Како се пише љубав?!
Не, као ред слова од сугласника до самогласника,
Ни као скоро па ритуални ред речи,
које тривијално користимо у свим ситуацијама.
Љубав се пише срцем,
између обуци се, хладно је и
немој ти, ја ћу.
Ја ћу умазати руке у злато
па ти осликати прозоре,
Ја ћу насликати птице за добро јутро,
да те на истим тим златним прозорима буде.
Ја ћу да бдијем када нешто боли
и љубим да прође.
Како се пише љубав,
питаш ме...
као сандаловина коју свако вече
побожно палим за меки сан,
као благослов сваком новом дану,
проведеном заједно.
Као читање Петрарке и Јесењина,
и оне хладне, снеговите Русије
која ми још бриди под прстима.
Љубав се пише свим градовима
које називамо нашим, јер
у сваком смо оставили део себе,
онај недозрели, сањалачки.
Пишемо је стиховима
Рабингранат Тагореа,
Пабла Неруде,
Мике Антића за који те уверавам да је класик.
Пишемо је нотама Шопена,
Дебисија,
твог Париза и мог Петербурга.
Успоменама и сновима,
неким будућим, несазрелим јутрима
која се увлаче под јоргане...
Пише се та, луда љубав лудилом,
Камиј Клодел је то најбоље знала.
Ни једног трена не мрзећи Родена,
јер ко уме да воли тај мржњу не познаје.
И чудно је то, знаш,
од свих талената и дарова на рођењу
добијамо само љубав,
и све док је делимо она се умножава.
И пише се, дуго, вечно,
све док дишемо и волимо.
