детаљ слике: КРК Арт дизајн

СВЕ КАО ДА ЈЕ ТУ

(Валентина Новковић: „Одгонетке нежности“ - Либерланд, Београд - 2021)

Милијан Деспотовић

          Покретљивост мисли у поезији, равна је тренутку при-ступања без обзира на време певања. Читаоца је за поезију везала потреба да се брже креће и доспева тамо где то, некад, физички није могуће. Присутност одсутног и најава оног чега сад није, донекле је и задатак поезије. Она чува ту вечну спајалицу међу живим бићима – љубав и њену нежност пуну привидних тајни и загонетки, које се осликавају у оноj непревазиђеноj мисли: „Волети и само волети.“

          Велентина Новковић,¹ својој новој збирци песама „Одгонетке нежности“,² на узбудљив начин отвара „несвакидашњи љубавни дијалог, сав од загонетних слика-односа и метафора интиме. Мала монодрама, упућена Њему: прво лице женског субјекта oгледа се и тражи у другом лицу мушког објекта. Она му се об-раћа у поетским шифрама. Овде осећања стварају свој језик – пробран, чист, лирски, цветно-биљно-емотивни... Драма осећања је нежна и флуидна, сва од префињене материје – природе споља, чула унутра...“³

          Сунце љубави код Новковићеве је смештено у њеној галаксији коју назва „Чежњиште“, а оно је пуно „личне слабости“ на онај „нучујни ход“ који се приближава и оног тренутка када му је смер кретања сасвим супротан: „Не могу да те отпустим.“ Другачије је уређен њен живот осећања, то је посебно стање свести повезано са дамарима тела које указује на: „Ону коју си сам створио/ изгубивши кључ од вратница.“ У неку руку трагање за кључем, са једне или друге стране је загонетка која тражи решење кроз садржај ове књиге. Идући „укорак“ са ћудљивим уну-трашњим рефлексима, овде је поезија та која не дозвољава да се злоупотреби сам дух и његова „физиолошка пратња“, при том и слобода за коју песникиња тражи праштање, да јој се не замери што се ватром поиграла. Игра са ватром се свела на „бајалицу о болу“, песникиња вида ранe:

          Једном смо се волели око ватре

          У време уштапа када су врачеви

          Зубе мењали за травке што

          Шапутати умеју. Та нас је љубав

          Станишта коштала те се с краја на крај

          Света ево премећемо,

          Коцкице бацајући за дане непарне.

          У том преметању свак се нашао на свом острву, али „потребност“ за присуством та острва повезују мостом поезије, којим хода љубав. Како? „Можда на начин који је сликар Пеђа Милосављевић користио сликајући море? Потапати сликарске четкице у морско плаветнило (...).“⁴ Та боја која има обрисе душе спојила би оно (не)раздвојиво. И песникиња је у томе успела, схватајући и сама да је Кандински био у праву када је рекао да су „прстенови крајњи беочузи ланца“, које треба испрва намаћи на руке што сада пишу поезију и њоме представљају све осим оних речи које нису претходиле ничем. Дакле ту је све што је потребно да повеже нит обраћања, кроз које су у својој заљубљености прошли многи идући до крајњих граница.

          Валентина Новковић помера те границе записа о чудотворству јер све је већ ововремењено „језиком празнословца (...) коју је љубав ћутањем зачарала“. Она је овде додирнула Парменидову мисао: „Гледај умом одсутне ствари као да ту су стално.“ На неки начин оне јесу, љубав не признаје стање одсутности, тако је то вазда и она се у добром делу поклапа са филозофским погледима наше песникиње. Она пева топло, лирски, бираним речима које дотичу а не повређују, оне као такве не признају стање одсутности. Њена поезијa је други део свести о љубави, код које ће и ћутња проклијати јер младари осећања имају ту врховну улогу да одгонетну сву нежност иза које је остала она што „концем се још добро служи“. Она повезује развезано стално свесна да „мора постојати нешто, макар у назнакама“. Те назнаке обезбеђују обострано присуство „оживљавајући готово све замисливе регистре осећајности (...) обликују свет у коме доминира једно основно осећање у  најразличитијим својим појавним издањима.“⁵

          Када се код Валентине појаве стања разнежености, користи се поетским призивањем у ком је приступила одбацивању свега оног што подсећа на прошло, постаје шкрта у веровању, али задовољна каже: „Још помало у нас верујем.“ У крајњем ни искуство нема другачији став, намотао се калем пун тих животних конаца којима се сада стиховима испреда времеплов чији је мото „љубавно ми се пишеш“. Тиме је наша песникиња показала да упркос неких тескоба нема места меланхолији јер она је власник искуственог богатства које одлаже на полицама књига потписаних њеним именом и презименом. Оне бивају важан приносник баштини српске поезије. То је, рекао бих коначни ехо ове поезије.

          „Зборења“, завршни циклус, кога чини поема од дванаест певања, су избрисала сваку илузију и нелагоду, или су нешто прећутала: „Ипак не бих одала ништа/ о теби и мени.“ Валентина Новковић је све учинила да биће љубави не буде расцепљено, избегла је сваку неугодну поетску слику: „Ја очај имам у свилу одевен.“ Њено врхунско песничко трагање, у форми, језику и теми на другачији начин од уобичајеног, приказало нам је изостанак неугодних тренутака. Можда је ова хаику слика (ако је издвојимо из шестог певања) то показала, не као доживљај који је потрошен, већ онај који се догађа Ту и Сад, и можда је баш он искрена „Одгонетка нежности“:

          Волим да си добро,

          говори док броји цветове

          јоргована.

У Субјелграду,

29. маја 2022.

____________________

1) Валентина Новковић (Београд, 19...), пише поезију, прозу, бави се превођењем и писањем књижевних осврта. Објавила три књиге поезије и књигу прича. Живи у Београду.

2) Валентина Новковић: „Одгонетка нежности“, Либерланд арт, Београд, 2021.

3) Драган Лакићевић: „Узбудљив и несвакидашњи љубавни дијалог...“, из мишљења о књизи „Одгонетка неђности“, задња корица.

4) Раде Танасијевић: „Како певати о љубави...“, из мишљења о књизи „Одгонетка нежности“, задња корица.

5) Гојко Божовић: „Валентина Новковић доживљава поезију као пробрани тренутак...“, из мишљења о књизи „Одгонетка нежности“, задња корица.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: