детаљ слике: КРК Арт дизајн

КОМЕДИОГРАФСКИ СМИЈЕХ

КОСТЕ ТРИФКОВИЋА

I - дио

Проф.др Горан Максимовић

По трезвеном и реалном односу према стварности, по објективности и практичном духу, по ненаметљивости и скромности, заКосту Трифковића(1843-1875), може се рећи да је био рођени анализатор и посматрач противурјечних друштвених односа свога свагда немирног доба, а самим тим и да је био предодређен за доброг комедиографа. У развојном луку српске комедије 19. вијека нимало случајно се нашао између Јована Стерије Поповића и Бранислава Нушића, дјелимично као Стеријин насљедник, а нешто изразитије као Нушићев претходник и инспиратор. Трифковић је од Стерије наслиједио онај критички поглед на општу малограђанску слику свијета на којој се заснивао друштвени живот у Војводини током друге половине 18. и читавог 19. вијека, а поготово у његовим шездесетим и седамдесетим годинама, те спонтану вјештину обликовања разнородних комичких заплета, а Нушићу је препустио неке конкретне комичке мотиве и започете а недовршене стваралачке идеје, као што су мотив "народног посланика", мотив "сумњивог лица", те мотив свађе будућих пријатеља због "светске политике".

Помнија проучавања Трифковићевих приватних списа, записа, дневника и докумената, показала су да је његово интересовање за комедиографски жанр било дуготрајно и темељито. Још за вријеме школовања у Пешти, иза тога и на Ријеци, гдје је похађао Поморску академију, читао је а затим и гледао на позоришним сценама велики број комедија и драма, тада најпознатијих аутора ових жанрова: Шекспира, Гетеа,  Шилера, Голдонија, Стерије; Молијера је у цијелости прочитао на француском језику и слично. "Распон његовог интересовања обухватао је све сценске родове: од лакрдије и оперете, до трагедије и опере. У исто време он је и ревностан посетилац балетских представа, музичких концерата, циркуса, а интересовао се и за глумце и друге уметнике естраде."[1]

Међу ђачким Трифковићевим драмским покушајима издвајамо два кратка комада у стиху, Освету и Братов сандук, који су настали по угледу на Молијерову комедију Школа за жене. Иза тога су услиједиле неколике посрбе и слободни преводи драмских дјела страних писаца, у којима су основни заплет, друштвени амбијент, имена јунака и књижевни топоними, прилагођени савременом животу Новог Сада из Трифковићевог времена. Прва такво значајније дјело представљала је шала у једном чину Мило за драго, коју је Трифковић преузео од француског комедиографа Рогера (JeanFrançoisRoger, 1776-1842),[2] а постављена је на сцену Српског Народног позоришта у Новом Саду 1870. године. Иза тога је услиједила посрба стиховане монодраме Мила њемачког писца Гернера (AlfredGörner, 1806-1884), објављена у Новом Саду, 1884. године. Статус најбоље Трифковићеве посрбе припадао је комедији Пола вина – пола воде, коју је написао на основу слободног превођења и адаптирања двије комедије француског писца Маривоа (PierreCarletdeChamblainMarivaux, 1688-1763), Завештај и Игра љубави и случаја, а објављена је у Новом Саду 1876. године. Трифковић је написао и неке мање успјеле и популарне посрбе, као што су Ни бригеша и Тера опозицију, а у његовој рукописној оставштини сачувани су и дијелови превођења и посрбљавања Молијерове комедије Тартиф.[3] 

Прво оригинално драмско дјело Косте Трифковића представља драмолет или мелодрама Младост Доситеја Обрадовића (написан 1870. године, а изведен на позоришној сцени у Панчеву средином 1871. године).Други драмолет На Бадњи дан премијерно је изведен 2. августа 1871. године, а објављен је у Новом Саду 1876. године. Након тога Коста Трифковић у потпуности се окренуо комедиографском раду. Пошто је добро препознавао актуелну позоришну ситуацију у Новом Саду, те осјетио чињеницу да наша публика није прихватала "стеријинску" комедију нарави и карактера, али је уживала у водвиљу и комадима који су заплет градили на догађајима из савременог живота, "Трифковић заснива свој комедиографски рад на другим основама".[4] Окренуо се шаљивим играма у којима су догађаји на сцени смјењивани великом брзином, а у заплетима је било могуће препознати своје суграђане, са свим њиховим комичним врлинама и манама, те уживати у сценским илузијама као у некој веселој и добро осмишљеној игри.

За Трифковићев комедиографски поступак веома је индикативан  поетички став, изречен у писму из Напуља упућеном Јовану Јовановићу Змају 1874. године, да је "људе лакше поучити него забавити". Отуда у његовим комедијама доминира ведри, раздрагани и ненаметљиви смијех, испуњен бројним понављањима, преокретима, замјенама личности, прерушавањима, неспоразумима и забунама, као и другим облицима ситуацијске комике, због чега су га поједини историчари литературе без много размишљања проглашавали мајстором позоришне игре, чак већим од Стерије и готово једнаким Браниславу Нушићу. "Трифковић је велики мајстор позоришне игре; већи од Ј. Стерије Поповића, који га, иначе, превазилази дубином захвата у конкретне друштвене односе. Као мајстор игре, он је раван Б. Нушићу. По лакоћи игре и конверзацији Трифковић нас подсећа на Скриба, Лабиша, Сардуа; по могућностима слободних сценских интерпретација појединих појава на комедију dell’ arte".[5]

За свега пет година оригиналног комедиографског стварања, од 1870. до 1875. године, Трифковић је написао више текстова који су тематски били посвећени приказивању живота новосадских малограђанских породица:  Честитам (премијерно изведен 21. марта 1870. године у Панчеву, а објављен у Новом Саду 1872. године), Француско-пруски рат (премијерно изведен 3. новембра 1870. године у Панчеву, а објављен 1872. године у Новом Саду), Школски надзорник (премијерно изведен 2. августа 1871. године у Вршцу, а објављен у Новом Саду 1872. године), Избирачица (премијерно изведена 25. априла 1872 године у Новом Саду, а објављена такође у Новом Саду 1873. године), Љубавно писмо (премијерно изведено 25. септембра 1873. године у Вршцу, а објављено у Новом Саду 1874. године).

Потребно је свему наведеном прикључити и неколико необјављених и незавршених Трифковићевих комада: Пошто-пото посланик (премијерно изведен у Српском народном позоришту у Новом Саду 23. децембра 1969. године) и Јазавац, који су из рукописа објављени у Књижевној историји 1968. године, а затим Некад и сад и бројни други одломци и фрагменти.

Трифковићев комедиографски израз је крајње сведен и прагматичан, а све умјетничке поруке или поетичке идеје исказане су на самој сцени. За разлику од Стерије и Нушића, Трифковићеве комедије уопште немају предговоре, а познато је да су баш у обимним предговорима, који донекле подсјећају на ренесансне прологе, поменута двојица великих српских комедиографа износили директне поетичке погледе на природу комедије и смијешног, на теме које обрађују у својим комадима или на очекивања књижевне и позоришне публике. Истовремено су и Трифковићеве драмске дидаскалије крајње функционалне и сажете, тако да је све подређено сценској реализацији, те позоришном приказивању наспрам прозног казивања. "Као комедиограф Трифковић је више стваралац претекста за живу позоришну игру, него ли литерат. Он пре свега гради сцену на којој се ствари интензивно збивају. Све је код њега пренесено у сценски простор и њиме ограничено: средина, време, сиже. Ништа се не дешава изван сцене. Трифковић не описује односе међу јунацима, већ их сценски реализује у дијалозима. При томе га ликови мање интерсују, а више сами призори."[6]

Познато је да је тематику својих комедија Трифковић директно проналазио у непосредном окружењу, тако да њихови заплети најчешће личе на "исјечке из свакодневног живота",[7] у којима је мајсторским потезима обликована успавана и уљуљкана малограђанска средина, чији живот се заснива на испразним забавама, претенциозним свадбама, крштењима и славама, ситним комшијским свађама и неспоразумима, те џангризавим брачним размирицама, сумњичењима и надгорњавањима, као и социјалним пропадањем или сиромашењем читавих породица усљед несклада између материјалних могућности и неумјереног расипништва.

У комедији Француско-пруски рат Трифковић исмијава бесмислене политикантске страсти малограђана који су патили од неутаживе потребе да распредају о крупним питањима свјетске политике из својих дневних соба, ушушкани у кућне огртаче и папуче, док им из кухиње допире мирис кисјеле чорбе, паприкаша и телећег печења. Иако се у вријеме кад је писао ову комедију у Европи заиста водио рат између Француске и Пруске (1870-71), што упућује на наглашену заинтересованост за актуелне савремене теме, Трифковића не занима непосредна слика рата. Као комедиограф није могао да одоли а да се не подсмијехне својим беспосленим суграђанима који су по кафанама са много страсти испредали празне приче о војној тактици, савременом наоружању, јуначним  војсковођама, навијајући при томе за једну или другу страну, као да се ради о спортском такмичењу, а не о бруталном рату двије моћне империје у којем је хиљаде недужних људи изгубило животе, постало богаљи, остало без читавих породица, без имовине и личних посједа и слично.

Основни комедиографски заплет утемељен је на анегдотском предлошку о томе како је приликом вјеридбе своје заљубљене дјеце, Марије и Милана, дошло до жестоке расправе о Француско-пруском рату између ситног земљопосједника Петровића и краљевског чиновника у пензији Поповића, усљед чега замало долази до раскида уговореног брака. Наведени мотив бесмислене и безразложне свађе, која ће узбуркати страсти и изазвати неочекиване посљедице, садржи наглашене међутекстуалне везе и аналогије у прози хумористичко-сатиричке провенијенције. Користио га је, на примјер, Гогољ у приповијеци Како су се посвађали Иван Иванович и Иван Никифорович, Милован Глишић у приповијеци Ни око шта, Стеван Сремац у роману Поп Ћира и поп Спира, а што је најбитније наведени мотив је на свој начин адаптирао и искористио за стварање једночинке Светски рат Бранислав Нушић.[8]

Према релевантном закључивању Нортропа Фраја мотив љубави са запрекама представља један од основних и најстаријих мотива западноевропске иронијске комедије: "Обично се дешава да млад човјек жели младу жену, али његову жељу пријечи некаква опорба, најчешће очинска, и да нешто прије завршетка комада, некакав заокрет омогућује јунаку оно што жели".[9] Наведени мотив послужио је Кости Трифковићу да најприје пародира и исмије честе испразне романтично-сентименталне фразе о љубави у актуелној књижевности, као и у савременом животу, а затим и да са много симпатија покаже како је истинска и искрена љубав снажнија од свих препрека и како је ништа не може зауставити на путу остварења. Двоје Трифковићевих комедиографских јунака, Марија и Милан, за очување своје љубави боре се досјетљивошћу, тако што вјештим комичним имитирањем и опонашањем поступака својих родитеља стварају такву ситуацију која ће острашћене особе, које су искочиле из животне равнотеже, довести до потпуног отрежњења и враћања на нормалну линију живота.

У комедији Честитам шаљиви заплет је изграђен на тематизацији брачних односа, а проистиче из комичне забуне коју је изазвало писмо младе и незадовољне супруге Маре у којем обавјештава мужа Стеву Грабића да га напушта због његовог неумјереног боравка по кафанама и занемаривања брачних и породичних дужности. Комична ситуација је додатно закомпликована укључивањем у заплет Стевиног стрица Спире Грабића, старог сљедбеника "омладинских идеала", који им је дошао у госте из унутрашњости и стицајем околности и сам се укључио у тајна кафанска лумповања. На крају се читава породична интрига завршава срећно, Мара се покајала што је написала писмо, Стева се увјерио да је претјерао са одласцима у кафану и да је потребно више времена да посвети младој жени, а стриц Спира Грабић схвата да се радило о неспоразуму, да је грешком прочитао писмо упућено своме синовцу, те да критике нису биле упућене њему и да није непожељан као гост.

У комедији Школски надзорник обрађена је тзв. "ревизорска" тематика. Као што у популарној Гогољевој комедији до заплета долази усљед ишчекивања државног инспектора, тако се и у Трифковићевој "шаљивој игри с певањем" интрига заснива на чекању новог школског надзорника, те на неспоразуму који је проистекао из замјене идентитета, усљед чега је важну личност умјесто мјесног старог учитеља Петровића дочекала његова кћерка Савета. Шаљиви заплет је додатно усложњен и идиличном љубавном причом о Савети и Станку, свршеном учитељском приправнику, који никако није могао да добије учитељску службу, а тиме није био ни у могућности да запроси дјевојку коју је волио још од дјетињства. Пошто је Савета и несвјесно испричала школском надзорнику све оно што га је интересовало приликом инспекције, те пошто је својом љепотом и срдачношћу задобила његове симпатије, долази до срећног расплета. Сеоски учитељ Петровић је због марљивог и преданог односа према свом позиву добио повишицу плате, Станко је изабран за учитеља у Новом Саду, а његови књижевни радови су откупљени, тако да више није било никакве препреке ни за остварење срећног брака између Савете и Станка.          

Тематско-мотивска основа на којој је изграђен заплет Трифковићеве најпопуларније комедије Избирачица, полази најприје од познате и поучне народне изреке "да избирач увек нађе отирач", а затим се темељи и на снажним међутекстуалним везама и аналогијама са бројним великим дјелима европске литературе (Молијеровом Грофицом од Ескарбањаса, Голдонијевом Лукавом удовицом, Гогољевом Женидбом, Стеријином Женидбом и удадбом). Према провјереним истраживањима Васе Милинчевића, поред свих наведених дјела за која је Трифковић несумњиво знао и која је цијенио, постоји основана претпоставка да је на њега значајан подстицај извршила и комедија У петак њемачког комедиографа Сигмунда Шлезингера, која је приказана на сцени Српског народног позоришта у Новом Саду 10. марта 1872. године, исте вечери кад је приказана и реприза Трифковићевог Школског надзорника. Поред свега тога, изгледа да је Трифковић пресудну инспирацију за стварање Избирачице ипак пронашао у непосредној стварности, у анегдоти која се радо препричавала по Новом Саду о дјевојци која је и поред тројице просилаца на крају остала без младожење: "И данас се зна где је била Избирачицина кућа".[10]

У средишту комедиографског заплета Избирачице налази се размажена, кокетна и сујетна дјевојка Малчика, из новосадске малограђанске породице, коју просе тројица младића: Бранко, Штанцика и Тошица. Малчика због своје охолости и пробирљивости не одговара одмах на њихове брачне понуде, тако да губи једног по једног просиоца, да би јој на крају са повријеђеном сујетом и невјерицом да јој се то могло десити, једино преостало да прихвати просидбу трапавог и упорног Тошице, који јој се најмање свиђао или се бар најмање уклапао у њену малограђанску представу о будућем мужу. Поред основног комедиографског заплета са Малчиком као доминантним носиоцем, Трифковић је у Избирачици реализовао и два бочна љубавна заплета чији су актери Малчикина рођака Савета и младић Бранко, те Малчикина пријатељица Милица и младић Штанцика.

Напоредо са љубавном тематиком, која усљед вјештог вођења комичног заплета у једном тренутку поприма размјере необичних љубавних троуглова чији су протагонисти Малчика, Савета и Милица, са женске стране, те Бранко, Штанцика и Тошица са мушке стране, Трифковић је у Избирачици отворио и нека веома битна питања породичне размажености и неправилног односа родитеља према васпитању дјеце, као и проблеме социјалног пропадања и упропаштавања малограђанских породица усљед неумјереног трошења новца и окренутости лагодном и расипничком животу, само да би се удовољило хировима те размажене и уображене дјеце.

Руковођен таквим идејама, нимало случајно већ у уводној комедиографској сцени, која се одиграва у кући Соколовића, Трифковић приказује амбијент предстојеће малограђанске забаве, у којем господин и госпођа Соколовић на све начине, утркујући се и додворавајући се, угађајући јој и хвалећи њен изглед и љепоту, одијевају и припремају каприциозну кћерку Малчику за тај предстојећи догађај. Поред евидентне критике штетног родитељског васпитања дјеце, Трифковић у наведеној сцени на дискретан начин проблематизује и тему помодарства. На примјер, Соколовић и Соколовићка воде жустру расправу око тога која боја свечане хаљине боље пристаје њиховој кћерки, чиме на одличан начин комедиограф мотивише каснију слику малограђанских салона 19. вијека у Новом Саду. Међутим, наспрам тог приказа балова, уживања у картању, у слушању лагане и помодне музике, једном ријечју, наспрам те слике лагодног и угодног живота, Трифковић отвара и болну социјалну проблематику презадуживања Соколовићеве породице, те њених сталних новчаних невоља и мука, само зато да би се удовољило хировитој и размаженој Малчики, или, што је још  испразнија а аутентичнија слика малограђанског живота, да се не би остало иза свијета и било "горе од других", јер од тога зависи и друштвени углед, у томе је садржано и питање малограђанског престижа, а тиме је условљена и добра удаја њихове кћерке. У таквом духовном и моралном амбијенту, Соколовићево гласно размишљање да би више волио да неко ожени његову кћерку због ње саме, тј. из љубави, а не због његових вечерњих забава, остаје без одјека, само као горка констатација беспомоћне и забринуте јединке.

Тај безочни и немилосрдни свијет малограђана најбоље карактерише сам Соколовић, који је свјестан да се "ти други" не могу зајазити. Подједнако ће им се подсмијавати и подједнако ће их оговарати, свеједно да ли су потрошили више или мање новца: "Јер ако потрошиш на такву забаву мање него што би могао, онда кажу: 'Циција, срам га било, како се није стидио да нас на такву вечеру позове.' Ако пак учиниш више него што би могао, онда кажу: 'Луда, размеће се, потроши једнога вечера толико да после мора месец дана да гладује.' Ето шта се човек хасни од вечерње забаве!"[11] 

Кад је ријеч о Трифковићевој популарној комедији Љубавно писмо, прецизна књижевноисторијска истраживања Васе Милинчевића су потврдила да је ово дјело имало "две верзије",[12] као и два наслова. Почетни наслов Љубавно писмо, Трифковић је био замијенио са Било па прошло због тога што се у то вријеме "на репертоару Српског народног позоришта налазила једна комедија Ј. Т. Виљемса са истим насловом".[13] Милинчевић се не упушта у компаративну анализу два наведена текста и не казује да ли је Виљемсов комад послужио Трифковићу као узор на било који начин. При томе наглашава да је у појединим критикама било назнака да је Љубавнописмо "писано по туђој замисли, али да нико није показао одакле је, наводно, та замисао узета".[14]

Наставиће се ...

---

[1]Васо Милинчевић, "Сценски артизам Косте Трифковића", предговор у књизи: Коста Трифковић, Комедије и драмолети, Српска књижевност, Драма, књ. 6, приредио Васо Милинчевић, Нолит, Београд, 1987, стр.6.

[2]Павле Поповић, Српска комедија у 19. вијеку, приредио Горан Максимовић, Мали Немо, Панчево, 2001, стр. 59.

[3]Васо Милинчевић, нав. дјело, стр. 6-8.

[4]Васо Милинчевић, Коста Трифковић – живот и дело, Филолошки факултет у Београду, Београд, 1969, стр. 234.

[5]Миодраг Поповић, Историја српске књижевности – романтизам, књига друга, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1985, стр. 347.

[6] Исто, стр. 346.

[7] Јосип Лешић, Нушићев смијех, Нолит, Београд, 1981, стр. 28.

[8] О везама Нушићеве комедиографије са Костом Трифковићем најпотпуније је писао Васо Милинчевић, "Заједнички комедиографски мотиви Косте Трифковића и Бранислава Нушића", Зборник Бранислав Нушић 1864-1964, Музеј позоришне уметности, Београд, 1965, стр. 130-161.

[9]Northrop Frye, Anatomija kritike, prevela Giga Gračan, Naprijed, Zagreb, 1979, str. 186.

[10]Васо Милинчевић, Коста Трифковић – живот и дело, нав. дјело, стр. 280-281.

[11]Коста Трифковић, Комедије и драмолети, приредио Васо Милинчевић, Српска књижевност, Драма, књ. 6, Нолит, Београд, 1987, стр. 119. (Сви каснији цитати Трифковићевих комедија урађени су према истом издању. Број у загради након наведеног текста означава преузету страну).

[12]Васо Милинчевић, Коста Трифковић – живот и дело, нав. дјело, стр. 294.

[13]Исто, стр. 305.

[14]Исто, стр. 305.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: