НАЈБЛАГ РЕЧ
Благо си ви кад такој умејете да рекнете благ реч па сас њега сасвема омијете душу човекову од оној горчиво што га претиска и боли. Па му тија благ, поблаг, најблаг реч смије и онеј слазе што су му обележиле бразде по образи и онеј које су му се запекле некуде длибоко у туј душу његову, да печу и горче и када би он тејал да забрави оној од кво му је горчиво у душу.
Нас ни сас благ реч никуј неје никакву муку лечил, нити ни је па неки брисал слазе, ни душа мучена наша кад ни заболи, ни кад паднемо па се утепамо. Kако си падал, такој це дигнеш, а куга је душа изистин и болела, неје смејал ни да рекне, одма би га пратили там куде се, викају, тој лечи.
Од тешко време, од стра да ли ће има да се нарани чељад, да ти се неки не насмеје, да те неки не обрука, да ли ће суша, мраз ели рат, да ли ће претекнемо... наше су ни се душе стегле и спекле, како што су ни руке отврднуле од жуљеви и од голему работу. Сељак је навикал да трпи и ћути и па, кад му једна мука мине, он само знаје исто: да ћути и да трпи. Да се нада и да чека тија бољ час, а да га никад не дочека. И да се теши, чекајећи недочекано, да ће бољ час његова деца берем дочекају.
Наш благ реч и материна рука низ косу били су кад ни пуште да се поиграмо на ливаду сас врсници ели ни вржу грутку сирењице уз комат леб кад ни испрате сас овце. Kад ни кришећки од башту и бабу рекну, узни. Kад ни суну обрезану заскапану јабуку, пребирајећи ји на таван.
И да су теле, несу ни, мучене, ни смејале размазе. У тија наш живот, у тој нашо работење само да се преживи и претекне, неје било место за глетави и свилени. И знале су оне, ако им никад неје тој казано: ће претекнеш само ако си цврс и ако све умејеш и све можеш. Ако не чекаш други да ти суне, него га сам створиш, сас твоји жуљеви и на твоју грбину. Па су ни милувале како сас најблаг реч, сас онуј грутку сирењице и сас онуј обрезану јабуку, кад ји пребирају па најду заскапану.
