детаљ слике: КРК Арт дизајн

НЕШТО ВУЧЕ - У МОЈЕ ЈУЧЕ

Дуго нисам био у Завичају. Нешто ми се не да, нешто ми се не иде. А коме, код кога да идем? Да са мртвима разговарам, њих је највише на једном мјесту? Не, они ме не би разумјели. Са живима? Толико их је мало и толико су зашли у године да њихово разумијевање, ни њима ни мени не би користило.

Овако?

Љепоте, нигдје не идеш, а увијек си у Завичају, са својим Љубавима. Некада их сањаш дању, некада те оне ноћу гањају. Све те љепоте, та дружења, километре, осмијехе, жеље, наде, разочарења, па опет наде, прошлост, будућност, злобе, заблуде, лутања турам у Завичај и своје приче. А кад ми се која омакне, не допадне, лако је једним "кликом" избришем и обновим новим бисерним сјећањима. Баш оним која ми тог часа недостају да би Љубави још љепша била.

А како да окитим пустош?

Како да "пометнем" људе у празне улице, да их "нацртам" у запаљеним селима, да се са њима прошетам у десеткованим градићима моје младости? Умјесто одговора тече пјесма, оте се сама, из мене потекоше ријечи, а ја их записа:

У мени прво умире моје сутра,

Затим моје јуче, па моја јутра.

Ти си казна, и судија… истина у боли.

Распукло срце јеца, зове и моли.

Узалуд тражи оправдања ријеч, двије

Тамо далеко, далеко нешто се крије.

Да л' то у мени можда љубав мрије?

Велика лажа! Среће никада доста није.

Кажеш: Теби сам се радовала, у те клела?

О, како то гордо звучи? Што си хтјела?

Тамна ноћи, бриго, туго – проговори?

Да л' умирем или се Нада још у мени бори?

Заклињем се: не могу, не желим и нећу

на другом мјесту тражити срећу, већу.

Од оне коју моја душа за Тебе чува.

Ал' џаба, неста јутро, дође поноћ глува.

И ето разлога што јуче не бијах на Кордуну, у Карловцу, Трепчи, Бовићу...

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: