Данијел са своја два „Ванземаљаца“ били су специјални гости са скривеним обезбеђењем.


Први људи који су се настанили у подручју Черчила и околине учинили су то пре хиљадама година. Верује се да је подручје Черчила стотинама година било сезонско ловиште. Артефакти као што су прстенови за шаторе и штандови за кајак пронађени су у области која је остала од народа Пре-Дорсет, Дорсет или Инуита. У овом региону живели су и ловили различити номадски арктички људи. Народ Туле стигао је око 1000. године наше ере са запада, а касније је еволуирао у данашњу културу Инуита. Индијанци племена Дене су ту населили око 500. године нове ере са даљег севера. Од пре европског контакта, регион око Черчила је био претежно насељен домородцима Чипевијана и Крија.


Европљани су први пут стигли у ово подручје 1619. године када је данска експедиција коју је предводио Јенс Манк презимила близу места где ће Черчил касније бити изграђен. Само 3 од 64 члана експедиције су преживела зиму и вратили се једним од два брода своје експедиције, ‘’Лампреи’’, назад у Данску. У модерно доба Черчил је постао једина канадска арктичка лука, а океанска трговина дошла је у град почетком 20. века. Жито је било у фокусу већине трговине, а железничка пруга Хадсон Беи је завршена 1929. године, а прва пошиљка жита је обављена 1931. године.


Поларна светлост може се видети скоро у било које доба године, иако је најбоље време јануар и фебруар пошто је небо обично ведро. Черчил је окружен и тундром и тајгом.


То је, искрено, било веома пријатно путовање, како за одрасле, тако и за бебе, које су могле да примете љупке медведе. У повратку су се зауставили у Винипегу. Најновија атракција Винипега, која је привукла и националну и међународну пажњу, је Канадски музеј за људска права. Отворена 2014. у близини Форкса, зграда има јединствен дизајн који у најмању руку привлачи пажњу, са геометријом и бојама заснованим на сликама канадског пејзажа.


Винипег је главни град Манитобе и географски центар Северне Америке. Град се налази на споју река Ред и Асинибоине Ривер. Винипег је био први град на свету који је развио број за хитне случајеве 911. Краљевски балет Винипега је најстарија канадска плесна школа. То је уједно и најдужа континуирана балетска установа у Северној Америци. Уметничка галерија у Винипегу има највећу колекцију савремене Инуитске уметности на свету. Клизање се одвија дуж река Ред и Асинибоине у дужини од 8,5 километара. Винипег је седиште канадске индустрије житарица. То је седиште једине робне берзе за жито у земљи - Винипешке робне берзе. Универзитети у Винипегу укључују Универзитет Манитоба, Универзитет Винипег, Канадски менонитски универзитет и Универзитет Светог Бонифација. У Винипегу се говори око 100 језика. Винипег је дом канадског Краљевског балета Винипега, Краљевског позоришног центра Манитоба, Винипешког симфонијског оркестра и још много тога.


Намера Данијела и Данијеле је била да им како расту деца желе да им покажу највећи део своје земље, да им покажу њену лепоту, као и значај у култури и индустријском развоју. Желели су да их образују као важне грађане Канаде, јер су, као прве бебе рођене у свемиру. То је разлог зашто су их рано почели водити на путовања. Тиме су желели да што више времена проводе у природи, да удишу свеж ваздух, да пливају, трче и шетају, проучавају природу. Дакле, након што су Свемир и Венера имали две године, породица је скоро сваког викенда одлазила у парк Алгонкин, пошто није био далеко од Отаве.


Данијел и Данијела заједно са малом децом и баком Ериком и/или Уном, провели су три дана у Алгонкин парку. Ко год да је са њима у то време, проводио је дан истражујући парк кануом. Овај програм је био одличан избор за оне који немају времена за дуже путовање или се можда не осећају сасвим спремни да крену у шуму преко ноћи. Данијел и Данијела рентирају кану, весла, прслуке за спасавање, добију корисне савете за предлоге рута. Најбољи начин да „упознате Алгонкуин“ је вишедневно путовање кануом. Са скоро 8000 квадратних километара дивљине, преко 2000 километара кану рута и стотинама километара пешачких стаза, Алгонкуин Парк се не може у потпуности доживети за само један дан. Потребно је много дана, а можда чак и цело лето, да бисте заиста упознали „Парк“. Данијел је такође пецао и у исто време учио децу како да пецају. Сви су волели природу и дивљину.



ПОГЛАВЉЕ 19



Мали „ванземаљци“, клинци, су расли, играли се разним играчкама, аутомобилима, свемирским бродовима, луткама и свим осталим стварима које су доносили родитељи, рођаци и пријатељи, као и сви остали. Били су окружени љубављу и срећом. Када су имали три године, родитељи су их ставили у вртић. Родитељи Данијела и Данијел су замолили особље вртића да их не излажу новинарима и ТВ људима, знајући ко су они. Желели су да расту као и свако друго дете у земљи. У вртићу су деца стекли много другара својих година са којима су волели да се играју. Родитељи су прихватали сваки позив за рођендане друге деце, као и позивали друге у свој дом када су то имали. Родитељи друге деце су обавештени да су то двоје деце „ванземаљаци“ све време била под присмотром тајног обезбеђења. Васпитачи у вртићу нису говорили другој деци шта су ванземаљци, јер још увек нису разумели шта то значи. Др Анастасија Кристофер из Канадске свемирске агенције с времена на време посећивала је вртић, гледајући како слушају остале. Играла се мало са свом децом и деца је воле.


У Алгонкуин парку Данијел и Данијела су чули о канадским сликарима. Међу њима су били Том Томпсон и Роберт Бејтман. Том Томсон, бриљантни, пионирски канадски уметник рођен је у близини Клермонта, Онтарио, североисточно од Торонта, 5. августа 1877. године, шесто од десеторо деце коју су родили Џон Томсон и Маргарет Метисон. Године 1912. Томсон је отпутовао у Алгонкуин Парк, место које је требало да инспирише већину његових будућих уметничких дела. Године 1913. Томсон је изложио своје прво велико платно, Северно језеро, на изложби Друштва уметника Онтарија. Од 1914. до 1917. Томсон је провео пролеће и јесен скицирајући, током лета у парку Алгонкин. Постао је стручни кануиста. Насликао је сва своја сада позната платна Џек Пајн, Западни ветар и Северну реку, између осталих. Том Томсон је умро негде између 8. јула, када је последњи пут виђен, и 16. јула 1917. Узрок смрти је забележен мистериозно као случајно утапање. Том Томпсон није био члан Канадске групе седам, али је сарађивао са њима. Његове најважније слике су: Шумски подраст, Џек бор, Џорџијски залив, Април у Алгонкин парку и Западни ветар. Његове слике су изложене у Канадској националној галерији у Отави.


Роберт МакКлеллан Батеман (1930-кккк) је канадски природњак, педагог и сликар. Након средње школе, похађао је Форест Хилл Коллегиате Институте у Торонту, Универзитет у Торонту. Слике Роберта Бејтмана део су реализма, ликовне уметности и импресионизма. На њега су утицали чланови Групе седам, канадског уметничког покрета с почетка 20. века. Скоро сви његова платна приказују животиње у њиховом природном станишту. Током своје каријере, уметност Роберта Бејтмана била је представљена на више од 30 великих самосталних изложби. Његови радови налазе се у приватним колекцијама принца Филипа, принцезе Грејс од Монака и принца Бернарда од Холандије, као и у сталним збиркама многих музеја. Радио је по наруџбини за Светски фонд за дивље животиње, Канадску пошту, Одбор за трговину Торонта, Краљевску канадску ковницу и Националну комисију за капитал. Бејтман је добио дванаест почасних диплома. Он је светски познат сликар.


Данијел и Данијела су често посећивали Канадску уметничку галерију, јер су волели уметност, посебно слике. Данијел је говорио: -Волео бих да наша деца науче много о канадској уметности и историји, само да буду добро образована. Као такви биће добродошли свуда, када порасту. Данијела се у потпуности сложила са њим. Где год да су путовали, прикупљали су информације о местима и чували их записаним за каснију употребу. Са тим су се сложили и њихови родитељи који су били поносни на своје навике. Када су Свемир и Венера имали пет година, после рођендана су отишли у Вислер, желећи да проведу време на зимском свежем ваздуху, добром за здравље деце. Знали су да ће после тога деца ићи у школу и да ће бити мање времена за путовања.


Вислер, познато скијалиште, одувек је било важно подручје за зимске спортове. Село је стекло широку међународну пажњу 2010. године када је постало једна од локација за Зимске олимпијске игре 2010. године. Област нуди скијање светске класе, хотеле и ресторане, као и све врсте других могућности за рекреацију на отвореном и прелепе планинске пејзаже. То је највеће скијалиште у Северној Америци. Планина Вислер се састоји од два гребена, од јужног и Вислер-Блеккомб. Има надморску висину од 2.184 метра. Укупан вертикални пад је 1.530 метара и 1.925 hа терена за скијање. Скијалиште опслужује укупно 20 жичара; 2 гондоле и више других. Постоји и дечја школа скијања. Ту су Свемир и Венера узели часове за своје прво скијање. Ту деца најбоље науче да скијају.


Данијел и Данијела су хеликоптером летели са аеродрома Ванкувер у Вислер. Након десет дана проведених у Вислеру, „Д&Д” је одлучио да посети и позната канадска одмаралишта Национални парк Џаспер, Банф и Луиз Лејк. Национални парк Џаспер је највећи национални парк у канадским Стеновитим планинама, који се простире на 10.878 км2. Налази се северно од Националног парка Банф. Парк обухвата глечере, топле изворе, језера, водопаде и планине. Дивљи живот у парку укључује, карибуе, лосове, јелене, планинске дивље козе, гризлије, сиве вукове и многе друге дивље животиње.


Парк је основан 14. септембра 1907. као парк шума. Јасперје проглашен као UNESCО-вом светском баштином 1984. године. Главни речни системи који потичу из парка укључују реке Атабаска и Смоки.


Врући извори Миетте су створени изузетно топлим извором од 54°C. Величина парка је 2.774.500 хектара и највећи је национални парк у канадским стеновитим планинама. Јаспер је део једног од 15 места светске баштине у Канади. Национални парк Јаспер је дом за најмање 82 врсте птица певачица. Птице се могу чути како певају у шумама, пружајући музичку позадину за природне лепоте овог подручја. Д&Д је посетио паркове: водопади Атабаска, кањон Малиња, језеро Малиња, глечер Атабаска, пирамида и језера Патриша.


Национални парк Банф је основан 1883. године, постао је први национални парк Канаде 1885. Данас је такође део UNESCО-ве Светске баштине.


Национални парк Банф и Стеновите планине леже у срцу најлепшег пејзажа. Тиркизно зелена језера, врхови прекривени снегом и глечери су лако доступни у овом задивљујућем парку. Драгуљ парка је Лаке Лоуисе, где зелене воде одражавају околне планине. Од Лаке Лоуисе до Јаспера је незаборавна вожња. На јужном крају парка налази се љупки мали град Банф.


Зими је Банф такође главно подручје зимских спортова. Смештен у срцу парка, град Банф и оближње језеро Луиз имају све удобности и улазе у кружне авантуре. Окружен планинским врховима, величанственим Викторијиним глечером и блиставим смарагдним језером Луиз, култни хотел Фаирмонт Катеау Лаке Лоуисе налази се у Националном парку Банф, који је на листи светске баштине Унеска.


Језеро Морајн је језеро које се напаја глечером у Националном парку Банф, 14 километара од језера Лејк Луиз. Налази се у Долини десет врхова, на надморској висини од приближно 1.885 м.


Његова плава боја је последица преламања светлости од каменог песка који се таложи у језеру на дну. Банф се налази у клисури, окружен високим Стеновитим планинама, и малом реком, великом лепотом града. Монументални хотел, изграђен за краљицу која га никада није посетила, импресивно стоји усред града. Дубока долина иза хотела, са сликовитим планинама са белим врховима иза њих, пружа посебан изглед који се тешко заборавља. Река Боу тече кроз те успаване лепотице и придружује се њеној сестри Елбов реки у Калгарију, шапућући даље, о најлепшој земљи коју је природа створила, Канади.


Уосталом, може се рећи: Они који маштају о рају не треба да размишљају о небу, треба да дођу да виде Аљаску и Банф. Аљаска, Емералд Лаке, Лаке Лоуисе, Лаке Мораине и Банфф, заједно, представљају земаљски рај.


ПОГЛАВЉЕ 20



Године 2050. Свемир и Венера напунили су шест година. Месец дана пре свог шестог рођендана кренули су у школу. Школа је била у њиховом комшилуку, а са њима су били и неки њихови другари из вртића. Првог дана у школи са њима су били оба њихова родитеља, Данијел и Данијела. Као и сви остали родитељи, њихова дужност је била да упознају наставнике и директора школе, као и потребе школског особља да упознају родитеље. Данијел је споменуо директору да су му деца рођена у свемиру и да још увек имају тајног чувара. Директорка их је са задовољством представила, али и обећала да особље школе неће ширити ту информацију другој деци.


Тих првих дана у школи Данијел је проводио више времена са децом, покушавајући да им усмери пажњу на неке важне ствари: -Сада ћете бити са много деце из различитих породица, почео је он, и можете очекивати разна дешавања у школи. Док сте на часу, покушајте да будете стрпљиви, слушајте свог учитеља и дајте знак кад год знате шта наставник пита. Када одговарате на питање наставника, будите концентрисани и одговорите тачно. Тада ћете добити боље оцене. Док сте у школском дворишту, на паузама, биће деце која желе да туку друге. То су малтретирања. Покушајте да их избегнете у свим околностима. Немојте им показивати своје интересовање за борбу. Чак и ако вас из било ког разлога неко удари, реците то свом учитељу. Та деца која се малтретирају у главном су из породица чији су родитељи или разведени или на дрогама, итд. Тако да не могу бити добар пример другима. Ви сте из добре, нормалне породице и морате бити добри и узорни према другима. Саветујући их, рекао би им обома да помажу једно другом, као и другима. Ти Свемире, као дечак, ти си јачи и треба да пазиш на сестру све време и да је штитиш кад год је потребно.


И Свемир и Венера су му седели у крилу и стрпљиво слушали. Након тога Данијел је наставио своју причу о првом канадском астронауту господину Крису Хедфилду, који је постао један од најуспешнијих астронаута на свету у своје време. Данијел је наставио:


-Он је такође служио као командант Међународне свемирске станице, спроводећи низ научних експеримената и надгледајући хитну шетњу свемиром. Али пре него што је постао астронаут морао је да прође многе тешке ствари, као што је пробни пилот, итд. Као такав, Крис је награђиван многим медаљама и достигнућима. Био је директор NASA операција у Стар Ситију, Русија, и шеф роботике у свемирском центру Џонсон у Хјустону, САД. Криса је за статус астронаута одабрала Канадска свемирска агенција, она са којом сарађујемо. Међународна свемирска станица, у којој сте рођени, управља Канадском руком. Дакле, ако будете добар ученик и вредно радите, свако може постићи много добрих ствари. Можда ћете једног дана можда и ви пожелети да одете у свемир, чак и да видите своје родно место. Знате, људи покушавају да развију могућност за живот у свемиру, зато смо послани у свемир да се ви тамо родите, као тест за људску расу. Земља је већ пренасељена и људима је потребно више простора за све нас. Знате, ви или неко из ваше генерације бисте могли бити послани још даље у дубоки свемир, далеко од Земље. Наука се брзо развија. Срећно вама и вашој генерацији!


Данијела није обраћала много пажње на оно што је Данијел говорио деци. Углавном је била заузета у кухињи, спремала се за вечеру за све њих и спремала каду за купање.


Свемир и Венера су хтели да иду у школу школским аутобусом, као и већина њихових другара, па је Данијел договорио са школом где да га покупе ујутру и врате после подне. Деца су уживала. Кад год би се враћали из школе родитељи су их питали како је било тог дана, а обоје су одговарали:


-Било је добро. Научили смо то и то, и играли се са таквим и таквим дечацима и девојчицама. Наставници су нас надгледали у дворишту, тако да је све у реду. Сваки дан показују шта су научили и шта су морали да ураде као домаћи задатак. И Данијела и Данијел су могли да им помогну, и то су редовно чинили. Поред редовних предмета, настојали су да им деца науче више од живота. Уче их како да практично носе смеће, како код куће, тако и док шетају. Када су заједно шетали Данијел би увек истицао оне људе који бацају смеће по парку или улици, као лошу навику. Рекао би: - Ви немојте то тако радити, никад. Увек држите своје смеће у џепу, а код куће имамо место за смеће и рециклажу, то знате. Затим је објашњавао како се рециклирани материјали прерађују и поново користе.


Данијел је сматрао да је најбољи пример за образовање деце практичан рад родитеља или неких стручњака. Зато је, кад год је имао прилику, водио Свемира и Венеру у неку фабрику, или радионицу, да им покаже како се шта ради. Водили су децу и на пијацу, на неке салаше, у зоолошки врт и на многа друга места. Када су били у посети својим родитељима (Ерика и Денис, Уна и Мајкл) водили су децу у зоолошки врт Торонта, који је био веома познат, да им покажу много различитих животиња, показујући им шта свака животиња једе и у каквом окружењу живе. Свемира и Венеру научили су да читају и пре него што су кренули у школу. Обоје су добро говорили енглески и довољно добро француски. Чак су разумели српски, пољски и шведски, али нису могли да говоре ни један од тих језика, течно.


Данијел проводи део свог времена са Свемиром показујући му како да користи различите алате, али да се не повређује и да га не боли. Венера је, као девојчица, више била заинтересована за кување и шивење хаљина за своје лутке. Мама Данијела јој је помагала кад год су били заједно у кухињи. Сви су волели здраву храну и храну су углавном припремали код куће.


Поред тога, и Свемира и Венеру родитељи, настоје да науче лепом понашању у различитим околностима, изражавајући да ће свуда бити прихваћени као такви. Данијел понекад пожели да им каже: - Ви припадате доброј и познатој породици, па је то ваша обавеза. Покушајте да будете најбољи. Поносни смо на вас, па морају бити и остали.


Данијела и Данијел су напредовали у свом послу; имали су релативно добра примања, путовали много више од многих других и добро живели. Родитељи су их често посећивали, лепо се дружили са унуцима. Пошто су препознати као астронаути и родитељи првих беба рођених у свемиру, Данијел и Данијела су позивани у многе земље да држе предавања, али су путовали само када им је то временски одговарало. Углавном у летњем периоду, када су деца била ван школе, путовала су у Русију, Енглеску, Немачку, Шведску и Финску, као и у Јапан и Кину. Једном су били и у Србији и Пољској. Из сваке од тих земаља понели су веома лепе успомене, а њихова мала деца су стекла утисак да су грађани света.


У школи су Свемир и Венера били узорни ђаци, веома добри у понашању, омиљени међу пријатељима и добри у учењу. Њихов учитељ је био задовољан, и у многим случајевима их је истицао као узор. Тај утисак је задовољио њихове родитеље, који су били поносни на њих. Тако су завршили основну школу и наставили у гимназији. Имали су десет година, већ 2054. године, а родитељи 39, односно 37 година. Оба родитеља су у међувремену унапређена у својим одељењима, а живот им је пролазио неприметно као и другим људима у комшилуку. Нико други није обраћао пажњу на то да су та деца рођена у свемиру, нити им је била више потребна прикривена заштита да би их пратили. Морали су да их прате само када су са децом путовали у иностранство.


Године су пролазиле, и деца су била добра у средњој школи, обоје су радили и нормално се живело. Често су им родитељи, деца, баке и деке долазили у посету и обрнуто, и уживали једни са другима. С времена на време Данијелови и Данијелини деде и баке су их такође посећивали. Кад год су били заједно, Данијел им је показивао слике и филмове из њихових иностраних посета. Данијел је с времена на време посећивао и локалне школе, држећи своја предавања о времену проведеном у свемиру, као и о даљим научним усавршавањима у астрономији.


Данијел и Данијела су одржавали добре односе са свим својим комшијама. Једног дана, било је пролеће, када су правили роштиљ са комшијама Јуријем и Мери, Јуриј је питао Данијела:


-Ваша деца изгледају тако добро и љубазно. Да ли сте икада имали потешкоћа са њима?


Данијелов одговор је био: -Драго ми је што су оставили такав утисак на остале. Трудимо се да их научимо да буду такви, али као и сва друга деца њиховог узраста и они имају неке тренутке када нам праве проблеме. У различитим периодима када су били одојчад, предшколци и тинејџери, владао је неред и хаос у кући, нека иритација, стид, паника да и не говорим, али све у свему добра су деца и ми смо у стању да се носимо са читавом ситуацијом. Они су такође волели да гледају телевизију и играју игрице, али на срећу ми смо им ограничавали време за то. Протестовали су, али кога брига, ТВ више квари децу, него што им помаже. Ове године крећу на универзитет. За очекивати је да ће бити и других врста проблема, али опет, као и све друге, потрудићемо се да их изведемо на њихов животни пут. Они већ имају своју одлуку шта желе да студирају, што је добро.


Након матуре у средњој школи, моји родитељи и бака и деда присуствовали су кућној забави, а вечера је одржана у мандаринском, кинеском ресторану, где су се сви послуживали, шта год и колико год је ко желео. Била је то породична забава, за прославу њихове пунолетности.


На факултете су кренули 2062. године, када су имали 18 година, родитељи 47 и 45 година. Свемир је уписао Машинско и свемирско инжењерство, а Венера Медицински факултет. Она жели да буде педијатар да би помагала деци, док Свемир размишља о повратку у простор где су рођена. Обадвоје су се уписали на Универзитет на Карлтону.


Пре њиховог почетка, Данил им је седећи увече рекао:


-Е, сад сте пунолетни, уписујући факултет, одабрали сте оно што је свако од вас желео, а живот је пред вама. Запамтите, најлепше време у нечијем животу је време проведено на универзитету. Дакле, на вама је како ћете га потрошити. Надамо се да ћете дати све од себе. У могућности смо и вољни да вам помогнемо на било који начин, финансијски и морално. Рачунајте на нас у сваком тренутку, ми смо иза вас. Не морате ништа да кријете од нас, било да је то добро или лоше. Такође можемо да сугеришемо, из нашег искуства, да ћете, ако похађате све часове, проћи много боље. Када завршите факултет ми ћемо вам помоћи куповином или изградњом кућа, или ако желите да живите у овој кући можемо се ми преселити у мању. О томе ћемо одлучити када дође време. Имамо родитеље који су сада старији и треба им више помоћи од нас. Они су нам помогли, а и ми морамо да бринемо сада о њима. Дакле, тако то иде с генерације на генерацију. Они су нам помогли, ми ћемо помоћи вама, а ви ћете помоћи својој деци.


Свемир и Венера су стрпљиво слушали, када је Данијела додала:


-Очекујемо да добро учите и будете најбољи студенти, као што смо и ми били. Није тешко, ако све урадите на време. Не наглашавајте ко сте, али и не морате то да кријете. Ваши професори ће ускоро знати ко сте, али треба се нормално понашати. Чувајте себе и једни друге и срећно вам обоје.


Обадвоје су се захвалила родитељима, обећавши да ће све бити у реду, додајући: - Не брините, увек ћете знати где смо и шта радимо. Ако се нешто деси, бићете први који ће бити контактирани и обавештени. Много вас волимо.


Обадвоје су добро почели, посећујући свако предавање. Међу студентима су нашли и пријатеље, који су били мање-више блиски карактери. Генерално, сви студенти су били озбиљни, а професори су били веома добри на оба факултета. Када је дошло време испита, обадвоје су положили сваки испит на првом року и то са веома добрим оценама. Почетак је био добар, што је задовољило родитеље и баке и деке.


Свемир је на њиховом факултету имао пријатеља по имену Џастин чије је порекло било француско-канадско. Састајали су се после предавања, па чак и одлазили једни другима код куће, где су заједно учили неке предмете. Свемир га је упознао са својом сестром Венером и обоје су показивали симпатије једно према другоме. Када је Свемир отишао по Венеру са њеног факултета, упознао је њену добру другарицу Луиз, пореклом из Шведске. Била је типична шведска плавуша, виша од Венере за неколико центиметара. Код куће Свемир је рекао Венери да је одушевљен њоме. Следећег дана, наравно, Венера је то споменула Луиз и она је то са симпатијама прихватила. Убрзо су сво четворо одлучили да изађу да проведу време заједно. И било је забавно. После тога, скоро сваке суботе би излазили и уживали. Месец или два касније, почели су да се забављају, Данијел са Луиз, Венера са Џастином. Док су ишли једни другима у кућу, родитељи свих њих су закључили да је свако од тих младих људи озбиљан, а изласке су прихватили као нормалне за њихове узрасте.


Пошто су били у познатим односима и излазили су заједно, постали веома добри пријатељи. Свих четворо су били одлични на испитима, и као узорак многима. Из године у годину су успешно полагали испите, а дошло је време да први дечаци заврше факултет, који је трајао пет година. Свемир и Џастин су завршили 2067. године, када су сваки имали по 23 године. Венера и Луиз су факултете завршиле годину дана касније, 2068, пошто је медицина трајала шест година. За обе забаве уређене су након стечених диплома и свечане прославе на универзитету.


Неколико месеци након завршетка Машинског и свемирског инжењерства, Свемир и Џастин су се запослили у Канадској свемирској агенцији 2067. године, а годину дана касније, када су Венера и Луиз завршиле медицински факултет, и оне су се запослили у Канадској свемирској агенцији. Био је случај да је др Анастасија Кристофер била пензионисана и Венера је добила њену позицију. Када је Анастасија чула ту информацију, дошла је у установу да честита Венери, изразивши своју радост:


-Драга моја Венера данас је мој најсрећнији дан у животу. Успели сте тако што сте постали мој наследник. Нико не може бити бољи од вас. Ви, као прва беба рођена у свемиру, уз моју помоћ бићете најбољи мој наследник и наставите истраживања у овој области. Драго ми је да сте ми улепшали дан и живот. Загрлили су се и остали загрљени дуго. Низ лица њих обадве текле су сузе највеће радости. Венера је љубила Анастасију, а Анастасија је није пуштала из загрљаја. Тако је забава завршена.


КРАЈ



ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА:






2024 © Књижевна радионица "Кордун"