детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈЕДНА ЦРТКА ЗА КУДЕ ГОСПОДА

 

    Студено па нема више куде. Кво ћу, мора намирујем пилетија и куче, ако ми се из кућу не искача. Кад нема куј други. Наоружа се, арно се наоружа, једва сам могла крокнем колко сам се наоружала. Врза костим облеко реклу, ал кво, оно таначко, ништа га нема, па нате и онија кожук поза врата у голему собу што ми виси, немам га куде турим онолко голем.

     У двор се не види ништа, колки је снег нападал. Срећа па сам спремила лопату вечером, кад рекоше на радијо да ће падне големи снег, па удри, удри, те разгрну онија снег колко пртинку да напрајим да си могу дојдем до кокошињац и до куче. Нарани пилетија, куче излезе само из кућицу, ја га одврза од ланац па га уведо у кочину, ем ми је поблизу, ем му је там потопло.

     Кво ћеш, жив створ. Ако му не придеш, њему му нема куј други приде. Има завија такој, врзано сас ланац, и надокрајке има цркне ако му неки не суне комат леб ели неку коску оглодану. Како полани кад нестаде Драгутин, ене онде је пода онуј густу шуму асли сам живел, нигде уокол живо пиле неје имало, кам ли па човек. Добро, берем тој куче си је имал.

     А бил је млого добар човек. Какви добар, најдобар човек куга сам ја знала у све овеј моје године. Не душа, него две душе од човека, колко је тој добар човек бил. И доброму и лошому он је бил добар. Нема га тија за куга је некад рекал нешто лошо, па и да га је за срце ујел, од њега лош реч да чујеш никад неси могал.

     ''Драгутине, де ми рекни како тој можеш, к'о те тебе никад никуј не нанервира, ја сам еве постара и млого сам повише преко главу преврљила, ал па ми некад дојде зло на некуга па му не могу оћутим, колко год да стискам зуби и апем уснице, оно ми оштар реч искочи. А ти, сас сви кротко, па и за онога најгорога имаш благ реч и никад га неће укориш.''

     ''Ееее, моа дода-Гроздо'' – погледа ме па се удзр там накуде Суву планину, оно му онеј модре очи, само је он у цело село модре очи имал, пуне сас слазе па се праји да се некуде загледал куде се и нема кво гледа – ''Ја н-умејем друкче па тој ти је. Од малечко су моји видели кав сам, ма, корили су ме кад ме браћа задирају а ја ћутим, докле им баба Милева рече, 'пустете га, оно си је такво, добродушно, него овуј другу децу учете да не праје сас њега тој кво праје'. Оној што баба неје знала, знаје моа душа. Кад ме никуј не види, ја поплачем, ал да им рекнем кво су ми они мене рекли и да им уработим како они мене, никад несам умејал. Па и нека. Ја ћу им оћутим, не само на наши из кућу, на сви.

     А они... нека си они сас њин памет виде кво ће, ако и виде има ли туј некво лошо. Ако не виде, ја ли ћу ји топрв опраљам кав човек требе буде ако оће да је човек. А и право да ти рекнем, додо, никуј не знаје кво је у душу на онога који нешто како не требе рекне ели уработи. Да ли је ноћаске спал ели како је спал, има ли, нема ли, може ли, боли ли га нешто у руке, ноге, срце ели у душу његову, тој никуј не знаје докле не рекне... па ако ће му полесно буде, ако ће берем малко од онија његов терет стури када ме мене убоде, па сам ја берем туј једну цртку куде Господа уписал и несам тија дан тике такој врљил.''

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: