детаљ слике: КРК Арт дизајн

Недоправљен

Кад се појавио на политичкој сцени нашег малог места, онако смушен, мој муж би рекао – недоправљен, нисмо знали да ли да га жалимо или да му помажемо. А много је ту труда уложено, нажалост, релативно узалудно, јер је и даље остао недоправљен. Додуше, смушен одавно више није, али за жаљење свакако јесте. Ипак је његовој појави далеко боље пристајала та смушеност, која је код посматрача могла да изазове и одређену дозу симпатије и емпатије, него она количина надмености која је почела да исијава из њега, чим смо га мало едуковали и оправили га за тај пут којим је тако жарко желео да иде.

Није ми, додуше, у опису посла било да га учим правилној употреби падежа, нити томе да прави господин, што тако жарко жели да буде, не каже уз степенице дами “изволте, изволте, па ја сам каваљер”, него иде испред ње... зна се зашто. Нити ми је посао био да му скрећем пажњу на то да ће запослене далеко ефикасније анимирати да изгурају и неке задатке које им такође нису биле у опису посла, уколико покаже бар мало љубазности према њима и бар повремено их пита како су, је ли им оздравило дете и треба ли им помоћ око смештаја бабе у старачки дом, који је био у ресору његове странке после међустраначке поделе власти на локалу. Као што ми није била дужност ни да га упознам с неким правилима облачења, типа да беле чарапе иду само уз патике, које се иначе не носе на радном месту... барем када је председник општине у питању, да се кравата не носи уз кошуљу кратких рукава и да ципеле ипак, не би требало да буду светлије боје него панталоне...

Не знам када је баш почело моје страдање, биће да је неких назнака и показатеља било и много пре мојих првих суза због његовог безразложног закерања, али када је то, да он и те како има нешто против мене, постало толико јасно и очигледно – враг је већ појео шалу. Некако смо функционисали док је његова каријера ишла узлазном линијом и док су му се на том путу грађења карајере, дакако лактањем и улизиштвом, сви редом склањали, а богами, неки већ полако и клањали. Онда се напрасно преселио у велики стан на најбољој локацији. У рекордно кратком року испред његовог имена на визит карти писаоло је дипл... није ми баш јасно чега, али, углавном, схватили смо да није залуд омогућио отварање истуреног одељења неког приватног факултета у нашем “сеоцету”. Кад је постао мр, стварно не знам. Ваљда га није окачио одмах, да се Власи не досете.

Е, да, пропустила сам ово да кажем: када му је пре овога, дипл... на једном колегијуму секретар општине рекао: ма дај да одведемо професоре на један добар ручак и да коначно то скинеш с врата – о некој вишој школици је била реч, питала сам га шта је то уписао. И пошто сам схватила да се убрзаним темпом примицао дипломи после само једног семестра, дозволих себи да се нашалим: а што ниси одмах уписао две, да се не мучиш двапут.

Кад боље размислим, биће да је то она кап која је прелила чашу његовог подношења мене, која га је научила кад се носе те беле чарапе и кад се каже Београду, а кад – Београд.

Катастрофални резултати његове странке на локалним изборима требало би да су ми донели макар мало олакшања, на трусном послу портпарола општине Богу иза ногу. Таман сам почела лакше да дишем, кад – не лези враже, врли губитник је методом прелеташтва поново постао фактор одлучивања у нашем малом месту. Не само да је васкрсао, људи моји, вратио се у великом стилу. Са све идејом да се распушта комплетна служба информисања, наводно у циљу штедње, а укинут је и локални лист чији је уредник био – погађате, мој муж.

Нас двоје, одједном на белом хлебу. Оправи нас лепо онај – недоправљен. Две дипломе, легално стечене марљивим радом у редовном року, висок просек, цертификати, награде и признања – ма дај, коме је све то битно. На сву срећу, има и људи који знају ко смо и шта смо, оправише они нас, очито недоправљене за време у коме живимо, те некако опстадосмо.

Следеће изборе дочекала сам као новинар регионалног листа мало другачије оријентације од оног који је општина формирала од подобних кадрова.

Никада нећу заборавити ту изборну ноћ.

Негде око 18 сати чинило се да ће поново ликовати. Његова жена, рекоше нам, већ наручила трубаче, видели су њихов комби недалеко од зграде општине. Кетеринг се увелико спремао.

Око 20 сати комби се удаљио. Сала с кетерингом је закључана. Њега смо чекали до 10.30. Стигао је са својм свитом, покуњени сви одреда. Само је одмахнуо руком пролазећи поред нас. Нико није знао да ли ћемо добити његову изјаву, а време одмиче. Резултати су већ били познати. Ка-та-стро-фа-лан пораз! Мат у два потеза. Фијаско.

Појавио се око 11.30. У међувремену се сабрао, смислио шта ће или добио инструкције за то и... срели смо се нас двоје, очи у очи.

„Ми смо изузетно задовољни резултатима гласања, од околних села победили смо у 66 одсто“, почео је да везе некакву небулозну причу, загрцнувши се после сваког процента који је наводио.

Моје очи су сјале, али знам да то није могао да види. Јер није ни смео да ме погледа у очи.

Да је могао да завири испод маске преко доње половине мог лица, видео би један огроман осмех особе коју је у једном трену довео на руб егзистенције, само зато што га народ није волео.

Више нисам ни реч чула о њему.

Неки верују да ће васкрснути поново, кад се најмање надамо, као они из каубојских филмова: таман мислиш да га је убио онај метак с крова неке зграде док је излазио из салуна, кад у следећој сцени: он је поново жив.

ИЛУСТРАЦИЈА

Роман Сулејманпашић, академски кипар, ради у Сарајеву, као доцент на Интернационалном Универзитету у Сарајеву на одсеку Визуелних Уметности. Његов рад варира од сценографских решења преко илустрација, до 3D дизајна.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: