детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЗАСТАВА ПОБЕДЕ НАД ЗАБОРАВОМ

Иако је однедавно присутна на књижевној сцени Милева Лела Алексић одувек је осећала уметнички набој и потребу да од заборава сачува наслеђе предака и традицију свог краја. Прве радове је почела да објављује на порталу Књижевне радионице ''Кордун'', као и социјалним мрежама, а онда је напокон уследила књига коју су многи читаоци чекали.

Пред прву промоцију књиге Са огњишта постојбине разговарала сам са ауторком о њеним почецима, инспирацији, али и новим делима која брижљиво плете за нове генерације.

Есејисткиња и пјесникиња Милева Лела Алексић у загрљају природе

Књижевна радионица "Кордун" - Бранка Селаковић, Београд, 24.06.2022.

-Скоро сте почели своје приче да делите са читаоцима. Због чега сте чекали?

Теме из моје књиге Са огњишта постојбине, носила сам у гнезду своје душе, чини ми се, од када сам почела да схватам суштину и смисао живота, ону сушаствену бит без које не постојимо у укорењености, смисленом постојању, које нас чини бићима достојним трајања на животном путу. Младост је, понекад, хировита, знатижељна, лепршава, заносна, разиграна, енергична... Проходећи лакшим и тежим путевима, никада се нисам одвајала од предачких завештања, оне ватрице са огњишта која греје озеблу наду и обасјава животне стазе. Ја сам, пре свега, песник. Чини ми се да сам поетичност примила са првим капима мајчиног млека. Поетски занос је одрастао са мојим одрастањем, пратио раст мојих стопа и мојих корака. Због чега сам чекала до сада са писањем прозних радова? Упоредила бих то   ''чекање'' са стаблом јабуке која расте на добром калему, разгранава се, бехара, доноси заметке плодова, а потом упијајући снагу из корена и сунчеве енергије доноси зреле, сочне, миришљаве плодове. Теме у мојој ''Постојбини'' су достојне зрелих плодова. То је мој дуг према коренима из којих сам као, танана гранчица, на том постојаном стаблу, стремила ка Сунцу, често шибана олујама, студенима, животним канџијама, али све то прихватајући лако, крепећи се сазнањем да су моји преци проходили кроз живот на суровијим путевима, сачувавши највећу светињу-чист образ.

Када се у Вама родила жеља да пишете и будете део књижевног света?

Док сам писала моје есеје, нисам се ни у једном тренутку водила амбицијом да будем део књижевног света. Заправо, не знам, поуздано, у који књижевни жанр бих сврстала моје радове. Есејистика је преозбиљна, чињенична литература. С обзиром да сам ја поетског, стваралачког сензибилитета, моје теме сам оплеменила лириком, у неким сегментима поезијом у прози. На тај начин сам огрејала прозебле прсте мојих предака, ратника, кириџија, рабаџија, грнчара, ковача, обућара, поштара, мојих преткиња, ткаља, чобаница, млекарица... 

Знате ли, драга Бранка, како су настали моји есеји(приче)? У једном тренутку сам се уплашила, да нестаје једно време у коме сам стасавала на предачким коренима, да се из темеља мога бића избија угаони, носећи камен, да ћу остати потпуно усамљена, без изворишта и упоришта. Опоменуо ме је благи глас мојих предака. Чула сам га из мога бића. Одлазећи у завичај, све ређе сам слушала одјек живота, песму, жамор, све ређе сам сретала посустале кораке који замичу на крају животног пута. Дворишта мојих комшија су тиховала и туговала, капије је отварао само ветар, болно цвилећи над празним домом. И у мом породичном дому дочекивала ме је само икона крсне славе мојих предака и благе очи са фотографија у патинираном раму. Схватила сам. Време је да се ухватим у коштац са заборавом и да отмем снагом свога духа, све што се заборавити не сме. Писала сам као у катарзичном бунилу, скоро свакодневно. Мисли су се рађале без напора, лако. Скоро да сам чула бодрени глас мојих предака из дубине сећања. Тридесет тема сам написала за пет месеци. Можда су стилски, у лепоречју, могле бити раскошније, али свесно их нисам заодевала у свечане одежде, јер су и јунаци мојих прича били скромни изгледом, а снажни духом. Сада осећам спокој, као да сам у задњем тренуку развила заставу победе над заборавом. Моје радове сам, опрезно, представљала читаоцима на порталу књижевне радионице ''Кордун'', у завичајним часописима и на мом сајту. Одјекнули су у душама мојих читалаца, од самог почетка. Тако сам стекла дивне пријатеље који су ме даривали медоносним капима нектара из својих душа. Нисам могла назад. Ношена том дивном енергијом, наставила сам да пишем. Неки од микро осврта мојих пријатеља живеће у мојој књизи, сабрани у поглављу ''Златне искре мојих пријатеља''.

Какав сте осећај имали када сте објавили прву књигу?

Тај осећај бих упоредила са прворођеним дететом које први пут узимам у своје руке, загледам му се у очи, тражим у њима део своје сопствености, а потом га нежно привијам на груди. Слушам му дах, откуцаје срца. Моји златиборски горштаци би рекли: ''Родило се, ваља га љуљати.''Ја бих рекла –источих из извора душе завештања, успомене, мојом речју помиловах ожиљке мојих предака, покушах да сачувам светлост и светост, тапије и медаље, набрах лековито биље којим ћу замирисати дом мог одрастања, раширих мајчине ћилиме на Видовдан(у моме крају се тога дана износи девојачка спрема, простире се по дворишним оградама као изложба рукодељи и даје се на знање чиме будућа невеста располаже), окитих капију петровданским венцем, поклоних се пред Албанском споменицом мога деде, солунског ратника. Тренутно, душа ми је осмехнута. Мали део дуга вратила сам прецима који су ме укоренили у пркосу и поносу, хришћанском путовођењу без кога нема смисленог живота.

Шта Вас инспирише?

Као што написа у свом осврту на моје радове, рецензент и уредник моје књиге ''Са огњишта постојбине'', господин Милијан Деспотовић, ја пишем о времену ''које је прилично зашло, али није сасвим нестало''. Можда сам ја последња генерецаја која се напајала на чистом традиционалном изворишту, када је било лакше бити човек међу људима. У мом есеју ''Завичај'', запитана сам пред својом душом: ''Шта ми је донело време у урбаној средини, у којој ми ништа не недостаје, а заправо немам себе?''Сви носимо у свом бићу генетски запис и завештања која су као заклетва. Смемо ли се оглушити о аманет, а назвати се честитим људима? У свему што чиним, битишући на стрмим и мање лаганим, животним стазама, трудим се да сачувам чојственост мојих предака. То је универзална вредност која припада свим народима, свим религијама. Ризикујући да будем нескромна, морам се похвалити својим богатством-поштовањем и човекољубљем мојих драгих пријатеља других националности и других конфесија. То су, заиста, моји најсветлији ордени. На сваком пише-заслуга за човекољубље. Нисам се посебно трудила да завредим ту наклоност и поштовање. Уместо мене, говорили су моји есеји. Посебно сам почаствована и радосна што ћу између корица моје књиге сачувати осврт на моје радове професорке из Плава, госпође Сенаде Ђешевић, која је чојственом, часном душом, исписала свако слово. Дакле, инспиришу ме посебности, све ређе, а самим тим све драгоценије.

Пишете о наслеђу и традицији. Да ли млађе генерације разумеју дух прошлог времена и колико је важно све то сачувати од заборава?

Прижељкивала сам такво питање кроз које ћу послати поруку и вапај из душе. Ако се ишчупамо из корена, бићемо само сламка ''међу вихорове'', како нам поручи владика црногорски Петар Петровић Његош у ''Горском вијенцу.'' Значајан период мог живота, скоро петнаест година, живела сам у Будви. С правом, могу рећи да сам, помало и Будванка. Та приморска романтичарка (о томе пишем у мојим путописима), пружила ми је све што ме је чинило срећном. Баш све... Када су на свет дошли моји изданчићи, када се моје родословно стабло окитило, најлепшим цветовима, стала сам пред своју савест да се нешто значајно договоримо. Моје срце је јечало, молило ме да останем у Будви. Моја савест је налагала да се вратим у родни град, да пригрлим своје потомке и да им кроз љубав и традиционално васпитање, пренесем завештање из корена, о коме сам претходно писала.

Донела сам исправну одлуку. Сада сабирамо плодове такве жртвене љубави, преплићемо се у надахнућу и стваралаштву, радујемо се и поносимо се једни другима. А  Будва и моји пријатељи ме чекају, увек с радошћу, да се снажно загрлимо и трајемо у чврстом пријатељству. Да ли млађе генерације разумеју дух прошлог времена? Колико је све то важно сачувати од заборава? У једном тренутку сам помислила да други народи са екс југословенских простора, улажу више труда и прегнућа у очувању своје традиције. С обзиром, да људе не раздвајам по националним категоријама, топло сам реаговала на такве појаве, сматрајући да је доброта универзална и да оплемењује свет. Међутим, када сам боље сагледала садашње покољење мога народа, осетила сам чудесно спокојство. Младост је, сама по себи бунтовна, као громовни прасак, али то је, по мом мишљењу, само катарзично просветљење које осветљава пут у живот. Мислим да стасава једно покољење, идеолошки неоптерећено, не патећи за утопистичким идејама прошлог времена, које су се уришиле саме од себе. Екстремизам, ни у којем смислу, не подржавам, али свест о сопственим, завештаним вредностима, треба да буде звезда водиља садашње и будућих генерација. Понекад са младим људима причам о националној историји, религији, традицији... Радујем се. Неретко, данашњи изданци српскога рода, могу поучити и своје родитеље, да се ослободе погубне носталгије и прихвате на здраворазуман начин нове реалности. Уверена сам да стасава, у сваком смислу, национално и традиционално освешћено покољење. На нама је да га усмеримо, доградимо, подржимо. Дубоки су нам корени, жртвама зазидани, освештани и молитвом оплемењени. Не може ни данашње, ни будуће покољење одбацити такву утемељеност. У то сам уверена.

-Ускоро ћете у Ужицу представити своју књигу Са огњишта постојбине, планирате ли нешто посебно тим поводом. Ово је добра прилика не само да најавите догађај, већ и да читаоце портала упутите у читав концепт  догађаја.

Моје богатство су моји ретки пријатељи. Ја то дефинишем као посебност. Искрено, чекала сам да пригрлим књигу, па да идем на неко путовање или летовање, али ништа се ја ту не питам. Била сам дубоко дирнута реакцијом мојих пријатеља на појављивање мога књижевног првенца. Чини ми се да су се моје ''посебности'' више радовале него ја. Сада промоцију моје књиге припрема дивно чедо мога рода и мога града, новинар, чувар српске традиције и лауреат бројних признања за допринос очувању наше традиције, Немања Ковачевић. Он припада младој генерацији. Између осталих и он ми даје наду да ће мој народ наставити предачка завештања. То је велики подухват. Кроз есеје ми се провлачи златна хришћанска нит, она је моја светлост и моја водиља у животу и стваралаштву. То је разлог да прва промоција књиге буде у порти Старе ужичке цркве. Веома сам почаствована због тога. Представљање књиге пратиће културно-уметнички програм, примерен наслову и темама: етнопојање, звуци фруле, фолклор, дочек гостију уз традиционално послужење хлебом и сољу, на крају програма послужење у духу гостољубља народа мога краја. Сви су добро дошли.

-На порталу ћемо радо пренети фотографије и видео записе са књижевне промоције, али не могу, а да Вас не питам да ли имате у плану гостовање у још неком граду и пишете ли нешто ново?

Моји пријатељи већ праве програме за промоцију књиге у својим градовима. Опет се ја ништа не питам. Мени остаје да се радујем. У моме граду, почетком јесени, планирам још једну промоцију, у другачијем амбијенту, коме ће бити примерен и програм, у Градској библиотеци, која је напојила моју душу нектаром бисерних дела националне и светске књижевности. Да, настављам да пишем. Скоро да сам написала половину будуће књиге, која ће обухватити путописне, ходочасничке записе са бројних путовања. За штампу је, већ спремна, моја збирка поезије. Тај жуборави извор никада није пресахнуо у мојој души. Можда ће вам звучати необично и несвакидашње сазнање, да сам у предаху, између два есеја писала поезију. Паралелно са овом књигом, изнедрила сам двадесетак песама. Можда ће моја књига, у перспективи, ако Бог да, бити реплика моје душе, у којој ћу кроз приче инспирисане животом мојих горштака, и нека аутобиографска искуства иказати другачије надахнуће и представити се на суптилнији начин. Овај интервју бих завршила речима из  аутобиографије коју сам насловила ''По неко зрно из животног класја.''

,,Поштовани љубитељи писане речи и ви који чувате предачки завет, ово је и ваша књига. Сигурна сам да ћете у њој наћи разлог да се осећате поносним потомцима, да ће вас помиловати руке ваших предака, успавати умилни звуци успаванке из мајчиног милозвучја, очарати звуци фруле, разнежити сећање на детињство, да ће вас нахранити златни хлебови са предачког огњишта.''

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: