ИСПРИЧАЈ МИ ПРИЧУ
„Боже, ћеро моја лепа, шта се све теби дешавало, па никад ми ниси причала... не би' могла ни да замислим да све то може и да стане у само један тако кратак живот.“
„Није то, баба, мој живот. Моје су само те приче које ти штампам јер волиш да их читаш, а ти животи су туђи. Некад измишљени, некад помало умотани, умивени, нашминкани, некада је ту више некаквих живота па су спојени, испреплетени, често и врло стварни. Понешто додам, измислим, измаштам.“
„Како онда... како ти, љуби те баба, смеш да неког ставиш у причу? Да онда сви други знају и оно што неко не би никако желео да се зна?“
„Никад се онај чији је живот у причи не препозна, нити га препознају други. А многи други мисле да су баш они у причи, иако их у ствари ту нема. Него, да ја тебе нешто питам: када бих те замолила да ми кажеш неку причу, оно што си ти видела, доживела или си само чула, а знам и да умеш да машташ, која би то прича била?“
„Види ти ње, чега се сетила. Ја, баба, да ти казујем приче!? А да не буду оне јуначке народне песме и бајке које наизуст знам? Па где то има, једва се некако и потпишем кад ми Душанче донесе пензију! Не бива. Него ти, благо мени, натрукуј ми мало више тих твојих прича. И немој ко прошли пут, све си ми странице помешане дала па сам једва разабрала ко је кога преварио и кад и како и зашто, коме су сузе текле, а ко их је вешто скривао и откуд оно дете у оца, наједампут, а мајке нема нигде.“
„Добићеш. Са све обележеним страницама, читаву књигу ти могу дати. Ал' само један услов имам: за сваку моју причу ти да ми испричаш, не да пишеш, једну своју. Брига ме коме се десила, кад се десила, јесу ли јунаци живи, да ли их памте или их је давно однео заборав и да ли си их измислила. Само нека буде прича. И нека буде, па ево, једна твоја на две моје. Важи?“
„Ал' оне, те приче које ја слушам, нимало не личе на твоје.“
„И не треба да личе. Само нека теку.“
„Па ћеш да ме метнеш у књгу?“
„Па ћу да те метнем у књигу.“
