детаљ слике: КРК Арт дизајн/позадина: Елвира Кујовић

ЉУБАВ И МИЛОСРЂЕ, ТЕМЕЉ  ПОЕТИКЕ ЕЛВИРЕ КУЈОВИЋ

Рецензија   (Предговор)

Мр. Милица Јефтимијевић Лилић

Елвира Кујовић доноси поезију која је једним својим делом говори о окренутости сопственом бићу, интими, љубави, а другим делом потпуно је окренута другима, свету, трагичним збивањима која је рањавају. Њена песма настаје спонтано и рачва се и тече као река, некад снажнија, некад тиха, али увек пуна прелива, дугиних боја, пуна трептаја узбуђеног срца које је покреће. Има чврсту архитектонику и форму на којој се озбиљно ради, те је заправо свака песма и обликом и суштином једна амфора пуна чистих животних сокова.

Дубока емоционалност је главна одлика песама Елвире Кујовић, као и снажан антиратни ангажман кроз крик за страдалницима било где да су, не само у њеном народу, већ и у свим другим народима. Она се снагом јаких емоција супротставља човековој обездушености, нељудскости и одсуству саосећања са другима. Рат је човечанству нанео неслућене патње, разарања, понижења, подсећа нас она у својим песмама. Тај бол безимених, ту несрећу да се буде објекат ратних дејстава, и нажалост, данас тако често  искуство бројних народа, песникиња доживљава као лично искуство, она саосећа са децом Нигерије, са децом и недужним младим људима из Сирије, са мајкама свих нација које у мукама радају децу да би их потом бесни пси рата разносили и комадали. Врло су импресивне и потресне слике инициране болом које песникињу откривају као великог хуманисту и побуњеног појединца у име маса које страдају што њеној поезији даје узвишен тон и изузетан хуманистички печат,  а њену поетику активизма пуног вере у моћ речи да мењају свет, чине путоказом  ка новим увидима  у смисао свега.

Живот и смрт су у тесној вези у њеном певању,  свест о људској немоћи и животној краткотрајности лирску јунакињу чине  замишљеном, сетном, понекад превише натопљеном тугом и безнађем, али никад сасвим клонулом и без свести о вредности живљења, љубави, новопронађеног смисла. Писање се показује као добар путоказ ка себи и излаз из тешких душевних потонућа која савременог човека, који мисли и осећа, нужно суочавају са катастрофичношћу збивања која можда воде и дефинитивном уништењу човечанства а то нужно иницира депресију и безвољност у које се колективно све више тоне. Сходно томе њен апоезија је врло актуелна јер се бави савременом проблематиком света и истином бића. Едвард Моне сматра да:  Морамо припадати своме времену и сликати оно што видимо.

Суочавање  са  обездушевношћу и обездуховљеношћу људи песникињу често одводи ка  затварању у себе, запитаношћу, шта се то десило са људима који су се предали, одустали од борбе те то у њој рађа потребу за активизмом, за песмама које ће узнемирити људе и натерати их да се замисле, суоче са собом.

Где су људи са очима и срцем,

Где су нестали, јесу ли и они негде залутали.

Улице празне не видим никог

само масу зомбија

како се буде,

никог нема сви су мртви људи,

ја сам сама и мени се луди.

Питам се где су, где су се сакрили,

Јесу ли сви један другога убили.

Овако суморна слика празних улица и људи који уништавају једни друге, резултат је помног посматрања света, свега онога чему је човек овог доба изложен као и  глобалном систематском  уништавању хуманих људских односа и  солидарности међу људима.

Песникињу не заокупља само сопствени бол, она га осећа према сваком живом створу који пати, ма то био пас луталица, остарела старица која посрће, погубљени младићи на свеколиким  светским ратиштима, силоване девојке и жене, уплашена  деца, једном речју, човек који је жртва било сопствених илузија  или светских манипулација. Речи Алексеја Ремизова могле би се применити и на Елвиру Кујовић, по начину на који настаје њена песма: Зашто пишем, шта желим да кажем? Све што пишем – моја је исповест. Нећу да се изражавам књишки, него „приповедачки“, јер се исповест не пише него говори. Све што сам писао и што пишем – није измишљено – него је на унутрашњи позив. Као да ме је неко зовнуо, па се ја наглас одазивам. Тема ми није наметнута, него сама долази,  увек сам пред собом имао тему. Она би ме обузимала, обузимала би читаво моје биће. Као што сновиђења сама навиру, тако се и догађаји сами неочекивано указују, постројавају се у редове. Перцепција је осећај: оно што осетиш, што те огребе или убоде. Из осећања, исказујући се, сине мисао. Реч је из осећања, мисли нису одломак – него звучна реченица. Наћи ће се тон за хармонију речи, за грађење зграде речи, и немогуће је било шта издвојити док те нешто не шчепа – веома јако. Или ће ти животни услови, разбесневши се, одрати кожу.

Тако се и у певању Елвире Кујовић види да су је догађаји из света зграбили и „одрали „ јој кожу душе која је прокрварила због зла које уништава људе, супротставља их једне другима, због оних који се хране завађајући дојучерашњу браћу, суседе, због патње невине деце која заувек остају обележена ратним траумама. Све то стамњује и песникињин видик, она се повлачи у себе не желећи да се поистовећује са таквим светом.

Њена поезија је добрим делом лирски дневник побуњеника који је препун љубави према свима и гнева спрам оних који ту људску, братску присност међу људима свих вера и нација уништава претварајући их у напујдане крвожедне звери. Стога су иронија и сарказам саставни део њене поетике, она поезијом жели да покрене,  да изазове револт према таквом свету и свест о његовом мењању.

 Свему томе, песникиња супротставља дела љубави, њено биће вапи за недосегнутим просторима лепоте коју дарује љубав, она неуморно трага за њом, сања је, опија се сновима о неспутаној игривој љубави која се може доживети са неким сличним себи. Та љубав која је лепршава, врцава, сновидовна и неухватљива натапа  њене бројне песме које  су баш по мери њеног снажног женског сензибилитета, које су  испуњене дубоким емоцијама и жудњом:

Направи ми  на срцу рану, хоћу да боли,

хоћу да моје срце за тебе изгори...

Снага љубави коју песникиња и будна сања окренута је према свему живом, свим бићима. А ону, која је  усмерена ка вољеном човеку  понекад поистовећује са болом од љубави  како  би је дубље осетила јер то динамизује њено биће које се тек тада осећа целовитим и креативним. Најлепше песме  у збирци  Љубав и страх  Елвире Кујовић  су оне у којима се стално води дијалог између мушкарца и жене који се надгорњавају  и кроз мале чарке и пошалице исказују своју љубав. Међутим, губитак љубави раван је престанку битисања:

Али, само још данас пишем ти

и онда  ћу те пустити да одеш,

издахнућу те,

остаћу без даха,

дисати нећу.

Умрећу!

Било да је реч о песмама интимнијег или општијег карактера, очигледно је да ничу из бића самосвесне личности која верује у сопствено твораштво и његову сврху. Буђење и проповедање љубави у времену нарастајуће мржње је само по себи афирмативно и пожељно. А кад долази из поезије која је нетипична и својеврстан је израз узвишених слободољубивих циљева, онда је више него добродошло, тим пре што најављује снажан лирски раст ауторке која ће надаље, у новим књигама, слободније и свестраније исказивати свој уметнички потенцијал.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: