детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДЕТЕ ПРВЕ ЉУБАВИ

РОМАН У НАСТАВЦИМА

4. део

***

У Земуну је дочекала цела теткина породица, спремили лепу вечеру и припремили кревет за њу, а вече су провели у породичном разговору. Радовали су се сви да им је Дуња дошла у госте и да ће их моћи чешће посећивати. Нарочито је то пријало Милкици, теткиној кћерки Дуњиних година. Милкица јој је још исте вечери нудила да изађу заједно и да је она упозна са својим друштвом, што је тетка Ивана, сестра Дуњиног тате Милана, одбила, говорећи да је Дуња уморна од пута и да сутра мора на факултет.

Следећи дан је освануо кишовит и требао јој је кишобран, али га она није донела са собом. А како је Микица пошла са Дуњом, она је понела свој за њих обадве. Микица је иначе знала где је школа и довољно је познавала Београд, па је Дуњи добродошло да не лута. У школи су предали Дуњине документе, а Дуња је понудила и писану препоруку њене докторице Марије Митић, коју је секретарица примила, нека се нађе ако затреба. Школска година почињала јој је тек за недељу дана, за које време је Дуња остала да станује код тетке.

Први дан школске године видели су на огласној табли ко је примљен и ко је добио студентски дом. Дуња је добила обадвоје, па се је већ следећег дана преселила у дом, где је добила собу са још једном колегиницом ''цимерком'' Драганом. А два дана касније почела им је настава. На Дуњином смеру Гинеколошко-акушерском, биле су уписане само девојке, а на Рехабилитационом готово искључиво мушкарци. Отуда, како су текла прва упознавања дечаци из рехабилитационог смера почели су се удварати девојкама са гинеколошког смера. Међу тим девојкама Дуња је билабез конкуренције, као најлепша. Лепог стаса, изванредне лепоте, са таласастом косом кестењасте боје и плавим очима, била је фигура за којом су се сви окретали. Неки дечаци су јој у пролазу скретали пажњу, док су неки одмах прилазили наметљиво, молећи је да са њима излази. Дуња је била опрезна, а уз то повремено је размишљала о својој првој љубави, надајући се да ће се ипак њих двоје негде срести.

Та јесен била је лепа у Београду, дани топли и сунчани, воће добро родило и пијаце пуне, а цвеће се продаје свуда по улицама. Мирис зреле јесени осећао се на сваком кораку. Готово да није било цвета а да на њему није била бар по нека пчела. И у народу се осећало задовољство и добро расположење. Некако на сваком кораку се осећала весеље и радост. Нарочито су бела весела деца. Играли су се свуда по улицама где саобраћај није угрожавао њихову безбедност. Дуњи се град допао на први поглед. Одмах, након првих неколико дана проведених на факултету писала је мами. Похвалила јој се о свему што је тих дана доживела. Писала јој је и о тетки Ивани и њеној кћерки Микици, од свију их је поздравила.

На факултету је поред општих предмета, одмах на првој години имала и латински језик, а од стручних предмета анатомију и физиологију, здравствену негу деце и сличне. Такође је из програма видела да ће на другој години имати страни језик (већина их се опредељивало за енглески), а од стручних микробиологију са епидемиологијом и патологијом. А како су ишли у старије године стручни предмети су им били све приближнији ономе чиме ће се бавити, а то су дечија психологија, педијатрија, па чак и књижевност за децу, медицинска биохемија, инфектологија, музичко васпитање деце, прва помоћ и слично. На тај начин Дуња је била информисана унапред шта је очекује и одмах се почела припремати и прилагођавати. Није јој тешко падало јер је волела струку коју је одабрала. Питала ју је тетка код куће:

-Како то Дуња да си се ти определила за ту струку, када ти се нико у породици није бавио медицином?

-Па ја ни немам никога ко би се тиме бавио, одговори јој Дуња и настави: -Ви знате да ја имам само маму, која је кројачица, а тата ми је рано погинуо, ни запамтила га нисам. Незнам заправо ни чиме се он бавио у своје време. Ја сам радила годину дана у области медицине и допало ми се. Нарочито ми је лепо радити са децом и за децу. Волим их, баш су слатки, најслађи су док су још мали.

У студентском дому Дуња се лепо спријатељила са новом колегиницом, ''цимерком'' Драганом. Биле су обе сличног понашања и лако су се споразумевале и договарале. Драганини родитељи живели су у Мачви, на селу, имали су доста свога поврћа и воћа, па су јој већину хране доносили у дом. Купили су јој и посуђе, а Драгана је још пре доласка знала много чега да кува и припрема, па су њих две почеле себи да припремају ужине и да им се нађе било шта ако се задесе на настави или вежбама па пропусте оброк у студентској мензи. Дуња је знала лепо да пегла веш, то је научила уз маму кројачицу. Тако су се у много чему допуњавале.

Драгани је доста често долазио у посету дечко из њенога села. Дуња би одмах кад он дође покупила своје књиге и отишла у библиотеку да тамо учи. У библиотеку су долазили и студенти са других смерова, па је међу њима било и дечака који су се у Дуњу загледали. Она их је свакако привлачила својом лепотом. Увек је била елегантно обучена, веома лепо дотерана и нашминкана једва приметно, али довољно да употпуни њену природну лепоту. Обично су је дечаци загледали, са устручавањем да јој се приближе. Она је кришом примећивала њихове погледе, али се трудила да се на њих не осврће. И на настави и вежбама уочили су је њени професори и асистенти. На њиховом смеру већина професора и асистената биле су жене, али и по неки мушкарац. Један млађи асистент нарочито се вртео око Дуње, што су уочавали његове колеге и колегинице.

-Како то Дуња, да Ти немаш дечка, а тако си лепа и згодна? Упита Драгана Дуњу. –Никада ти још нико није дошао у посету, па чак ни родитељи ти не долазе.

-Немам ја никога Драгана! Одговори јој Дуња. –Имам само мајку у Босни, а њој је далеко да ми долази у посету. Ићи ћу ја кући кад завршимо годину. Дечка немам. Имала сам га када сам била у гимназији, а како је он живео у Новом Саду, а моја мајка је журила да ме уда, њему то није одговарало, тек је био завршио техничју школу и почео радити. Када му је његова фирма понудила стипендију да студира и он прихватио, мајци се то није допало и приморалка ме је да прекинемо везу.

-Па зашто га не пронађеш сада, кад' си овде, Нови Сад није далеко, ако га још увек волиш?

-Е, он ни не зна да сам ја овде, вероватно би он мене потражио, а како да ја њега прва тражим, а нисам сигурна ни да ли би он то волео.

-Јеси ли луда, покушај, шта те кошта!

-Како то да урадим? Упита је Дуња.

-Смислићемо, пронаћи ћу ја неку везу па ћемо то удесити, дај ми само мало времена да се распитам код мојих. –Пристајеш ли ако ја то успем средити?

-Пристајем, начелно. Видећу шта предлажеш, па ћу ти рећи своју коначну одлуку. –Важи, договорићемо се.

Кад је следећи пут дошао Драганин дечко, замоли она Дуњу да не иде у библиотеку, а свога дечка почне испитивати кога он можда познаје у Новом Саду, не говорећи му због чега га то пита. Кад му је напоменула да јој треба неко ко би пронашао некога, он обећа да ће се распитати и јавити јој. Прође тако наредних две недеље, кад јој он донесе вест за рођаку Ерику, сестричину њихове прве комшинице. Ерика је, исприча он, Немица по мајци, и студира књижевност. Она ће то успети, а ти се сада даље снађи шта ти треба, ево ти телефон и адреса Ерике и њених родитеља.

Када се Драгана јавила Ерики телефоном, Ерика је била на настави, а њена мама јој је обећала да ће је Ерика назвати. Тако је и било. Ерика је назвала увече и договориле су се о сусрету.

Драгана је питала Ерику да ли јој она може пронаћи Бориса, који студира на неком техничком факултету за прехрамбену индустрију, али она чак није знала ни како се факултет зове. Кад јој је Ерика рекла да она Бориса лично познаје и да га она учи немачки, пошто како јој рече:

-Борис се спрема да иде у Немачку, ускоро, шаље га његов професор на феријалну праксу. Драгана није могла да верује да се та случајност потпуно поклопила са њеним захтевом.

-Онда Ти Ерика изађи на аутобуску станицу у суботу око два по подне, стићи ће моја цимерка, зове се Дуња, изгледа врло лепо, препознаћете се, ја сам њој објаснила како ти изгледаш. Њу треба да одведеш негде где ће се она срести са Борисом, то ти удеси, али њему немој унапред ништа говорити ко ће му доћи у посету.

-Договорено, потврди јој Ерика, не говорећи јој ништа о свом познанству са Борисом. Борису је Ерика само јавила да се њих двоје сретну те суботе у два сата на аутобуској станици. А како се Борис иначе виђао са Ериком, што везано за часове немачког језика, што за забављање, он је није ни питао којим поводом, мислећи да ће се њих двоје срести и отићи негде да проведу који сат заједно. Борис је становао у студентском дому, а његов цимер је тог викенда отишао код родитеља у Зрењанин.

Када су се Ерика и Борис срели на аутобуској станици нешто пре два сата, пољубили су се и Борис ју је питао где жели да иду. На то му је Ерика рекла:

-Морамо сачекати моју једну пријатељицу, долази ми из Београда, па ћемо се са њом договорити.

Прође око десетак минута, кад пристиже аутобус из Београда и путници почеше излазизи. Борис не обраћа пажњу ни на кога, јер никога он не очекује. А када се на вратима појави Дуња, он је познаде и зачуђено прискочи јој у сусрет, чврсто се загрлише и почеше љубити, не испуштају једно другога из загрљаја. На то ће Ерика:

-Немам је потребе ни да се трудим да препознам моју гошћу, препознао је њу онај коме она и долази. –Могу ја вас двоје сада и напустити, снаћи ћете се већ и без мене.

-Ерика, не иди кући, идемо скупа негде да седнемо, рече јој Борис.

-Нека, Борис, Ти и ја ћемо се видети други пут, а ти сада имаш симпатичну гошћу, идите где хоћете. Желим вам пријатан сусрет, нека вам буде лепо.

Борис одлучи да Дуњу одведе у ресторан ''Старо здање''. Они имају добра јела и пријатну тиху музику. Тамо ће им бити угодно, неће им нико сметати. Сели су у угао удаљен од прозора и наручили ''Карађорђеву шницлу'', а за десерт сладолед. Борис је сео Дуњу до зида, где јој је лице било осветљено дневном светлошћу, на коме је он уживао. Била му је прелепа, није могао да верује својим очима да је то стварност, да му је она дошла после четири године. На лицу јој је био непрестано благи осмех, а када проговори зуби су јој били попут низа бисера. Борису се чинило да се он огледа у њеним очима. Није скидао погледа са Дуње.

-И откуд то да ти дођеш мени после толико времена? –И како си успела да ме пронађеш?

-Па, ето, ја дошла у Београд да студирам, а када сам са цимерком причала па тебе поменула, она ми обећа да ће ми помоћи да те пронађемо, и ето пронашла сам те. Надам се да немаш ништа против?

-Не да имам што против. Никада се нисам надао да ћемо се икада више видети. Обрадовала си ме, учинила си ме срећним, пресрећним. Променила си ми живот. За све ове године, од када нисмо били у вези, све време сам туговао, а волео сам те, и сада те волим. Хвала ти што си ме пронашла. Нико ми никада тако нешто лепо није учинио, нити ти ико други може тако нешто учинити. Нагнуо се преко стола и пољубио је. Узео је њене руке у своје и лагано их миловао. У очима су му се појавиле сузе радоснице. Био је то Борисов поновни рођендан. Као да му је стигао анђео са друге планете или са неба. Нису ни приметили када им је келнер поставио јело на сто, а он је приметио у каквом су били заносу па им није ништа ни рекао. Спустио је јела и удаљио се неприметно. А из другога угла допирала је лагана музика, која им је улепшавала састанак. За обадвоје незабораван.

Излазећи из ресторана Борис је Дуњи показао здање Матице српске, а затим Николајевску цркву у којој су Милева и Алберт Ајнштајн крстили оба своја сина. Идући даље Пашићевом улицом он је у левој руци носио њену путну торбу а десном је држао у загрљају. Шетали су полако, гледајући излоге, прошли поред Саборне цркве и Владичиног двора, а затим свратили у Дунавску улицу и вратили се Змај-Јовином улицом до градске куће у центру града. Успут су у једној малој радњи купили пециво за вечеру, које су понели у његов студентски дом.

По доласку у дом, најпре су она, па он, отишли у купатило, опрали руке и освежили се, а у међувремену Борис је развукао свој кауч. Кад' је Дуња изашла из купатила Борис ју је дочекао раширених руку и одмах узео у загљај. Привукао ју је свом снагом себи на груди, осећајући додир њеног тела, па је и она загрлила њега. Тако су провели пар минута спојени устима, љубећи се, а затим јој је Борис завукао руку на груди и почео раскопчавати блузу. Дуња је затворила очи и препустила му се, на лицу јој се осећала повишена температура, годио јој је додир његових руку, које су се спуштале све ниже низ њено тело. Пламтели су обоје, а затим ужурбано почели скидати одећу једно другоме. Скоро да нису ни осетили да су обадвоје убрзо били потпуно голи и спојени као у једно тело. Како се Борис померао напред - назад, она је све јаче дисала, затворених очију, привлачећи га све јаче на себе. Онда је дошао тренутак када су обоје почели да вриште од среће и уживања. Неко време иза тога остали су још загрљени, а затим се Дуња подигла да оде у купатило, којом приликом је у једну стерилну врло малу бочицу ухватила Борисово семе, а затим исту ставила у фрижидер. Борис на то није обраћао пажњу, и није ништа приметио. Затим се вратила Борису на кауч, лежали су загљени, па након десетак минута опет поновили игру љубави, која је потрајала веома дуго. Тек тада су обоје били радосни. Осећали су се ближи једно другоме и били су опуштенији. Смејали су се, гледали се у очи, а Борис је обе своје руке држао на њеним дојкама, које су му једва стајале у шаке. Уживању није било краја, све док није дошао мрак, када су одлучили да изађу да прошетају на штранду.

На штранду су се држали за руке, гледајући у лепоте Дунава. Падао је сутон и таман су почела да се пале светла у викендицама на падинама Фрушке Горе и кућама у Сремској Каменици. И Петроварадинска твдђава је бљештала у светлу, које се отсијавало у таласима Дунава. Неки пешаци су прелазили преко моста у оба смера. А њих двоје смирени и срећни успорили шетњу да им дуже траје. Понеки од познаника у пролазу само махне руком у знак поздрава и иде у свом правцу. Изненада Дуња упита Бориса:

-Каква случајност да се ти и Ерика познајете и да баш моја цимерка тражећи контакт у Новом Саду наиђе баш на њу?

-Па Ерика станује у крају где сам ја становао док нисам добио студентски дом. Са њом се забављао мој другар, а кад је он отишао на летовање нас двоје смо продужили, ја сам њега заменио. А од када сам ја почео припреме за одлазак у Немачку она је почела да ми помаже, да ме подучава, она је Немица по мајци. И ето тако, виђамо се скоро свакодневно. Мораћу ја њу да частим што те је довела.

-Части ти њу, само немој да ми те она преотме. Она добро изгледа, а ја небих да те изгубим, сада када смо се поново нашли после четири године.

-А кажи Ти мениразлог због којег си ти престала писати, а да ниси ни одговорила на моја два писма. Ја претпостављам да је разлог била твоја мама, само нисам сигуран због чега.

-Да будем искрена, њој је требало мушко друштво, а пошто сам ја већ била одрасла, мислим да сам јој сметала и она ме је пожуривала да се удајем, а ја то нисам хтела.

-Значи у праву је био мој друг Бранко, који ми је то исто рекао. Мени је то тешко пало, јер сам те волео, али морао сам прихватити да сам био одбачен.

-Срећа је само што те нисам ја одбацила, већ моја мама, па ево видиш пронашли смо се и сада смо заједно. Да те нисам заволела небих те ни тражила.

-Хвала ти што си ме пронашла, сада сам срећан и волим те.

-Волим и ја тебе. На то су се загрлили и пољубили иако су поред њих пролазили други шетачи.

Вративши се у студентски дом наставили су да воде љубав све до иза поноћи, након чега су обоје малаксали и заспали у обостраном загрљају. Кад' су се пробудили сунце је већ било повисоко, а напољу апсолутна тишина. Била је недеља, нико није журио на посао и само су се чуле птице са околног дрвећа. У купатилу су се купали заједно, Борис је са уживањем сапуњао Дуњу, нарочито задржавајући се по деловима тела који су му се највише допадали. А Дуња је заиста била изванредно грађена, као да су је најславнији светски вајари обликовали. Обома им је годило да стоје голи, загрљени под тушем. Чинило им се да ће тако остати вечно спојени. Најзад, дошао је тренутак када су морали да се раздвоје, обуку и спреме за одлазак. Још једном су ручали заједно, а у поподневним сатима Борис је Дуњу испратио на аутобус. Док је паковала своје ствари узела је бочицу из фрижидера, на штоБорис није обратио пажњу, јер му Дуња ништа о томе није казала. На аутобуској станици дуго су стајали загрљени, све док им кондуктер није рекао да пођу. А кад је Дуња ушла у аутобус и села до прозора Борис јој је махао, шаљући јој пољубац, све док му није потпуно исчезла из видокруга.

Са Ериком се Борис састао увече и испричао јој само неке појединости о Дуњи, мада је она знала о чему је реч и није се томе противила.

Прође само око недеља дана, када је Борис кренуо за Немачку. Ишао је на феријалну праксу, а Дуњи се јавио само једним писмом. Одговор од ње није успео ни сачекати, а она је знала када он креће на пут, па му није ни писала. Тако су се и договорили.

***

Кад је Дуња стигла у Београд, већ сутрадан се срела са својом професорицом, са којом се консултовала шта да уради са својим узорком који је понела из Новог Сада. Борису није ништа рекла о томе, а професорици је објаснила своју замисао, са питањима ако има шансе да то теоријски може успети. Намера јој је да сачува семе у замрзнутом стању, па ако јој икада буде потребно да се са њим оплоди. Читала јео томе, да се ради на тим истраживањима, па је решила да она оствари тај експеримент, пошто је Бориса волела а нису били у прилици да се одмах венчају. Кад је професорица чула Дуњину идеју, знала је за светска истраживања, иако се сама тиме није бавила. Она јој је само рекла:

-Знаш шта: Ја ћу ти тај узорак пребацити у епрувету, исту ћу обележити твојим именом и добиће шифру под којом ће се чувати, а ти то можеш узети кад год пожелиш и можеш са тиме радити шта ти је воља. Нико други неће имати права да било шта са тим уради без твог одобрења. Дуња се са тиме сложила.

За време школског распуста отпутовала је у Босну код маме. Код куће је срела маминог пријатеља Младена, са којим је она одржавала редовне контакте. Дуња је то и очекивала, није показивала никакве знаке противљења и спријатељила се са њим. Он је мами помагао у свим кућним пословима који су били више мушког карактера. У здравственој станици срела се са докторицом Маријом, са којом је одржавала добре контакте и испричала јој је за своју замисао и узорак који је оставила у Београду. Ни Марија, као ни њена професорица у Београду, није имала сазнање да јој та замисао може успети, али се сложила са Дуњом, рекавши јој:

-Ништа нећеш изгубити. Ти то можеш чувати, па када се будеш одлучила за експеримент можеш ми рећи, и ја бих радо да будем информисана. Радоваће ме ако буде успешно. А знаш шта још: Ако ти то успе можда ћеш бити међу првима у свету, никад се не зна. Нека ти је са срећом.

Дуња је докторици Марији испричала однос са Борисом, али тада су били њени неплодни дани, па није било бојазни да је затруднела.

Мајци Дуња није ништа казала у вези Бориса. Знала је да јој то неби пријало, па није желела ни да јој даје до знања. Није јој ни споменула да је била у Новом Саду, нити је Борисово име уопште споменула. Пронашла је своје школске другарице, са којима је тих дана ишла на плажу, а увече су излазиле да се сви нађу и провеселе. И тим данима најрађе су одлазили на тврђаву, одакле су имали предиван поглед на реку и околне планине. Једне вечери дошли су и стари другари Амир и Сејдо са гитарама. Уз свирку су остали до појаве месечине, која им је вече учинила много пријатнијом.

Цео распуст провела је код куће са мамом. Већину времена провела је радећи у здравственој станици. Ту се дружила са раније стеченим друштвом и са докторицом Маријом. У њу је имала поверење и могла јој се о свему исповедити и тражити стручне савете. Феријална пракса није им била обавезна те године, али им је добродошла.

Од Бориса није добила ни једно писмо из Немачке, њему то није било практично могуће да тражи тамошњу пошту ради марке, а тако су се и договорили да јој он за време боравка неће ни писати. Тек када се он вратио пред почетак нове школске године, дошао је у Београд да се виде. Тада је и Дуњина цимерка Драгана већ била дошла, па су сви троје изашли да прошетају заједно и неко време провели су у посластичарници. Предвече се Борис вратио возом, а њих две испратиле су га до станице. На растанку Дуња и Борис су се снажно загрлили и изљубили, обећавајући да ће се и у будуће међусобно посећивати. Кад је воз излазио из станице Борис се нагнуо кроз прозор и дуго махао, а Дуња му је одмахивала све док јој није потпуно измакао из вида.

Обома је почела нова школска година, Борису трећа, по предметима најтежа, а Дуњи друга, такође са све озбиљнијим стручним предметима. Она је тада имала све више практичних вежби, чак су неке вежбе почели обављати у здравственим станицама и болницама. И једном и другом је све мање времена остајало за писање, па су им контакти почели да се смањују. Јесен је била лепа, на пијацама тезге пуне зрелога воћа, а дани сунчани и време изванредно за боравак у природи, само што се за то није имало времена. Приближавало се ''Циганско лето'', када лишће почиње да румени и на све стране се чуло зујање пчела. Сав животињски свет се спремао за зимски починак. Само су студенти морали да све више раде. И Борис и Дуња су бројали дане и месеце до завршетка школовања, планирајући када ће им доћи дан венчања, дан њиховог заједничког живота. Обоје су га исчекивали са усхићењем, волели су се и маштали како их нико више неће раставити.

Проћи ће тако још једна година, када је Борис поред испита у четвртој години радио и дипломски рад, а Дуња је за то време завршавала своју трећу годину студија, и за њу по најтежу. За то време видели су се још два пута, једном у Београду и једном у Новом Саду. Дуња је у Нови Сад долазила да присуствује Борисовој одбрани дипломског, којом приликом су после одбране увече изашли на Петроварадинску тврђаву. Са платоа испред ресторана пружао се најлепши поглед на град и Фрушку гору, што се Дуњи веона допало. Рекла је Борису да ће је радовати ако јој се буде пружила прилика да овде живе. Шетајући поред одбрамбеног зида дошапнула му је:

-Заљубила сам се у тебе, а од сада се осећам заљубљена и у Нови Сад. Баш ми је Нови Сад изузетно леп град. Од данас си ти инжењер, остварио си свој сан, а ускоро ћу и ја свој, па после тога моћи ћемо се венчати без маминог инсистирања. Ти већ сада имаш осигурано запослење, као стипендиста, а надам се да бих и ја могла лако добити запослење у Новом Саду, моја струка свуда се тражи у Југославији, што ће нам бити довољно за пристојан живот. Борис ју је на то још јаче загрлио, привукао је себи и њежно је пољубио, рекавши јој: -Волим те Дуња и с'тобом се осећам најсрећнијим. Шетали су тако, загрљени, док је октобарска ноћ деловала пријатно, топла са благим ветрићем из правца Фрушке горе. Обадвоје су те вечери сијали од среће. И ту ноћ провели су заједно, а сутрадан Борис је Дуњу испратио на аутобус за Београд, не слутећи да ће им то бити њихово последње виђење.

Наставиће се...

Калемегдан тврђава, Београд

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: