детаљ слике: КРК Арт дизајн

МУДРОСТ, УЧЕНОСТ И ПОУЗДАНО ТУМАЧЕЊЕ

ИСПИСАНО ЧУДЕСНО ЛЕПИМ ЈЕЗИКОМ 

 (Милица Јефтимијевић Лилић, Логосно преобиље света (изабране критике), Књижевни еснаф, Београд, 2021)

Проф. Чедо Недељковић

Милица Јефтимијевић Лилић је свестрано и богато талентована. Она је префињени рефлексивни песник, уман критичар, прозаиста, есејиста, књижевни теоретичар и надасве естета врло широке културе. Кад се  тoме   преобиљу обдарености дода да је врло продуктиван писац (објавила тридесетак књига) и да је добитница више престижних награда и признањау Србији и свету, и да су јој дела преведена на више десетина страних језика, добија се изузетан стваралачки резултат.

Свом богатом опусу додала је и књигу изабраних критика Логосно преобиље света  у којима је открила карактеристике и вредности поезије (песничких књига)  четрнаест песника и прозе  деветнаест аутора међу којима се неки јављају и као песници. Знамо Милицу Јефтимијевић Лилић као префињену мисаону лиричарку чије песме имају потврђену антологијску вредност, а сада  се она представља и као врло проницљив књижевни критичар широке културе и снажног,  заводљивог језичког израза. Она мисли и осећа речима, њене речи мисле и осећају. Освежавају нас и проветравају драгоценим озоном па постајемо полетнији и богатији.  

Милица Јефтимијевић Лилић  је ерудита широке културе што је врло видљиво из њених критика у којима се позива на ауторе од антике до роботике. У тексту о Слободану Ракитићу она истиче да је Аристотел поетику схватао као теоријску  област, Хорације као упутствену  дисциплину, док неки аутори поетику схватају као читаочев доживљај. То није парадирање знањем  него ослонац за тумачење Ракитићеве поезије. А изврсно познавање наше књижевности  помаже јој да дело које тумачи „наслони“ на остварења претходника и тако јасније истакне неку његову карактеристику. Тумачећи поезију Николе Цинцара Попоског она се позива  на Кодера, Дединца, Попу, Растка Петровића, Винавера да би показала „да нико није до те мере успео  да оголи сам логос, да разбије језгро речи  како би из ње синула сама идеја“. То је на трагу Елиотовог захтева који тражи да се  нова дела вреднују на фону већ постојећих, да се савременици одмеравају према класицима. Кад говори о Ангелини Пeтровић, она се позива на Рудолфа Штајнера који признаје да нешто метафизичко има удела у човековом животу.

Књижевна критика се различито схвата, а критичар се најчешће посматра као проточни канал од писца до читаоца. Милица Јефтимијевић Лилић је најбољи доказ да је добар критичар далеко више од тога. Рене Велек и Ворен Остин кажу да се  обично претпоставља да се проблем критике може решити  ако смо у стању да докучимо  пишчеву намеру  и видимо да ли  ју је остварио.  Смисао уметничког дела не исцрпљује се његовом намером, нити јој је еквивалентан. Укупно  значење једног уметничког дела не може се исцрпсти значењем које је оно имало за творца и његове савременике. Милица Јефтимијевић Лилић није двојник аутора, није његов разглас него тумач, сарадник и помоћник који у делу о коме пише дубински открива и оне слојеве, којих  можда, ни сам аутор није свестан.Продорни ум, богато знање и теоријска култура, уз танану пријемчивост за естетски доживљај, омогућују јој  да прецизно тумачи, поуздано процењује и суди о прочитаном делу. То се, поготову, односи на тумачења која су каткад другачија од ауторових  и критички осенчена. Она каже да слика запостављене  жене у патријархалном свету  није довољно осветљена у Братићевом делу, да писац само  успутно наговештава   да је жена биће другога реда у таквом поретку. Критика је стваралачки чин и, ако је добра, не може се изједначавати са стваралаштвом писца чије се дело приказује.

Карактеристично за критике Милице Јефтимијевић Лилић је њено избегавање да даје изричито тврде судове о вредности, а писца  прочитаног дела не поставља на хијерархијску лествицу, не увршћује у антологије, јер се  концентрише на  анализу значења, али и те њене анализе показују да је вредновање немогуће избећи. Јер  вредносна оцена обухвата не само моралне него и друге компоненте – естетику, језик, машту. Сасвим је у праву Рене Велек кад тврди да вредност припада самој суштини уметничког дела јер оно је тоталитет вредности   које нису пратиоци  структуре већ чине  саму њену природу. Сви покушаји да се вредност одвоји од књижевности пропадали су  и наставиће то и у будуће, јер управо вредност чини саму суштину  литературе. Вредновања код Милице Јефтимијевић Лилић , стриктно гледано, има у читавом критичком тексту. На пример: Та сећања су врхунски изливи нежности који  озарују  а уједно су химна младости и љубави као врхунском животном начелу…  Духовност и интелектуални ангажман се показују као трајне вредности макар у личној сатисфакцији … Пут до звезда уз већ потврђене врлине маштовитог  приповедања, вештог психолошког портретисања, јединствених ликова, интелектуалног ангажовања на минуциозној анализи  стварности понудио је један могући модел  постојања  у којем су  се отворили путеви сусрета  старих са млађима (из текста  о роману  Бранке Гајовић  Пут до звезда). Њени судови о делу о којем пише природно проистичу из интерпретације, из значењске анализе, из позиције ликова.

            Углобљеност дела у историјски, друштвени и културни миље је један од критеријума вредновања о којем аутори различито мисле. Кајзер  се залаже за раздвајање  књижевности од историје па, сходно томе, и за  тумачење усмерено на оно уметничко, песничко које је од историјског суштински различито између реалности и уметности. То је Кантово схватање естетике који каже да је  лепо  оно што се свиђа само по себи, без интереса за реалну егзистенцију и за поседовање предмета. Иако је уметничко дело нова стварност, оно ма колико да води трансцеденцији и ма колико да стреми у метафизичке висине, не може са њим да прекине везу. Светозар Петровић се позива на Е. Блоха, филозофа дијалектичког материјализма,  који каже да се све збива овде и сада у реалитету, а не у уму. За њега је уметност органон реалног привиђања, оне интуитивне истине о Бивству која се свагда само најављује и истовремено, најављујући се, скрива. Милица Јефтимијевић Лилић има истанчано осећање за ту осетљиву везу између, за друштвене и културне чињенице, али и за фикцију која се од њих доста удаљава, за оне који „филозофски  сваку посебност уопштавају, своде под закон, сваку непосредност трансцендирају у вечни мир појмова“ (Сосир). Кад  пише о  Кирди Болхорвесу (На видику згаришта) чврсто је везана за реалитет у коме је, бојимо се, већ  дошло време  површног, размаженог читаоца, оног који жели само лако и плитко штиво, што ће га за тренутак забавити, и то, ако је могуће, у што краћем року, јер, због преобиља информација које му се свакодневно сливају у ум, преко свих могућих канала, којима је умрежен са светом, он готово више ниште и не може  ни да прими  у свој нарцисоидни  и незаинтересовани его… То је у складу са мишљењем Феликса Водичке који каже да је за разумевање уметничког дела сврховито познавати стварност из  које је оно настало. Но, она има разумевања и за метафизичке елементе, па кад говори о Ангелини Петровић,  позива се на Рудолфа Штајнера који признаје да метафизика има важног  удела у човековом животу. Саз, команча и прича, то су неки од израза те метафизичке, духовне  компоненте ликова  који нису  сасвим овоземаљски. (Из критике о Елчиновом роману Смртна пресуда). ПоезијаСлободанаРакитића пуна је метафизике и небеса, каже Јефтимијевић Лилић.

Беспрекорна теоријска упућеност у тајне књижевног стваралаштва  видљива је у сваком њеном критичком раду  што се изразито осећа у интерпретацији, тумачењима, анализама структуре дела које приказује. То се може илустровати њеним запажањима о роману Бранке Гајовић: Роман Пут до звезда , писан у трећем лицу,  могао би се окарактерисати као мешавина романа  идеја,  романа о уметницима и романа тока свести.  Одликује га углавном метанаративност, интерполација микроцелина претежно есејистичких  настојања,  уметање теоријских пасажа (повремено не тако потребних за  коначан исход дела), али уз то и слојевита интелектуално  настројена нарација, помало на уштрб  збивања  јер је ауторска интенција била да се „осветли“ прошлост и „освести“ садашњост, то јест они на које рачуна да ће читати њену књигу. Теоријске карактеристике дате су уз   неке замерке као помоћ аутору и читаоцима.  

У критикама прозних текстова, уз јасно сагледавање и прецизно нијансирање естетских одлика, етичких односа, друштвене збиље, Милица  Јефтимијевић Лилић посебну пажњу посвећује карактеризацији ликова као носилаца радње и ауторових замисли. Посебан афинитет она испољава за женске ликове што није само феминистичко саживљавање по женском принципу него маштовито урањање у душу жене као оваплоћења женствености и сензуалности без  чега би мушкарац био духовно и емоционално сиромашан, али и сагледавање јадног положаја жене на „брдовитом Балкану“.  Јефтимијевићева је одушевљено и заносно приказала лик  жене из Беренгартеновог дела До виђења Данице: Она је нова Ева која искушава. Лаура која даје снагу, Беатриче о којој се сањари, али и жена од крви и меса  коју сусрећемо на улици… потпуно овоземаљска, стварна узвишена, неземаљска… Изузетна карактеризација  и стварне и досањане жене, ода жени.  Али , у Братићевим причама, како каже Милица Јефтимијевић Лилић,  жена је пратећи  елеменат живота у херцеговачкој мушкој традицији, где се све одлуке доносе мимо ње и крива је  за сва зла која Херцеговце сналазе.

За већину аутора, песника поготову, човек је – у  овом смутном времену, у коме је све окренуто наопачке, у коме су изгубљене праве вредности и материја поразила дух – усамљеник у узаврелом свету информационе технологије и морала подређеног голим интересима. Онтолошки, како каже Светозар Петровић, човек је усамљено биће. Ракитићев «свеколики  опус је певање смрти. Дубоке, тамне емоције. Метафизичке основе Ракитићевог певања, религиозност, родољубље, Љубав према Богу и жени. Јединство света и бића, али и подвојеност (отуђеност) бића од света. У средишту лирике Милована Данојлића је „усамљени субјекат који се судара са  суновратимасвета модерног доба, али који ипак проналази смисао и уточиште иако му је исход трагања унапред познат“ (подвукао Ч. Н.). Милисав Миленковић у роману  „Болест Брестова“, наглашава Милица Ј. Л., пророчки или рационално упозорава да „ уметност показује како се човек батрга  у покушају да дати живот проживи, осмисли га и проникне у себе. Логично, кад је реч о толиком броју аутора, приступи и погледи су различити, читав мозаик различитости из кога се може закључити да сваки покушај да се у нашој књижевности нађе јединство ставова мора бити неуспешан. За Јованку Стојчиновић Николић, Јефтимијевићева каже да пише поезију „у којој је живот победио смрт, а заборав патње и пораз, и озвездао њено биће које еманира лепоту и сјај стоицизма“ што су вредности које она  и апострофира у критичким текстовима.

Много је разлога што човек пожели да завири у њену алхемичарску радионицу, да види како она структурише молекуле и атоме својих критичарских  записа, медаљона, есеја.

Аутори. Кад се погледају имена аутора којима се Милица Јефтимијевић Лилић бави, лако се примећује да она пише о ауторима са свих делова књижевне пирамиде, од основе до врха, што је особина Јована Скерлића који је пратио читаву књижевну продукцију. Не поводи се  за скалом академске књижевне критике нити за оним критичарима (да им не помињем имена) који пишу само о одавно доказаним вредностима као што су Црњански, Андрић, Киш, Добрица Ћосић, o онима који имају нимбус око главе. Они, бар тако се чини, иду већ утабаним путевима настојећи да додају понешто своје. Милица Јефтимијевић Лилић пише  и о онима који се већ признати, већ награђивани као што су Ракитић,  Данојлић, Братић,  али и о дугима, такође вреднима, који траже „место под сунцем“ какви су Љубинко Јелић и Балша Рајчевић и налази у њиховом стваралаштву  златне љуспице, указује на њихова тражења и ауторске муке.

Наслови. Писцима је често врло тешко да дају наслов своме остварењу, да у неколике речи истакну основну идеју и бирају неке од следећих могућности: а) да кажу све и  поставе кишобран који покрива читав садржај, б) уобличе загонетку коју читалац треба да одгонетне, в) потраже нешто необично, г) искажу свој основни став. Циљ је да наслов буде „мамац“ за читаоца, да га заинтересује за текст. Милица Јефтимијевић Лилић поступа различито: каткад насловом настоји да покрије основне значајке  књиге о којој пише, на пример Поетика целине: синтеза документарног и функционалног, историјског и лирског, Запада и Истока, повратак у искон (Маја, Херман Секулић). Али уме насловом да каже сублимирану оцену, на пример Поезија као свезнање (Братислав Милановић) или да истакне основну карактеристику књиге, на пример Снагаелементарне енергије говора (Никола Цинцар Попоски). Но, сваки њен наслов указује на битан елеменат  дела и добра је оријентација читаоцу.

Поступак. Милица Јефтимијевић Лилић своје критике најчешће почиње оценом ауторове књиге коју затим темељно образлаже.  На пример: Поезија Игора Ремса је необуздани ватромет боја, звукова, чулности, динамике, али и тишине, светлости, прозирности, лепршавости  и спиритуалности. Даље: Магда Сабо  је маг у  прављењу узбудљивог сижеа са неочекиваним обртима у којем се врло суптилно, склапају историјско и лично, интелектуално и маштовито, савремено и свевремено.Каткад почиње индуктивно цитатом као основом за тумачење и процењивање, доказивање или оповргавање својих критичких ставова. Увек је њен почетак суштински важан, занимљив, лепо речен и привлачи читаоца.

Цитати у критикама Милице Јефтимијевић Лилић. права су драгоценост. Она цитира да би показала неку суштинску  карактеристику дела које тумачи, одлику ауторове поетике, да би побудила читаочеву радозналост, упутила на неку лепоту, поткрепила своју замерку, скренула пажњу на теоријски став. Остају у  памћењу. Пример: Када човек има љубави, нема страха. Осијино спомињање „познавања Бога“  упућује човека  да нам је Бог оставио, не само срце да Га доживимо, већ и ум да га  „познамо“(цитат из рада Владете Јеротића). Инвентиван читалац  из њих може да осети основну идеју, етичке принципе  или расположење писца.

Тумачења и закључивања. За добро тумачење и суђење о књижевном делу потребан је дар, инвенција и потребна је широка култура, ерудиција, а Милица Јефтимијевић Лилић има и једно и друго у изобиљу. Уз то има и стваралачко искуство а све јој то помаже да сагледа уметничку и друштвеноетичку основу и вредност дела које тумачи, да га каже језгровито језиком који плени. Пример: Поетика бескраја, коју песникиња формира из бројних песама које оличавају жудњу за висинама, слободом, бестелесношћу и сублимацијом мисаоности најочигледнија је у песми „Птица“, изванредне пиктуралности, дивног ритма какав је у целокупној збирци.(Из критике о поезији Милене Вукоје Стаменковић).

Позивање на познате ауторе и мислиоце: Милица  Јефтимијевић Лилић се позива на великане, светски познате стране и домаће ауторе кад хоће да поткрепи неки свој став или тврдњу, односно кад налази трагове њихових идеја  и мисли у делу које тумачи, кад хоће да  истакне да је то домет коме треба тежити, односно да подвуче разлике између доказаног класичног и новоствореног. Наводимо само неке: Аристотел, Хорације, Свети Аугустин, Берђајев, Гогољ, Херман Хесе, Андрић, Тин Ујевић, Меша Селимовић, Васко Попа…

„Логосно преобиље света“, изабране критике Милице Јефтимијевић Лилић, је ретко вредна књига за ауторе о којима пише и за читаоце, љубитеље књижевности. Првима омогућује да, са стране, од провереног зналца, сазнају критичко мишљење о своме делу, да боље процене себе, уоче вредности и мане свога остварења. Другима, и свима заинтересованим, то је прилика за медитацију над мудрошћу и ученошћу, поузданим тумачењима и судовима исказаним чудесно лепим језиком.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: