детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈА САМ ТЕ ВОЛЕО

 

ја сам те волео

ја сам те волео и скривао те као нечасну тајну

и бех

бех џин на стакленим ногама

џин што је у беспомоћју псовао

и красио те погрдним именима

бех наопак као киша што је лила са земље ка облацима

бех бог што је мален заборавио како се сања

бех батина што је прогнала рајеве

бех и не бех

твој

свој

ничији

мртви пергамент без слова и коже

христос без васкрсења

прометеј без ватре

ја сам те крио и ћутао

ја сам ћутао рибљим устима

рибљим устима са којих се шепурила брњица од срче и коприва

ја сам те ћутао а не бех ни нем ни рисоносац

бех нико и ништа

бех ништа и нико

ја сам те волео и плашио се

плашио се да ће те путеви украсти

плашио се да ће те точкови одвести

плашио се да ћеш пасти у бунар безднолик

и заборавити да ме бациш са собом као да сам

као да сам динар када помислиш жељу

прву и последњу

прву или последњу

ја сам те чекао да ми скинеш сенку са вешала

ја сам те чекао јер бех само страх од живота и смрти

ја сам те волео и саплитао се о ноге ветра

љубио прашину уместо твојих усана

миловао блато уместо твојих груди

и гутао дим биртија као што си ти гутала сузе

као што си ти гутала сузе када си мислила да те не видим

ја сам знао

о како сам знао да сам твој јецај

да сам твоје јектање што је тресло под и прозоре

да сам твој понор што је наставио падати

да сам земља што те прекрива рукама које су мирисале

на туђи зној на туђу кожу на туђе уздахе

ја

ја сам заборавио како се беру твоје брадавице

како се беру попут раних трешања

раних трешања и касне покоре

једном

кад бех старац

који је погледом скупљао паучину.

 

НЕ ПИШИ НИ О КОМЕ

 

не пиши ни о коме

читав карусел туђих стопала није доказ да је земља округла

ни твоје трепавице нису кулисе иза којих стоје уморни уплакани

глумци

нити су твоји капци чувари покрова под којим заборав претвара

земљу у твоју једину будућност

 

не

не пиши ни о коме

туђи прсти не мрсе косу нежније од ветра

туђа лица су прашина на порцулану и нестаће при првом додиру

остављајући празнину дубљу од вечности

 

немој писати ни о коме

само једном цвет може бити узбран

остало је навика чија упорност реже кости као гладни фебруар

чију халапљивост творац не препознаје као смртни грех

 

не пиши

не пиши о другима

само је први замах крила лет

остало је небо што лежи под тобом као бесполна љубавница са

чијег врата виси обешено сунце

и

један коноп дуг као твој живот

 

 

ОД САМОЋЕ ДО САМОЋЕ

 

сања не зна ништа о ноћним усамљеним сатима

о чуду ликантропије

о огледалима која те зову да их претвориш у срчу

она не зна да атласи не спознаху лирику и

да је терет света претежак за леђа титанска

можда слути тек о истинској жртви јуде праведника

бога лудака маргиналаца и револуционара

спознати своје лудило у три и три после поноћи

када те кућа узнесе до неба а небо ко небо

неписмено и просто као кал у ноздрвама

не зна ништа о милтону и

не пати због самоубиства сунца јер

никада није слетело на распорене груди икарове

небо је само мит пред којим слаби секу колена

од молитви на камењу и песку

сања то не зна и

њена кратка хаљина открива (о)ранице на ногама

мале црвене мрље израсле из тупог жилета

којим је сења одсекла непослушне главе длакама и

тако рањену и рањиву љубим или

покушавам да пољубим

рекох јој зовем се лонгин

моја вера је јача од твоје смрти

моје копље је тражило новорођеног адама у твојим ребрима

она ћути као да се стиди и

укључује грејалицу јер

децембар искијава некрополу мртвих љубавника и

њихови трагови нестају покривени снегом

време не постоји

ћутња је та што убија сећања

претвара их у гипсане фигуре на ормарићима

на последњи одсјај у оку утопљеника

док око њега таласи једни другима савијају кичме

ја сам брод летећег холанђанина рекох и

насмејах се док је сања кувала чај од нане

када брод крене у неповрат

ни нежни дланови дама

ни свеже опране и испеглане марамице

ни сузе сестара

нико искреније не маше од псећих репова

ускоро ће делић месеца бити једини љубавник нашим зеницама

заставе ће клизити све до пола копља и

ту ће стати као узјогуњено магаре или непослушно дете

сања не говори ништа

има дебео џемпер на себи

личи на џак у покрету

подсећа на набоковљев опис престареле лолите

нема ничег што би привукло свеце да одбаце

своју будућу смрт и мироточје управо ту

где нове црвене ране ишту пољубац као помазање

као благу реч или као разумевање јер

родих се нага проживех нага и нестах нага

беху речи најстарије и најчистије међу курвама

сања можда ни то не зна

она трпа један потом и други квадратић шећера у уста

затим отпија први најврелији гутљај чаја

децембар је мање страшан када си у нечијем наручју

звезде броје мртве људе и замишљају жеље

сваки творац ужива у патњи свога дела

постоје песме које нико боље од ватре не разуме

постоји галерија пепела са чијих платна

теку боје као реке заборава и

тако хад скида са себе вео ругобе

а персефоне истурају наново набујале груди

рекох сањи да је хладнија од усамљене божићне вечери

рекох сањи да ћу је оставити као поново рођени верник своју

јерес

њене се обрве знатижељно дижу и одмах спуштају

радозналост пута спознаја једнако равнодушност

ударам песницом о зид и тупа празнина ћути

сања прелистава неки љубавни роман

можда њиме крпи садашњост или још једно исто вече

навика је дроља чија родница гута свако просуто семе

рекох то сањи и наиђох на исту подлу ћутњу

тешко је бити мудрац у друштву голих камених зидова

тешко је бити пророк када су решетке

једино што ћеш видети за живота

она пали цигару

увлачи дим као следећи живот што се копрца

између нерођења и моменталне смрти

поцепани тепих је јордан по ком плове пикавци

као млади витези спремни да дају живот за своју краљицу

на свом телу носе трагове кармина и остатке пљувачке

моја прва следећа мисао им завиди и

љубоморно им жели што болнију смрт

можда је тако каин убио авеља

можда је тако далила издала самсона

али ја нисам старозаветни бог иако

знам скоро све о издаји проклетству и љубомори

иако мој бес чупа влати траве као жице гитаре која

свира нежељену романсу

а сања можда ни то не зна или слути тек

можда се у свом свезнању одлучила за ћутњу

коме и шта рећи када су тела свих слова обљубљена и

када девице саме скидају гаћице пред столетним алејама

све што волим рекох

биће једнога дана лице старице на одру

хладно тело жене што је била и крв и грал од коже и уздаха

сања кажипрстом помера следећу страницу

у њеном покрету има више живота него у свим људима

чије силуете промичу иза прозора

а они

уплашени и брзи

не знају ништа о њој

о њеном кажипрсту и њеној ћутњи

о њеним христоликим ранама

о њеним царским ожиљцима на стомаку

ништа не знају и никада неће сазнати

како тик испод левог ока одаје њену нервозу

како се њене усне и очи никада не смеју у исто време

како понекад прескочи слово р као барицу

дамски и заводљиво

како се мршти када се буди после дугог сна

не

то они никада неће сазнати и ја

дечије насмејан

машем им својим псећим репом и

чекам да сањин кажипрст проклизи низ моју сузу

чекам да богови још једном напусте олимп и

направе места за њу заветовану на тишину

чекам да разгалијам све њене океане у флаши вина

чекам да покупим све јорданске пикавце као пале ратнике

чекам и плетем сол од суза док ме тишина носи по соби

од зида до зида од самоће до самоће

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: