детаљ слике: КРК Арт дизајн

БИЛО ЈЕДНОМ ЈЕДНО ВРИЈЕМЕ

(Приче из циклуса ''Моје колоне'' књиге ''Збогом памети - одох ја у Светозарево''
Бања Лука, 2017.)

Нестрпљиво очекивах да устанем. Чиним то прије зоре, не би ли претекао сунце које ће, наслућујем, данас пржити. Још се не назире. Јули 19. неке године. Погледам кроз прозор, зачуђен једва разбирам силуете брда испред. До јутрос ту није било? Да ли га је ноћ иза, својим мраком озидала? Створило се ненадано, огромно у тами ноћи прикривено, и у обрисима јутра изронило? Има ли то брдо име? Како се зове, прво помислих.

Отварајући прозорско окно зажељех свјежег зрака. У собу упустих лагани повјетарац. Са вањске стране прозора поигра се са крхком и њежном гранчицом јабуке. Чух музику јутра, вјетра и лишћа.  Пожељех да одмах кренем. Отворим врата. Ноћи ваздух непозван уђе и испуни сваки кутак собе и кревета застртим бијелим чаршафом празнине. Задрхта посљедњи трзај тмине по згужваној постељи, на којој сам до мало час неке чудне снове снио. Уморне мисли ружних снова одбише се од зида упозоравајући ме: Данас не иди никуд, не излази, не путуј данас. Стигле велике врућине и наопако вријеме. Хисторија и догађаји се понављају и изнова дешавају. Или те на нешто подсјећају или ти њих са нечим изазиваш. Њих и Судбину.

Немаш ти куда, не иди, остани овдје. Године се не узимају на кредит, а један је живот само.

Жеља за одласком у родни крај, сретање са познатим стазама, драгим људима, шумама разговора, попаљеним кућама сазиданим од успомена и мојим љубавима би јаче од шапутања таме. Пакујући мисли „у кофер очекивања“ на брзину истрчавам. У дан који се полагано устаје, буди и брише сјене уморног мјесеца. Одлази и мјесец, сакрива се, нестаје, далеко, тамо иза хоризонта. Ма, чини ми негдје на Кордуну, између Петрове горе и Карловца. Идем крају који волим, људима којих нема. Све док они у мени живе и док се копрцам, ја ћу њима ходити. Журим љубавима које су оставиле неизбрисив траг у животу пуним страха, бојећи се да ћу их једног дана изгубити. Километре и вријеме потискујем у неки други план. На овом путу они нису важни. Имам ли времена за путовање? Не желим да признам да су моји часи заробљени у логору живота, уплетени у бодљикаву жицу стварности, и од туда провирују на слободу. Капија Несреће је увијек отворена. Раширена, зјапи, чека, зове, намигује, пријети, а ја навалио? До сада сам мјерио километре, не по дужини, већ порадовању, и срећи коју то радовање доноси. Даљине нису постојале. У посљедњих 30 година бројим препрјеке и падове покушавајући устати и изнова кренути.

Куд' ја то заправо јутрос хоћу поћи?

Моја домовина тужно изгледа. Кише су испрале крваве трагове живљења. Живице залијепљене за асфалт, дрвеће никло испод напуштених кровова, извирује иза прозора. Одједном, гле чуда? У сусрет  мени иде војска у двије колоне. Дуге колоне, бескрајне, униформе шарене, окрпљене, сиротињске… једна вијуга са Шамарице, а друга из правца Доњег Жировца. Обје се крећу према Двору на Уни. Састаше се у једну заједничку, па формираше дужу и моћнију колону. Поредак савршен, оружје разноврсно. Дисциплина на нивоу. Пушке, кубуре, рогуље… на многима војницима, осим оштрог корака нема ништа војничкога. Помислио би човјек: ови момци одлазе на сеоски збор, тамо негдје у Босну, младу да испросе. Младост црвена у лицу, храбра у срцу, јака у жељи – запјева. Ори се Банија, а питома брда одјекују. Пјесма обасја зарасла огњишта и у живот врати, оно мало преосталих, црнином омотаних домаћица. Одзвања у ушима, трепери у срцу. Проматрам несретнице: наслонише се на дрвену ограду, одвезаше и скинуше мараме, расплетоше косе, помолише се Светом Илији Громовнику, и гласно зајецаше. Њихова дјеца, мужеви и браћа су у некој другој колони. Гледају ову која одлази, за њу се моле. Гле, види чуда, према мени иде још једна колона коњске и воловске запреге, комора, санитет, рањеници. Сви журе, нико се не обазире. Не вјерујем да знају куда иду, и хоће ли их ишта „тамо“ осим смрти дочекати? Остављају попаљене куће, непрослављене славе, напуштена села, остављају све што су имали. Након незапамћеног злочина над Српским народом у тек створеној, скоро јуче проглашеној Независној Држави Хрватској остају само мртви и згаришта. Склоним се у страну бојећи се да им не засметам. Тихо, скоро нечујно приђем првом борцу и приупитам га: Ко сте ви? Чија сте војска? Куда идете? Откуд овдје? Људина се насмија и одговори: Ми смо партизани. Ово је друже 7. Банијска ударна дивизија. Журимо да се боримо за земљу. Да побиједимо усташе, домобране, све злочинце који убијају дјецу. Ћера нас жеља да живимо к'о људи и да, ако треба погинемо кај људи. Да зауставимо нова страдања. За све остало питај Ти команданта Павла[1]. Одговори момчина и пожури на своје мјесто у колони која се спушта, одлази, вијуга и нестаје.

У мени истог часа плану жеља да се окренем и вратим, да им се прикључим. Да нађем своје мјесто у дивизији комшија, мојих Бановаца. Можда баш иду тамо, од куд сам јутрос пошао? Истог тренутка запљуснуше ме вјекови, дједове приче, митови, Косово са девет Југовића и десетим старим Југ Богданом. Унутрашњи немир оснажи ме и хтједох да полетим. Однекуда чујем упозоравајућу поруку: друже, храброст није погинути, ваља главу и народ сачувати. Не јурцај, памет у главу.

Лудост јутрашњег поласка и данашњег путовања измијеша се са страхом сусрета који очекујем. Колона партизана у једном, а ја у другом правцу? Оба непозната. Колико данас људи одлази својим неизвјесностима, а колико својој Судбини, својим мртвима? Много праваца, много сумњи – живот је то.

*****

Не знам колико сам дуго ходао. Ако сам добро израчунао неће бити више од педесет година. Колона ратника оде у историју, у заборав и пензију а ја, куда? Дуго година сам чекао  на повратак ријетких. Оних који су преживјели, да свједоче и причају. Да ми опишу колика је рат несрећа и злочин. Многе нисам дочекао. Гробови су им разасути од Глине до Доњег Вакуфа, од Прозора до Јабланице, од Тјентишта до Калиновика… неки наслоњени на дрво заспаше и умријеше у сну јуришајући на непријатељске бункере и утврде. Неке ни метак није стигао, ни граната, ни авио бомба већ их је престигао умор, убила болест и „појела“ глад. Кости ратника оглодали курјаци, избрусили снијегови и вјетрови Сутјеске, кањон Неретве… Историчари су записали да се на Банију вратило 15 % састава 7. Банијске дивизије са којом јутрос путеве укрстих. Иза њихових Побједа дошла нека, нова времена. Слобода коју су нам знане и незнане смрти даровале опет је начета. Злобници у земљи Југославији, прецизније у мојој кући - Хрватској из реда Хрватског народа не признају "партизанску" слободу. Она је кажу "хрватску" ограничила. "Српски научници" изучавају допринос и улогу "војске у отаџбини[2]" у заштитисрпског народа. Звецкање оружјем ојачано ватреним говорима путује, са једне на другу позорницу Несреће. Руши се све што је подсјећало на добро, на слогу, на заједништво. Српски народ у Хрватској изнова је у опасности. Осјети се то на сваком кораку, у сваком њиховом погледу. Хоће ли опет у колонама кренути на нова стратишта? Да ли ће та опасност престати кад' посљедњи Србин промјени вјеру, или напусти Хрватску? Питања много. Одговор не знам, али сам у једно сигуран:

Слобода нема цијену.

*****

Враћам се са службеног пута. Напуштам аутопут "Братство и јединство" искључујући се у Окучанима – „излаз за Бања Луку.“ Још требам неке ситнице да обавим у овом граду. Ваља до вечери стићи на Кордун, у Топуско. Кући, фамилији, међу другове. Од Босанске Градишке до Бања Луке, уз југословенске и мноштво српских застава. Окитиле све важније раскрснице, зграде, мостове, бандере. „Ојачане“ сликама непознатих људи, бити ће нових политичара. Година 1991. Предњаче заставе са страначким обиљежјем Српске демократске странке. А мени мило, топло око срца. Мислим: ма кад "они своју шаховницу разапињу[3]" гдје треба и не треба вала ред је да и ми своја оцила покажемо. И још себе питам: од куд овдје толико Срба? У Бањој Луци не остајем дуго и крећем. Сумрак ме хвата на "граници" Баније и Кордуна. То мјесто смо звали "Бриони." Ваљда да, као и друг Тито „имамо“ своје Брионе и своју јагњетину и пиће. За неколико минута већ сам у Батиновој Коси и Чемерници. Не скрећем за Топуско, продужавам до двориште радног колеге, возача. Пред његовом кућом затичем десетак људи у СМБ[4] униформама Југословенске народне армије. Утегнути, сигурни у себе гуркају се и кисело смјеше. "Набавили" оружје и сада се "ни бога не боје." Кажу, биће добро. Србија је са нама. Ес' чуо, виче један грлатији, ваљда њихов "потпарол" како паметно предсједник Милошевић[5] збори. Неда он нас. Паметнији је од свих других[6] предсједника – заједно. А шта чекате, питам их? Чекамо наредбу да "заузмемо положај" и да бранимо Чемерницу. Старији, ипак забринуто објашњавају, да су, док сам био на путу "усташе" ушле у Топуско. Савјетују ми да не идем у стан, да сесклоним. Сви Срби су још јуче из Топускога отишли, напомињу, онако успут.

Осим ријешености да се боре, да не дозволе нова страдања и покоље видјех им на лицу страх. Међу њима не осјетих најважнију компоненту сваке одбране – циљеве и организацију. Скупили се наврат нанос, изабрали командира вода, добили пушке и мисле: ријешили смо све проблеме српског народа у Хрватској.

*****

Зазвони телефон. Завршим разговор, телефон заћута. 4. августа 1995. године. Јутро, слично овоме јутрошњем. Ненадано се спаковах на пут. Чујем кроз балконска врата почиње „концерт мина“.

„Поздравише“ гранате моје посљедње буђење у Топуском. Разбудим се и закључим: преспавао си године Никола, мораш пожурити, кренути. Спремај се, одлази. Џаба су тебе, и ти себе увјеравао у снагу коју немаш, у подршку која неће доћи. Видиш, није пушка рјешење. Ратове воде политике и дугорочни циљеви. Да ли си свјестан да су вас сви прецртали, а вас Србе из Хрватске давно отписали? Границе се Никола не цртају жељама, пером и пушком већ Умијећем, Мудрости, Преваром и Политиком.

*****

Од тог јутра путовах наоколо временом и догађајима све до овог 19. јула. За мало двадесет година, далеко од роднога краја. То ме нагна да пожурим са ово јутарњим пријевременим устајањем. Трчим не би ли још који пут погледом загрлио своје некадашње имање и немање. Не би ли видио колико у Завичају љубави, Љубави остављам? Излазим на балкон. Језеро испред, нијемо.

Не лези враже. Биће да сам опет донио криву одлуку? На путу нова ненадана препрјека. Нешто ме држи ил ми 'нешто напријед неда? Да ли сам стварно у кривом смјеру пошао? Према мени иде и трећа колона српског народа Баније и Кордуна. Бјежи, жури, трчи, престиже се, плаче, дрхти, стрепи… брине, кука и нада се. Колона притиснута страхом смрти не обазире се на своје јуче. Пуне и полупразне тракторске приколице затрпане прњама и завезане бригама. На њих посједале и полијегале мајке, сестре, ћерке, снаше, јетрве, заове… погледи упрти назад, не тиче их се ништа напријед. Очи тужне, пуне суза. Осјетим им погледе на леђима. На уснама разазнајем питање мени упућено: Куд' си пошао црни човјече? Коме идеш? У смрт? Ту она вреба иза сваке окуке, у сваком шанцу, код сваког грма. Овдје се наше убија сваких 50 година. У овој пустоши ниче сјеме мржње. Најбоље расте и успијева оно које сиротињу до вјешала диже. Овдје одвезани пси коло воде. Ту одвезана говеда чекају завезане газде, које дочекати неће. Што ти је - питају ме. "А морда чојк у добром смјеру иде," говори једна - другој? "Ко би га зна?" "Ма и ми смо требале остати," закључује трећа. "Света је смрт кад' те затекне у твојој кућици и твојој авлијици. Нека, нека нас опет кољу, навикли смо ми, ништа нам неће бити," додаје пета.

Склањам се камионима. На њих посједали или се испод цераде посакривали људи заклањајући лице рукама. Окрећу главе дојучерашњи добри и ваљани домаћини. Стиде ли се онога што су од стечених материјалних добра у посљедњих 50 година стварања са собом понијели? Или овог бјежања? Склоним се и пропуштам мање ауте и ауте са приколицама. Заобилазим неке дигнутих хауба испод којих се пуши прегријани мотор. Натрчавам на ешалон коњске запреге упрегнуте у ручно израђена, украшена и изрезбарена кола са гуменим точковима. Ови нијесу моји, мора да су Слуњани, закључим. Коњи утегнути у "ганц" новој орми. Орма украшена звјездицама, плетеним конопцима и лименим прапорцима[7]. Више спремљени за свадбу него за збјег. Не знају кочијаши да путују у спроводу свога народа. У лотрама посложени јоргани, ћебад, јастуци. По њима набацана гардероба и нешто посуђа. Женска чељад извирује из те животне сваштаре, утонула у своје бриге. Једва да се примјећују. У рукама кочијаша војке и бич, боје српске тробојке. Старина, блиједа лица више личи на жива мртваце, него на путника намјерника, управља запрегом. Бат коња не навиклих на асфалтне површине измијеша се са тихим нарицањем групе жена. Синови и мужеви су им остали на Купи, иза оног брда. С те стране допире најјаче штектање пушкомитраљеза и лајање минобацача.

На неколико мјеста у шанцу од смрти нагрђена или "награђена" леже тијела до скора живих људи. Даље, опет у каналу преврнута празна цистерна за гориво. На грани једног ораха старије чељаде прекратило муке путовања - вјешањем. Под Доњим Жировцем на колону кидишу, с десне стране бојовници 5. Корпуса,[8] а са лијеве специјалне хрватске снаге. Имадох срећу измакнути. Отворене продавнице, пуштена стока, не завезана пашчад лута без циља и воље. За чудо, пси не лају, само цвиле. Мотају се око ногу и умиљају. Осјећају да и њихово вријеме измиче, да им газде одлазе. Краве изашле из штала, наслониле главе једна према другој и плачу. Колико су те сузе тешке видјех 1991. године негдје око Ласиње. О томе ми је давно причала баба Миљка[9]. Нисам јој вјеровао. Каже, „ја сам из скровнице[10] куруза 1941. године гледала како краве плачу.“ Мимоиђох се са српским тенковима. С десне стране збјега претјечу народ. Не знам журе ли или бјеже? Бог ће га знати каква је наредба. Гдје је војска? Гдје је сада 7. Банијска дивизија, гдје је 8. Кордунашка, гдје је 13. Пролетерска? Шта је са 6. Личком? Чији смо ми потомци? Ко нас у рат неспремне гурну, ко нас превари? Ко ме јутрос посла да се сретнем са 100.000 судбина? Судбина које путује без циља, без плана у једном, а ја у другом правцу. Куда идем? Коме? Код кога? Они бјеже од смрти а ја тражим љубав? У истој земљи? Нешто не штима?

Јачи је човјек од сваког страдања. Нема тог стратишта на којем бар један не преживи. Ваљда да се пати, прича и да свједочи. Да се бори са болестима, неимаштином, ноћним морама, новим смртима… да надјача глад и умор. Како човјек да побједи разочарење, морално пропадање, убијање љубави након толико љубави, како да прежи нестајање читавог народа и његовог надања? Створи ли људски ум и рука оружје које ће побиједити јецаје ових, несретних људи?

Од суза скупљених у колони дугој више од стотину километара и више од 400 година могао би се склопити најтужнији мозаик страдања. Колону не разумију они који за све имају друго тумачење. Они који мисле да су им најбоље одлуке, да је њихова промућурност јача од свих памети. Моја колона се не може и неће никада оплакати. Ни прича се  њој не може испричати. Онако како је настала, како је текла и нестала. Како смо је доживјели и проживјели, ми који смо у њој ходили. И ми који до данас из те колоне нисмо изашли.

Требало ју је осјетити и о(п)стати нормалан.

*****

Прошавши Вратник[11] спуштам се низ Жировац према Глини. Предњи, лијеви точак аута добро удари у повећу рупу на цести. Излокало цесту вријеме и небрига. Она је некада служила за доласке и одласке. Сада служи само одласцима. Рески ударац ме раздани и разбуди. Тог часа колоне народа и војски мојих ишчезнуше. Несташе и престаше. Измаглица заклони видике на коти са које земља Банија најљепше изгледа. Са мјеста од куд се јутрос тако чежњиво назире. Зове Банија нудећи пространства путнику намјернику. Одише пустоши и пјева љепотом.

Слика слободних путељака, цеста, ријека, шума, неба, мостова, живица, авлија, воћара, винограда ишарала Земљу. Мене на час врати у дјетињство. Растао сам и стасао у скромној кућици, у пространом дворишту и развученом селу. Нисам могао ни омркнути ни уранити, а да ме иза сваког ћошка не дочека комшија и Слобода. У прољеће одјевена у раскошну цвијетну хаљину, зими украшена пртинама и ињем све је редом поздрављала, свима се смијешила. Силазила с пута онима набуситим и припијаним савјетујући их да се клоне силе, потлачене усмјеравала куда треба ићи. Размажене храбрила, а храбре упозоравала. Гдје је данас Слобода? Шетали се мојим Кордуном и оваквом Банијом? Да ли су је однијеле колоне које ме мало час прођоше. Двије, три колоне, једна за другом замало се сустигоше. Прва крену прије 74 године, а тек сада оде? Ова прије 21. годину и скоро је сустиже? Да ли сањам?

Што се то дешава?

Да ми је данас стићи? Тамо гдје сам наумио.

*****

Глина, 19. јул године неке. Од двије главне улице улазим у ону која је "мало више главна". Протегла се од Јукинца до моста на р. Глини у правцу Карловца. Некада су је, ако ме памћење служи звала "Карловачка". По граду Карловцу или по правцу за Карловац - не знам.  

Застајем на мјесту гдје је до 1941. године стајала православна црква "Пресвете Богородице". И сада у позадини, одмакнут од улице „плаче“ Дом културе или Спомен дом. Простор сада доста сухопарно изгледа. Исти је, а није исти. Загледам се боље. На фасади зграде истакнут назив "Хрватски дом". Хрватски дом, ту гдје је звјерски убијено клањем, маљем, зрном и мржњом више од хиљаду невиних српских душа. Највише са Кордуна, и из оближњих српских села. Уочавам да је на платоу испред Дома враћена скулптура "социјалистичке" заједнице. „Жена са дијететом у наручју.“ Симбол страдања Срба? Оригинално обиљежје страдања Срба у овом храму изграђено је 1989. године. На улазу у амфитеатар постављена је скулптура бановца, познатог академског вајара Момчила Крковића. Више је нема, срушена је. Власт Републике Хрватске чекићем уби "двери" и избриса трагове сјећања на не забиљежен злочин у хисторији цивилизације.

О Боже, хоћу ли икако данас стићи, тамо гдје сам јутрос наумио?

Застанем пред Домом, наслоним се на Памћење. Оно ме одведе у Јабланицу. У тај мали босански градић. Свједоку херојства и страдања многих Бановаца за вријеме 4. непријатељске офензиве, у Другом свјетском рату. Купујем мермер. Црни мермер за "црну стазу туге", стазу која дијели глински "амфитеатар" на два дијела. Од улице је стаза „водила“ посјетиоце према улазним вратима "Спомен дома". Није изблиједила. Надјачава црвену боју степеница лијево и десно од ње урађених. Црна боја постојана? Да, овдје су црне боје увијек јаче „свијетлиле“ од свих других боја. Са "зида плача" нестале плоче на којима су писала имена 1564. убијена човјека, уморених Срба Баније и Кордуна у цркви, и селима[12] око Глине. Нестале? Нестала имена жена, дјеце, стараца, људи?

У Јабланици ме дочекују домаћини. Пословни састанак. Младост са једне и са друге стране. Не покушавам објашњавати чему ће служити ова камена облога, вјерујући да их то не интересује, да им пажњу привлачи нешто друго. Шесто чуло ми рече да долази предвечерје неспоразума, разрачунавања, или вече нових доказивања. Борба за превласт никада није ишла само у једном смјеру. Ни ту вече. Ови одозго су се међу собом отимали за право на оданост оних доље. Они одоздо су ослушкивали ове горе,оговарали их, буне дизали. Ако би се којим случајем замијенили, свађу су настављали док неко од њих не буде горе. А онда опет - изнова. И једни и други доказивали су трећима своју „памет и снагу.“ Разумијевања овдје нема.

Ту вече нађох се у средини. Много година је од тада прошло да би схватио како несташлук нема граница, а младост нема мудрости. Мермер сам уговорио, заноћио у Јабланици и нестао. Први пут. Снове о бољем сутра, ту ноћ сам потрошио. Нисам пао, заплакао сам црнином. Знао сам да Свјетлост гасне, да одлази. Сутрадан, на вече одох за Њемачку, земљу и државу која Јабланицу "прослави," а југословенске партизане диже на трон успјеха. Бјежао сам, а утекао нисам. Ни порушио мостове иза себе нисам. Занијемио сам!

Погледах на сат. Вријеме одмиче. Морам брзо из Глине, закаснити ћу. А јој, како могу закаснити ако ме нико не чека? Ако ме нико не очекује? Моја запаљена кућа и зарасло двориште добро знају да је посљедњи корак, посљедње српске мајке по њему искорачан. Мајка се преселила у цвјетну башту „туђе авлије.“ Бунар је пресушио, птице су се одавно одселиле, у Трепчи више не станују. Очев таван и ђедов подрум прогутала ватра мржње. Ђеде, оче - да ли вам је ватра ваше куће, ваше сиротиње бар гроб ваш огријала?

Ипак крећем!

Журим да видим Љубав, да сретнем Срећу. Убијеђен да ће се појавити у оној доброти коју сања срце, а машта печатом овјерава. Питоми крајеви, без много народа, украшени потоцима и ријекама са доста нових кућа и уређених дворишта доводе ме пред вратнице жеља. А оне - широм отворене. Осмијех на лицу уз прву помисао – милина. Неко ме чека. Радује се најављеном, а непозваном госту? Дуго нисам долазио. Капија довољно широка за све који улазе или излазе? Нећу да мислим о одласку, бјежању. Већ дуго путујем, недам ружним мислима да покваре унутрашњу радост, угођај и весеље. Сада је најважније виђење, сретање, разговор, добродошлица и разумијевање. Разастрте боје цвијећа у дворишту домаћина пресијавају се на сунцу тражећи мало воде или више хлада. Прелијепо цвијеће. Само кад би причати умјело. Забога, што би ми онда рекло? Оно некада обећава, некада оптужује. Свједочи подједнако у часима туге и часима весеља.

Мир доласка прекину лавеж пса. Пашће немилосрдно насрну, зажељевши ми, на свој „пасји начин" добродошлицу. Препозна ли "опасност" од „сумњива човјека,“ па свој бијес још више појача? Домаћин од љубимца није очекивао овакву реакцију? Шта се десило? Да ли му је домаћин препустио право на одбрану куће од непозваних и непознатих? Разумљиво. Окамених се, али одмах зачух глас: мир, мир, смири се… Застадох, нисам се уплашио, нисам устукнуо, нисам се окренуо, нисам отишао… заћутало је моје радовање претворивши се у питање: па зар овако да заврши мој пут?

На брзину се пресаберем. У сваком другом случају одмах би се окренуо и вратио за мојим колонама. Пожурио би да их сустигнем, да ме поведу далеко од овог мјеста, земље, краја на коме ме "офури" изненађења који наслутити нисам могао. Тврдоглавост кордунашког сељака би јача од разума. Пашче заузе бусију између мене и домаћина. Неста очекиване топлине, а окус добродошлице претвори се у горак пламен стварности. Зајеца лако рањиво сјећање. Топи се у врелој соби. У шпорету догоријевају угарци доскора немјерљиве љубави. Присјетих се мајчине ватре, љетње жеге, ишчекивања да спреми јело, да нешто поједем… опет, ма колико би желио да то буде исто – то није то.

Припремљена топлина ме не грли већ жари, пече, а унутрашњи осјећај говори - бјежи, нестани чим прије. Видиш да сметаш. Колач, а тако би се све до скоро истом бескрајно радовао је испечен. Бирајући између сланог или слатког изабрах други. Да „засладим“ своје разочарење. Навиру памћења.

На Кордуну се много држало до гостију или пролазника и код највеће сиротиње. Пашчад се везала, преко дана обавезно. Незнанце, дошљаке, или госте на вратницама је у правилу дочекивао домаћин поздрављајући га. На улазним вратима ако би се појавио ненадани посјетилац. Никада и никако пашче. Уколико  се неко и отргне слиједи "хајка" свих укућана док га не намаме, у ћошак прићерају, завежу, а ланац изнова притегну.

Дворишта у којем је пред људе излазило пашче, не домаћин су се мимоилазила.

Шта је ово данас? Нова пажња или правило? Освета? Европа?

Тражећи и желећи у себи наћи оправдање оваквом "дочеку" неколико сати проведох у бунилу размишљања. Покушај да било што друго урадим, да се ослободим лавежи и насртаја пса не уроди плодом. Од јутрос чиним грешку за грешком. Зато се приупита: Шта  је љепше бити? Одвезано пашче или завезан човјек?

Гдје је пашчад пуштена слобода је завезана.

Наслоњен на столицу леђима окренут зиду утону у привидан, можда и стваран сан. А снови ружни и тужни. Одведоше ме у непознато хрватско село. Можда у Лику? На мене насрће џелеп паса. Браним се ногама и рукама. Уједају ме. Хоће ме растргати. Срећом наилази воз, трчим према Госпићком колодвору, ускачем у посљедњи вагон. У влак са којим путује задњи транспорт Срба. Премјештају их из Јадовна и одвозе на „покрст“ у Јасеновац.  Изуједан и крвав спашавам главу. На мене насрнуше усташе, хоће да ми ломе руке. Молим их обећавам: Никада више овдје крочити нећу. Нећу вам псе узнемиривати. Ја сам забасао, мене нема – не бојте се. Сусрели сте слабу сјену једног занесењака и луталице. Мртав сам одавно. Мртви ништа не требају, од никога ништа не траже.

Спасите ме преклињем вас.

Пренем се у туђем дворишту, не разазнајући гдје сам. Крајичком ока видим домаћина. Он не заинтересован за мене и моје снове обавља нужне послове. Жури му се. Посао му чини задовољство? Тог тренутка се и мени учини да стаде воз. Стресем се. Истјераше ме усташе из вагона и сврсташе у колону уз коју прате "пси рата". Пјешачимо. Не знам куд нас воде. Снови се нижу, као краставци у тегли, за зимницу. Они ситнији се шћућуре међу крупније чекајући да се једног дана заједно нађу на трпези. По овој врелини добро би ми дошли свјежи, тек убрани. Пун их је стол.

Нико их не нуди. Нека, чекају оне којима су намијењени!

Заболи ме сусрет, дочек и одлазак.

Скрхан, кренух по подне тога врелог 19. дана најзад назад. Тамо од куд', да сам савјет непознатог саслушао јутрос поћи нисам требао. Сад добро, и то је спознаја о љубави која се често пута претвори у своју супротност. У себи задржавам изворну срећу. Разочарење остављам боговима који ће да нам суде. Настављам даље без пашчади, без резерве према прошлости, без надања у будућност. Сам самцат путујем са својим идеалима, некуд. Величина љубави мјери се снагом трпљења. Величина човјека - спремности да разумије, да опрости, да не проклиње, да не осуђује. Стога домаћину, ма колико притиснут огромном тугом искрено, зажељех много здравља и среће у времену које долази.  

У глави ми опет "заблиста" Јабланица!

Јутрашње брдо се поново испријечи испред мене. Још је веће и још опасније. Нестаде лавежи. Смирило се пашче. Нема извињења, побјегли погледи, оде жаљење. Да ли се одласку заједно радују? Не, не вјерујем. Свевишњи види. Потонула цвјетна авлија. Никада у њу нећу крочити, у њој се воде напити, нећу је пожељети. У рукама дар домаћина: Кантица слатких колача и капа. Да сакријем бијеле власи настале и умножиле се у 19. година избивања са Земље која једном зове, а десет пута моли – не враћај ми се, не долази.

На поклону записах: "Било једном једно вријеме".

*****

Прелазећи километре одмичем и у мислима прескачем многа дешавања. Скупљам доживљаје, успомене и догађаје. Раздвајам љепше од лијепих. Оне несретне дане и часе бацам кроз прозор. Кад када бубну, и од калдрме одскочи сјећање. Забога, ништа им није, а мене боли. Враћам се Ђурђевдану – дану у коме Свети Ђорђе убија аждају у ливадама дјечје маште. Журим на Славу код тетке Стане и тетка Ђуре. Није далеко, корисно је. Чује се нека нова прича, уз боље јело. Уз јело за којим су увијек чезнула, незасита дјечија уста. Пун стол је сувих колача.

*****

Ускоро ће Свети Илија. Пентрам се по Николином брду провирујући иза букве на младост која ме прати и снагу коју ми даје.

Бјежим од туге сакривајући се од данашњих дешавања. И кад помислим да сам их надјачао, иза кривине појаве се старе боли. Ето, пролази 20 година избјеглиштва. Народа мога и мене. Много тога се промијенило. Тих дана сам стајао у колони идући за животом, а данас колона иде од мене, живот стоји. Најбоље године, најљепше године даровах вјери у праведан свијет, праву на истину и заштиту свега што људско достојанство заслужује. Потајно сам се надао да ће 19. дан овога мјесеца јула моју тугу ублажити, мој пораз умањити, љубав домаћина потврдити, надање разбистрити. Истина ме изневјери!

*****

Већ се одавно смркло. Уморан, на повратку кући тражим мјесто гдје ћу на неколико минута одморити. Не спава ми се, али ми се и не вози. Концентрација опала. Чему да још једну судбину у данашњем дану изазивам? Мијењам радио таласе са којих допире музика. Тражим радио-станицу која ће бити најближа стању мога духа, тренутном расположењу. Треба ми ријеч која помаже. И гле чуда: наиђох на најновије вијести "из земље и иноземства". Послушам их, а оне најавише: Република Хрватска и сви Хрвати у цијелом свијету, за који дан обиљежавају "величанствених" 20 година од завршетка "бриљантне" војно редарствене акције "Олуја."  

С ове стране Уне коју малочас пређох, дакле на десној обали, на којој се слобода мјери другачијим аршинима чујем како "хрватски редови" увјежбавају парадни корак. Газе по повјесној лажи о "извојеваној највећој побједи хрватске стројнице". Сценарио је написан и ваља га свијету представити, и тако, тих дана све друге проблеме из "демократске" Хрватске истиснути. Ријешила се Хрватска својих грађана српске националности, остварила право на дужничко ропство, право на хрватско море, зрак, цесте, шуме, пјесме, језик, писмо, кукање, надање, очекивање… ама баш на све хрватско, без српског права. Право на зарасла дворишта, на не узоране њиве, на не посијане ливаде, на Европу, на цивилизацију. Надвикују се политичари тражећи нове ријечи којим би описали величину побједе у хуманом убијању и протјеривању народа мога.

И Срби који су остали у Хрватској обиљежавају дан Олује. Сјетили се да су Срби, и да су Срби страдали. Изабрали Пјешћаницу, село општине Вргинмост. Тамо ће се окупити. Сјетили се величанственог збора на Илиндан који се ту, све до 1995. године одржавао. Послије ће, кажу положити цвијеће на гроб Дмитра Обрадовића?

Слушам даље. У наставку информација коначно вијест: Србија и Република Српска су одлучиле: страдање Срба из Хрватске прогласити ће јединственим „даном жалости“. 19. година су чекале, проматрале, вагале и калкулисале нашом Несрећом. Након 19. година прећуткивања највећег етничког чишћења од ове године ће тећи “велико жаљење”. Можда ћемо имати право на умирање о државном трошку? Можда?

О много штошта ваљало би овдје писати. О мржњи Хрватске политике која не јењава, која се доказује новим веселим прославама “Олује” у Загребу, Книну, свуда тамо гдје хрватска мисао убија српско надање. О старој српској политици која "брине" о избјеглим Србима, закључи ли да ће од тога, можда имати користи. Можда?

Моји путеви су за данас, за свагда завршени, окончани. Пењем се на своје брдо. Одлазим гдје нећу чути лавеж паса, гдје нећу сретати колоне мртвих и живих. Тамо гдје ће пасји живот бити замијењен животом који не лаје, са животом који траје!

Има ли такав?

А богами, добро ми рекоше, јутрос нисам требао нигдје кренути.

---

[1] Павле Јакшић, командант 7. Банијске ударне дивизије. Рођен у селу Блатуша 1913. на општини Вргинмост. Генерал пуковник умро 2005. у Београду.

[2] Југословенска војска у отаџбини чији су припадници познати као равногорци или четници. Основао их је пуковник Драгослав Михајловић, као покрет отпора Њемачкој окупацији. У току рата ова војска често мијења противнике. Њеним припадницима се по завршетку рата суди.

[3] Владајућа странка (ХДЗ) је предњачила у истицању хрватских и страначких обиљежја. Српска демократска (СДС) их је у томе пратила.

[4] Сиво маслинасте боје

[5] Слободан Милошевић, предсједник Србије у то вријеме

[6] 1990. и 1991. године у жељи да се тобож договоре о мирном разлазу предсједници југословенских република су „парадирали“ од мјеста до мјеста, сваки пут у другој Републици и - састанчили. Резултат „договора“  је био крвави рат чије посљедице и данас некада југословенски народи осјећају.

[7] Обично на кожном ремену нанизано један испод другог много малих звончића, Ремен се качи на коњску орму.

[8] Један од седам корпуса ткз. Армије БиХ. Формиран је у Бихаћу а зона одговорности је обухватала цјелу Босанску крајину. У вријеме операције „Олуја“ прелази на територију Хрватске, друге државе и ту чини злочине убијајући не наоружане људе у колони која бјежи.

[9] Очева маћеха. Оцу је умрла мајка када је имао 6 мјесеци. Није је упамтио.

[10] Пожњевене стабљике кукуруза, увезане у сноп, исправљене једна на другу, у облику стошца сложене под које се народ завлачио да се сакрије или да не покисне. У Другом свјетском рату причали су ми преци да су се сакрили у скровницу поред које су прошле усташе не примјетивши их. Тако су преживјели.

[11] Превој Вратник, највиша кота, на пола пута између Глина и Двора/Уни

[12] Највише је побијено у селима Прекопа, Табориште и Бански Грабовац.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: