 | Гордана Суботић | |
| |
детаљ слике: КРК Арт дизајн
КАЖИ МИ
Питам се...
Шта су то шаптале гране бреста ветру...
док су се увијале кокетно
у зору
кад су стали сви влакови...
Шта су птице ћућориле
у жбуну форзиције
код споменика оловном војнику,
у дан кад љубав дезертира...
Кажи ми...
ко окреће странице
књиге утисака у старом хотелу
где одседају изгубљене душе
Колико звездица падне
у ноћи кад се рађају
жеље
које немају покрића...
Коме свирају улични свирачи
у зони забрањеној
за призивање сећања...
Ко броји овчице
у ноћи кад јагањци утихну...
Чија је несаница
Ко држи кључеве од снова...
И о чему Месец сања
док узраста над Раданом...
Где пониру реке захвалности
сирочади
која се отргла судбини...
Ко је убио илузију о слободи...
Пут, поплочан јаросним бојама
куд води...
Да ли је нектар рајско пиће
само за заљубљене богове...
И зашто ме све твоје у мени
још боли,
ако сам престала да те волим...
НЕ ВРЕДИ ЗАБОРАВ
( душа моја на тебе мирише)
Душа ми од ноћи уморна...
Говорим да могу сама
а речи миришу на жељу и жуд
медитеранског кедра
мирис грана...
На загрљај твој...
Смрзли ти кораци ка мени...
Слчди их ветар безумни
што поља сибирских
носи студ
А истим се кораком
не крочи други пут...
Хтела сам ти бити
последња лука
Моје су очи биле позив
на пут у једном смеру...
Оста срце
као комад кристала
на старој полици
Ветар се приближава
Ветар заборава
да уклони прашину сећања...
Ти, далеко моје
на јастуку од нежног паперја
покушаваш да зађеш у сан...
Снови флертују с тајнама срца
и воде на места
где нема разочараних...
Између нас... путеви
који не знају где воде
А хтели би до сунца
Отвори балкон...
Омириши ветар...
и крени по мирису кедра...
То душа моја, на Тебе мирише...
Још је у њој топлине
за све твоје зиме
Заборав с тим нема ништа
ОГРЛИЦЕ
Године прођоше многе...
Као ђердани, нижу се дани
Успомене
на недра падају...
У огрлице сећања
ређају се
неке љубави далеке...
неке љубави блиске...
И не смем
удахнути дубоко
Да не попуцају...
бисерних успомена
ниске...
