детаљ слике: КРК Арт дизајн

СПОЗНАЊЕ СУШТИНЕ 

(о књизи песама Зрно тишине, Љиљане Карадиновић - Јањић - ЛИБЕРЛАНД, Београд - 2021)

 

Песнички првенац ауторке Љиљане Карадиновић – Јањић, Зрно тишине, омаж је животу  у коме се препрлићу понорења и орадошћења. Писана питким, разумљивим језиком, ова поетска ниска изнова потврђује свевременост стихованих порука истинским поштоваоцима  краљице књижевности. Без намере да понуди одговоре на вечна питања или одреди начин на који би читаоци требало да доживе њен озборени душопој, песникиња на ненаметљив начин позива да се укровимо у топлу нишу по мери свакога ко, бар на кратко, осећа потребу да се склони од ветрова живота.

 

У песми Детињство којом започиње чудесно путовање на које нас Љиљана води, песникиња прихвата да су корачаји Путем живота неизвесни, но није нам дато их унапред препознамо, зато поручује:

 

Дуг је то пут, али не плаши се:

то што треба мора доћи.

Некад са осмехом

некад са сузом...

 

„До једноставности треба нарасти“, дивно је говорио Гогољ, колико је лепоте у једноставности која најпре води до себепознања, можемо се уверити кроз следеће стихове ауторке:

 

Стрпљење је увек добродошло

у оним данима

када желимо да полетимо,

а ветар нам пореже крила.

 

Но, како у свакој невољи има прозрака који нас опомињу и изводе на прави пут, (Новица Тадић), тако се и у ветру који нам не омогућава или отежава лет, види знак Промисли да је пред нама само каменчић на бескрајном Путу због кога од корачаја нећемо одустати. Јер, плодови стрпљења најдрагоценији су; познавајући дрвеће, разумем значење стрпљења; познавајући траву, разумем упорност. (Хал Борланд)

 

Да се на песнички зов, тај небоземни титрај, не може не одговорити, признаје и Љиљана Карадиновић - Јањић:

 

Дуго је чекала реч да изађе из мене

 

За Крочеа, неки појам који још није формулисан речима, макар интерним, представља нешто непостојеће. Песникиња је дуго исписивала себе док се није изнедрила реч спасоносна, мелемна прво њој самој, а потом и свима којима је потребна, у почетку беше Реч Божија, и та Реч беше у Бога, и Бог беше Реч. Ова беше у почетку у Бога. Све је кроз њу постало, и ништа, што је постало, није постало без ње (Јован 1:1-14)

 

Тешка ми је ова торба,

снови се намножили

жеље расту,

а ја све слабија.

 

Поетски је је дух осетљивији на свакодневље, али и свеснији да крст сваког од нас по мери је и тежини наших сила. Признање да нам почесто предоређено тешко пада – људско је и сведочи о храбрости неодустајања. У том признању највише је вере са којом се у слабости духа сусрећемо. Љиљана Карадиновић - Јањић не остаје споплетена, већ изналази снагу и смисао у мозаичењу живота, а то нам стиховима и признаје. (Ако си оборен, устани; ако си обманут и разоружан, поново се наоружај; ако си побеђен, поново крени у битку. (Св. Игњатије Брјанчанинов):

 

Ипак, скупљам делове

па склапам у целине

 

Пролазност времена, успомене, спознавање смисла, однос склада и несклада, прихватање животних неминовности, љубав према ближњима теме су које заокупљају ауторку и кроз њих она изналази титрајуће светло, Зрно тишине.

 

Посебном лепотом се истичу песме у којима се ауторка обраћа вољеном водећи, на неки начин, љубавни дневник помињући стварност која се разликује од времена заљубљености уморног  пред улогама које нам живот додељује, болно желећи да се исто врати. За песникињу је љубав једина смисленост постојања, она је бесмртно и бесконачно жариште у нама, које ништа не може ограничити и ништа угасити. (Иго)

 

није имао ко да ми каже

да је љубав у тражењу

да је само на папиру стварна

 

***

оклопе смо навукли,

као за битку велику,

изгубљени на две стране,

оружја зарђала.

боду само случајни додири.

 

***

све што покушам, на папиру остаје.

дај ми знак, да заискрим као некад,

када је љубав била сваки обичан дан.

 

 

Песникиња покушава и успева да се помири са оним Ја које нам почесто измиче у какофонији спољних звукова  што, попут воде, непогрешиво проналазе пукотине до дубина сопства покушавајући да га одвоје од суштине. То помирење, спознање сушти, доводи и до боље комуникације са другима. У потрази за начинима да што ближе допре до себе, песник изналази сопствено време, песничко време које му помаже да се  искаже у садашњем. Зато нам песникиња поручује:

 

Ухватим тренутак и јако га стежем

да не оде, побегне и постане прошлост.

 

Но, читање једне песме никад се не завршава. Наставља се сваки пут када с њом дођемо у тајни додир, и још више. Наставља се и кад песма спава у нама, као непрекидна бременитост, која се прекида у тренутку доношења плода, у тренутку тајног додира. (Насо вајена). На тај начин, ниједан песнички тренутак виђен очима читалаца не може постати прошлост. Љиљана Карадиновић - Јањић је тога била свесна док је исписивала Зрно живота, стихове који се попут пузавица привијају уз наша срца дајући им топлину, мамећи их на сунце како бисмо се и сами узвисили ка ономе што нас је, одувек, висинама мамило јер човек је деведесет од сто с неба, а само један од сто од земље. Зато је наша свакотренутна дужност: пењати се ка небу, трчати ка небу, летети ка небу. ( Св. Јустин Ћелијски).

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: