детаљ слике: КРК Арт дизајн

БАБА-ГРОЗДА: ЛЕКЦИЈЕ ЧИЧА-ДИМИТРИЈА

        У нашој махали живео је, у пространој лепој кући чији су избледели, оронули и временом нагрижени детаљи показивали да је некада била газдинска, Чича-Димитрије.Тако су га звали и наши родитељи, и ми деца, а онда је Ч’а-Димитрија постало име којим су га ословљавали и наше баке и деке, често старији од њега.

     Велика кућа грађена је за многобројну чељад, која су престала да се множе без икаквог знаног разлога. Сем ако се не рачуна да је неки пра-пра-предак Ч’а-Димитрија своје потомство задужио код Бога чињењем неких лоших ствари које никада не иду на душу онога ко их чини, већ за њих буду кажњене невине душе којима је са грешником, преступником, преварантом или зликовцем заједничко једино по које крвно зрнце.

     Тај држећи старац, и у позним годинама лепог лица и усправног хода, живео је сам у делу куће који је гледао према брду на којем се налазило сеоско гробље, на које се преселила читава његова некада велика фамилија. Био је ратни војни инвалид, с једном ногом  коју није могао да савије у колену због тога што му нису на време извадили шрапнел који му се зарио док је у некој офанзиви извлачио рањеног друга.

     Његова два брата нису имала ни толико среће. Старијег је одвела нека војска, сећали су се старији за време дугих зимских ноћи уз грејану ракију, нико више и не памти која, пошто су се кроз село тих ратних година преко ноћи смењивали љотићевци, дражићевци, четници (ко је још у то време у планинској забити знао ко је четник, а ко Дража), партизани, бугарски окупатори, а на крају рата чак и некакви самозвани бугарски ослободиоци које су због суровости и после толико година касније наши сељани псовали чак и више него њихову браћу окупаторе, за које се бар знало од какве су сорте. Тај, старији брат Ч’а-Димитријев, побегао  је тој војсци једне ноћи када су му дали пушку и наредили да на уласку у неко село чува стражу док су се старешине бавиле похотним сеоским младама чији су мужеви такође били у некој од војски. Нажалост, пребегао је од једних погрешних, на другу погрешну страну. Пресудили су му по кратком поступку. Без суда и без доказане кривице. Само зато што им је био сумњив.

     Годину дана после рата чекали су да се врати или бар да стигне нека депеша од њега, многи су се у то време јављали својима из неке даљине, а онда су у сандук исклесан од дасака буковог дрвета из њихове шуме ставили  његово саборско одело, сомотски шешир и кошуљу од белог ланеног платна које је његова мати исткала намењујући га сину за венчање. И по свим православним обичајима оплакали су га, покопавши сандук поред осталих његових рођака на сеоском гробљу.

     По тело млађег сина који је у 16. години мобилисан и отеран на Сремски фронт као топовско месо, отишао је њихов отац заједно са тројицом сељана који су такође добили обавештења о погибији својих голобрадих синова. До Ниша су их допремили возом у металним сандуцима, а одатле до села, уз јауке, довезли су их на воловским колима. Сахрањен је поред ковчега намењеног његовом најстаријем брату.

      Пошто су му две жене умрле оставивши га без деце, Ч’а-Димитрије је одлучио да се више не жени. Када је сахранио мајку и оца, љубав је посвећивао сеоским малишанима, а све своје напоре  посветио је селу и сељанима, за које се борио и као сеоски одборник за којег нико није морао да прети, уцењује, агитује или да убеђује људе како би гласали за њега. Имао је свеопште поштовање и поверење, којим се посебно поносио.

     Сваки дан је ишао у центар села, како би лично преузео свој примерак Политике на коју је био претплаћен. Чека ли да му је поштар донесе, Политика би у његове руке дошла тек када би је прелистала половина писмених из села. Сви сеоски домаћини код њега су одлазили да се обавесте о најновијим вестима из земље и света, једни распитујући се шта чека тај краљ па се не враћа у земљу и колико је тачно оно што каже Грга Златопер на Гласу Америке који су кришом слушали, а други, тражећи да им растумачи ко је тај Тита и хоће ли заиста да их воде у затвор ако раде у пољу за 1. мај и 7.  јули који су до скора празновали као Свети Јован, и ако славе славу.

    Врата његове куће била су отворена свима. Долазили су с молбама да им се помогне или позајми, да ургира код милиције како не би из чиста мира пребили некога кога је без икаквог разлога пријавио комшија, брат или кум да је излануо шта није требало, да мири завађене, да премерава њиве и утаначује  међе при деоби. Да пише писма... општини, суду, брату или сину који су далеко. А највише... за позајмице. Када се куповало парче земље, када се женило и удавало, када су се дариле девојке, када се градила шупа, амбар или кућа или да се остави у кући, за злу не требало, пред одлазак у печалбу.

     И помагао је Ч-а Димитрије, колико год је могао, умео и имао. Знао је умешношћу школованог правника да расчивија ко је први започео кавгу и где је тачно међа око које су се завадиле комшије и коме припада колики део шуме око које су се спорила браћа. И колико кошта псовка и свака друга увреда које су жене у свађи једна другој изрицале, да не би заглавила на суду она која је означила као курву ону која јој је завела мужа, а колика је цена изгубљене части девојке коју је ђилкош на превару упропастио. А најбоље је знао које је право време да се синови оделе и по правди се намире ћерке, када и у ком делу дворишта да се копа темељ за нову кућу и да ли би се исплатило отварање ковачнице, бакалнице или бојаџијске радње у самом селу или у неком у околини.

     Будући да је за скоро сваку од ових радњи требало и доста пара, које су по правилу свима недостајале, Ч-а Димитрије је навикао да на крају сваког разговора о проблемима, идејама и плановима најчешће следи и питање позајмице. Нико није знао колико пара има, али је свако знао да може рачунати на извесну суму. Свако је, наравно – о томе није ни било спора, обећавао да ће вратити и то тачно на време и у пуном износу. Обично је рок био повратак из печалбе, евентуално кад теле које је управо требало да се отели порасте довољно да се исплати продати га или кад се прода парче земље, стара кућа или шума.

     Нико не може да се сети да је Ч-а Димитрије икада од било кога којем је зајмио паре, затражио повраћај позајмице, иако је било и оних који су отезали с враћањем –  ко месец, ко два, ко годину или чак и дуже.

      „И да вратиш на време, чу ли’’ – рекао би само при пружању свежња новчаница.

     Мада нико није поуздано знао ко му је и колико дуговао, наслућивало се то по избегавању дужника да седне са њим за кафанским столом или да га погледа у очи на сеоском збору. По несвраћању на чашицу разговора код Ч-а Димитрија и избегавању разговора у којем су се помињали лоши дужници. А разговора је и те како било.

     „Има ли овде некога ко већ дуго не враћа дуг Ч-а Димитрију” – питао би неко коме је очито горело под ноктима, посебно ако би био припит, пошто би устао насред кафане и прочистио грло тако да га и они занети картањем у наудаљенијем углу чују – „Требају ми паре ко лебац, а Ч-а Димитрије ми рече да му нису вратили многи на које је рачунао, па да сад ништа не зависи од њега све док му је буђелар празан. Те вас, који набисте главе у патос, молим да вратите човеку, сада је мој ред да зајмим.’’

     „Поштених и непоштених људи било је откад је света и века’’ – говорио је мој деда, а и биће их све док и сам човек траје. Али се у нашем селу у време када сам била дете још држало до части, а углед и поштовање стицали су се не лепим речима, него делима.

     Ч-а Димитрије никада ништа није коментарисао. Ни пред ким. Све и да је наизуст знао ко с колико његовог капитала располаже, никоме се није поверавао. Ни хвалио, ни жалио.

     Када су га одвезли у болницу, многи су били забринути. „Срце му је ослабило” – говорили су они који су га обилазили – „Чак и ако се врати, требаће му велика нега и много пара да би претек’о.’’

     Није се вратио.

     У његовој пратњи били су, барабар, и они који му нису били дужни и они који су се обрукали невраћањем позајмица. И они којима се рок враћања примицао. После су, из поштовања према покојнику, а испоставиће се, многи и из радозналости или осећања кривице, свратили у његово двориште на вечеру, како у нашем крају зову тај задњи и остале парастасне оброке.

     Неки човек у варошком оделу, далеки рођак, мислило се, свечано је устао на крају, скрећући свима пажњу на то да има нешто важно да каже. Пошто је претходно из чашице напуњене Ч-а Димитријевом ракијом старом 20 година просуонеколико капи на земљу, њему у помен, прекрстио се и наискап попио остатак па рекао:

     „Они који су остали дужни и могу да се раздуже, нека то учине вечерас. Тако вас је покојник за живота замолио и мене задужио да вам молбу пренесем. Они који не могу, позивају се да врате за 40 дана, како бисмо сакупили паре за споменик и остале даће. Ред је.’’

     Свако је поступио по савести. Неки су зајмили у трећем селу, неки продали прасе или теле, заслужио је покојник да и ми будемо људи, говорили су. Неки су ћутали. Једни зато што су се на време раздужили, неки стога што их је обузео нечастиви зван похлепа и непоштење.

     Пошто је минуло и 40 дана од Ч-а Димитријеве смрти и пошто га је више од пола села и даље оплакивало, једног дана поштар је донео писма у плавим ковертама за више од пола сеоских домаћина.

     „Шта ли ово може да буде’’ – са зебњом су се распитивали, независно од стања сопственог дуга.

     И дан-данас се препричава у нашем крају оно што се десило на суду.

     Пошто је прозвао све позване и евидентирао присутне – одсутних није ни било, судија их је обавестио да су позвани по тестаменту покојног Ч-а Димитрија. Благи смешак затитрао је на лицима многих, у нади да се и њих сетио.

     „Моје је да вас најпре обавестим да је покојник опростио све дугове свима вама који сте  му остали дужни.’’

     Жагор се појачао.

     „Није право, могао сам и ја да не вратим.’’

     „Ето, па ти после учи децу да буду поштени.’’

      „Како па сад то?’’

     Дужници који су прећутали дуг били су презадовољни. Прегрмели су срам, могло се десити да је Ч-а Димитрије бележио дугове, ко сваки нормалан човек што чини па да их сад пред свима обрукају.

     „И сада долази оно најважније’’ – читао је даље господин судија: „Они који су своје дугове свих ових година уредно враћали и сви они који су пријавили дуг, који још није доспео и за који су рекли да ће га вратити кад му буде време, они ће по овде достављеном списку адвоката, добити дупли износ те суме.’’

     Тајац.

    Да је паук прошетао судским зидом, могли би сви да га чују. Онда су неки запљескали рукама, покушавајући да прикрију радост коју је у њима изазвала ова вест, а други су почели да мењају боје лица од бледожуте до модре, севајући очима.

     Неки су се вратили кућама камионом који је тачно у пет поподне кретао из вароши, све време коментаришући онолику памет покојника који је и мртав надмудрио непоштене и нечасне. А дужници, пребледели и помодрели, изабрали су да се враћају пешке. Три сата горе-доле по околним брдима, док не стигоше посрамљени својим кућама, ваљда је било довољно да схвате цену своје речи и свог образа. Која ће их свакако пратити, али нажалост не само њих, него и њихову децу и унучиће и можда, будући да је народно памћење дуготрајно, још неколико наредних генерација.

     Од тог дана више ништа није било исто. Ч’а-Димитријев добри дух бдио је и надаље над нашим селом, за вјек и вјекова подељеном на доказано поштене и оне друге. Који се никада нису разумели, нити ће се икада више разумети.

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: