ПЕСМА КАО СРЕДИШТЕ УНИВЕРЗУМА

(Ђек (Gjeke) Маринај, Долазим да позеленим, поезија, Београд, 2020.)

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

Збирка песама Ђека Маринаја,Долазим да позеленим је израз једне страсне природе која се судара са светом као море са обалама, која у љубави проналази спасење и исходиште из дехуманизованог савременог света. Ту се преклапају две велике песникове љубави, према жени и према песми, и у једној и другој је сажето чвориште његовог бића, моћ да се обнавља и да проналази нови смисао.

Онај ко мисли, мора бити суочен са парадоксима постојања, као да нам поручује овај песник разуђене мисаоности који повремено песму “извлачи” из чисте спознаје света или одсуства спознаје, из митске и фантазмагоричне суштине битисања, из морања да да одговоре на изазове тренутка и историје. Из логоса поезије која га окреће према уметнички оствареним дометима свеколике светске поезије са којом води неку врсту дијалога у својим песмама.

Дубоко свестан неомеђених пространстава све- мира у који је човек постављен без своје воље, неомеђених простора свога бића, и стешњујућих околности егзистенције, Маринај понире у дубине сопства увиђајући колико је то недефинисано и прозирно, неутемљено ни у чему стварном, колико је човек израз непатворених слика које долазе из подсвести, из његовог митског би- ћа и метафизичке суштине која тражи израз у стваралаштву, у језичкој конкретизацији. У повратку у “зелено”, првобитно, неспутано стање хармоније која се још само кроз снивано и у љубави према ближњем може постићи. Кроз катарзу искушане патње и самопокајања у име свих. Као да се свет једино још кроз душу уметника може прочистити и спасти, кроз његово изгарање, критичко са- гледавање свих суноврата сурове цивилизације и крво- жедне човекове природе.

Стога је евидентан и социолошки ангажман у многим песмама, као и преиспитивања самарићанства кроз поједине ликове из реалног живота и литературе која је Маринају такође снажна инспирација.

Песник, дакако овде говори у име већине, и на себе преузима одговорност за свеопшта недела модерног доба, хипокризију, суровост, насртај на космички поредак, на људску слободу у оквиру државног система, у име своје земље као парадигме за многе појаве у осталим деловима света.

У потрази за слободом и достојанством битисања, лирски јунак ове донекле неизбрушене поезије, спасоносну луку проналази у крилу вољене жене, очаран њеном лепотом, сензуалношћу, моћи да га опије и узвиси. Силина те љубави дата је кроз хиперболу где се лирска јунакиња уздиже изнад свемира, што је грандиозна сли- ка, а космичка тела светле као огрлица на њеном врату, што је хипербола великих размера, те с њом и дивљење.

Чулност жене и њена заслепљујућа привлачност дати су у визији коитуалног споја мора и још недозреле девојке. У снази исказане љубоморе према мору које је поседује, увлачи јој се у забрањене зоне, препознаје се велика жудња за стапањем с њом и бол што је персонификовани Други, односно море има у својим рукама. Море је, иначе, један од значајнијих мотива у овој поезији и симболизује стваралачку снагу, исконске енергије света које песник осећа и поетизује. Сетимо се да је вода код Хајнеа место које је прогутало Лорелај, дакле место смрти, заустављања живота и љубави: “Горе радост / у недрима подмуклост”...

У настојању да обухвати комплексност живота песник посеже за непоетским сферама и реториком из других области, повремено и научних, што понекад не даје добре песничке резултате.

Појаве из свакодневице конкретизују се посредством књиге, стиха, листова књиге: “И опет, очни ми се капци отварају и затварају / као насловне стране старих књига / истинити дневници митова”.

Поезија као цивилизацијско искуство којим се храни дух савременог човека, те и песника, древни митови и митологија урбаног, осећајност и хотимична реторика из сфере научног преплићу се у наративном као битном обележју израза, иако ређе има и римованих песама. Његова поезија је изнедрена из традиције албанског, балканског искуства, а посебна врста урбаног дискурса је чини модернијом.

Саздана на синтези дионизијског принципа, дакле из аутентичног надахнућа и аполинијског синтетичког духа, који се испољава у различитом поетском обликовању песничке грађе и поетици свезнања, Маринајева поезија је комплексна слика света, социјално обојена и ангажована у доброј мери, али и израз снажне плотске и духовне инспирације која плени искреношћу осећаја и њихове поетске визуелизације.

Бесмисао људских напора повремено даје горчину искуству проживљеном од искона а исказаном у поезији великих претходника на које се он позива (Хомер, Данте, Шекспир, Неруда, Попа...), али и оно што је у младости доживео у тоталитарном систему своје домовине Албаније, из које је морао побећи у свет, а стигао је у Србију која га је пригрлила на чему је он врло захвалан. Међутим, та исконска љубав према родном тлу, према намученим родитељима притиснутим беспоштедном борбом за голу егзистенцију доноси праве поетске меда- љоне, поред оних блиставих посвећених вољеној жени (Душици).

“Живот – ова незасита уста којима припадамо”.

Проживевши неслободе која живот сам по себи носи, нарочито у време глобалне кризе коју трпимо, песник из окренуте перспективе показује апсурд битисања, где уместо да живот нама припада, суочени са гледиштем лирског субјекта поимамо, да нас живот заправо гута, и да нас поседује а да смо приморани да му служимо, што јесте тужно искуство модерног човека, а ваљда је тако и било одувек.

Иако је наслов Долазим да позеленим у функцији оптимистичке визије света и моћи уметности да обнови, поезија којом се збирка завршава, инспирисана мислима о смрти заокружује суморну човекову истину, коначност као оно што лимитира његове напоре, усхићења, домете.

Поезија, на парадоксалан начин, живи од негативитета живота, на патњи настају најбоља остварења. Она, чини се, ипак, најснажније интегрише човеково, уметниково биће, јер га приморава да тражи излаз и да продуби своје мисаоно искуство, што и ова збирка недвосмислено потврђује.

У сваком случају, овдашњи читаоци биће обогаћени једним оригиналним песничким гласом који баштини песничку традицију суседне Албаније, која нам у том смислу није довољно позната.

Ђек Маринај најбоље домете постиже у појединачном стиху, али и укупна поезија овог великог пријатеља наше земље, вредна је сваке пажње.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: