ТРИ БИЉКЕ
Засадио сам биљку босиљка, мајчине душице и нане у мале саксије и поређао их на прозорску даску у мојој радној соби. Најприје су се нећкале и премишљале да ли да се „приме“ и прихвате ово ново станиште, а онда су одлучиле да се прилагоде и опстану. Њихови листићи су почели да се умножавају и расту, стабљике да јачају, коријење учвршћује.
Миловао сам их погледом, редовно заливао и волио. Чак сам их и крстио: босиљак сам назвао Индира по земљи поријекла, мајчину душицу Анђелија по мојој мајци, а нану сам звао Софија по једној тетки коју сам јако волио. Да, волио сам их, јер су ми представљале танушну везу са нормалношћу у окружењу пандемијске изолационе ненормалности.
Прошле су двије седмице и већ се могло рећи да су се моје биљке сасвим одомаћиле и прихватиле прозор моје радне собе као свој свијет. Једино што сам ускоро примијетио једну малу девијацију – нису расле право увис него су, слично човјеку у тунелу, ваљда инстинктивно, стремећи ка свјетлу, извијале стабљике према сунцу и све више се кривиле. Било је интересантно видјети тај призор кривовратих биљака у једнообразном стремљењу ка свјетлости.
Моја жена је неки дан пресађивала балконско цвијеће. Пошто јој је преостало земље и неколико саксијица предложила је да пресадимо кривоврате биљке и ставимо их на балкон и тиме им пружимо природније станиште. „Ваљда ће се исправити“, напоменула је.
И, уистину, није прошло ни два дана, а биљке су, без икакве потпоре, почеле да се исправљају и нормално расту. Док смо сједили на балкону, моја жена је задовољно констатовала:
-Што ти је природа. И колико мало јој је потребно да исправи и доведе у ред сваку аномалију.
Неки дан су почели да дувају неки досадни вјетрови праћени повременим пљусковима, и да повијају и прекомјерно квасе цвијеће и биљке на балкону. Након два дана најприје је клонуо босиљак. Листови су му се спарушили и смежурали, а стабљика нагнула према рубу саксије попут човјека над амбисом. Трећег дана босиљак је угинуо. Мајчина душица и мента су се опирале неко вријеме, а онда су и оне поклекле, и тако је у року од седам дана женин „пројекат преношења биљка у природно станиште“ доживио фијаско. Сасушене биљке смо побацали. Остале су празне саксије.
-Боље је било да су остале у мојој соби. Можда би биле искривљене и деформисане али живе. Некада је слободу боље гледати кроз прозор и чезнути за њом него јој се изложити – констатовао сам сјетним гласом.
Моја жена ме погледала с благим чуђењем и рекла полу тихо: „Ипак су то биле само три биљке.“
