детаљ слике: КРК Арт дизајн

У СУСРЕТ НОВОЈ ЗБИРЦИ СТИХОВА БИЛЈАНЕ З. БИЛЈАНОВСКЕ

„ПСИХЕ У ПОТРАЗИ ЗА ВРЕМЕНОМ„изд. „Алма„-Београд -2021

Мр Милица Јефтимијевић Лилић

ПЕСМА КАО ЕЛЕМЕНТАРНО ЖИВОТНО НАЧЕЛО

Билјана З. Билјановска, српским читаоцима познатија као преводилац са македонског на српски, са италијанског, француског  или са ових језика  на македонски, сада се овде представља као песник тананих емоција и  велики хуманиста који се залаже за мир, толеранцију и узајамност  међу свим народима света.

            Поред тога, она се свим силама залаже за афирмацију поезије као везивног ткива света, за емоционалност која оплемењује човека, за дејство поетске речи на  савременог човека  који се оглушује о своју праву природу поробљен брзим темпом живљења.  За ослушкивање  лековитих звукова природе,  за окретање тишини и унутарњем гласу који у човеку непрестано обитава као глас искона који га спасава од обездушености наметнуте цивилизацијским новотаријама, или рантичким покличима, похлепом за материјалним богатсвима.

Збрика Психа у потрази за временом је  и књига  снажних емоција између мушкарца и жене, љубави која је остала непроживљена до краја,  пуна бола због растанка наметнутог трагичним  политичким збивањима у некадашњој заједничкој домовини чији распад је условио и распад бројних брачних  или љубавних веза. Избором митске јунакиње која се бори за љубав, богиње Психа и њеног љубавника и каснијег мужа, Амора, песникиња само разоткрива суштину односа између жене и мушкарца који се мора заснивати на поверењу, истрајности и борби за опстанак везе, што је по свему судећи изостало у реалним трагичним животним околностима.

НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ ...

На почетку беше Реч – Ти

И реч беше у Теби – Ти

И Ти беше Реч.

Зар си се тако божанствено

Преда мном приказао,

Па у теби видех

Светворитеља

Свемоћног Креатора

За моју крхкост!?

Повезујући Логос и љубав Билјана З.Билјановска показује да се у додиру са вољеним човеком првенствено збива  прожимање два духа који се допуњавају, али при чему је он тај који је јачи и којем се пуна љубави потчињава, за чији утицај је отворена.

И реч остаде – Ти,

Да бих могла да ти кажем

И поновим –

-          Због тебе сам кроз огањ прошла,

Са алама се борила,

Због тебе

Нит сан нити радост видех,

           Кроз таму ходала...

Ауторка исповеда сопствени ход по мукама слично својој лирској јунакињи Психи да би спасла љубав, да би опстало то биће љубави које су Она  и Он заједнички стварали. Наговештаји затварања круга дати су у назнакама и буде наду у нови сусрет љубавника који заправо никада нису рекли збогом једно другом.

А бол је, иначе, најбољи извор певања, стога  су овде и потресне песме о смрти мајке и прерано изгубљене сестре,којима поетеса песмом настоји да продужи живот.

Но, упркос болним губицима, сетама и меланхоличним расположењима која у себи носи, поетеса се не одриче радости које свако живо биће носи у себи као извор лепоте   постојања.Стога се песма птица усељава у песму коју она спева, да би показала како је човек окружен животом који пулсира и у другим бићима  што га на свој начин славе. Такође је ту и песма која слави Београд као отворен град у којем је поетеса проживела своју младост и упамтила атмосферу раздраганости и космополитизма. Но, пуна љубави према својој домовини и бриге за њу поетеса исписује дирљиву оданост свом роду, али   и сртепњу за свако хумано биће на свету.

Поезија је најважнија тема  ове збирке и   у том смислу означена   је као храм који слави живот, чува га у себи, и не само за песника, него и за обичног читаоца она је спасоносни  дар који смирује душу, челичи дух и оплемењује  човека, и препознаје се као  израз откровења сопствене сврхе:

Неким се чудом нађох

У Лавиринту магичном, заносном,

Од лепих речи изграђеном

-          стихова и стилских фигура

зиданих осећањима људи

пуних разумевања,

али и страдања.

Све су ме путање

К‘ центру водиле,

Где Минотаура није било,

Нит је клупко Аријадне

Некоме затребало

Да пут повратка означи.

За духовно биће, какво је поетеса,  сусрет са чудима имагинације, нужношћу трагања и одгонетања смисла битисања, митова који су проживљено исксутво минулих цивилизација, то  је дар који се оберучке прихвата, ма како тешко било испунити и сопствена и туђа очекивања. Но, лавиринт сопства се ипак препознаје као утешно скровиште јер нуди авантуру рвања са својим бићем, вољом, хтењима, жудњама. Упркос свим замкама, поетеса излаз налази у оствареним поетским формама пуним наде, вере у  моћ духовних прегнућа,  у могућу обнову духовне ерозије човечанства кроз уметност, кроз поезију и евокацију митова који су тако актуелни и чије поуке човек тешко учи. Други део збирке је у том поетичком кључу формислисан као разговор са собом. Ипак, свесна краткотрајности  људског пута, опрезна с речима и људима, поетеса   формулише поезију као оно што је најузвшеније, као истину и тајну, као вечност која надјачава реално време, као друго име живота:

...у мислима си све што прећутим

жеђ си моја за животом

замка пред смрћу

сан си и истина

моја стална молитва

суза неканута

радост неиспевана:

ПЕСМО МОЈА НЕДОПЕВАНА!

Добрим делом песме Билјане З. Билајновске, које  су повремено врло успеле описне песме које тако дивно дочаравају атмосферу сутона ( са врло упечатљивим симболима и метафорама), заласка сунца у којима се чују гугутке, гавранови и други звукови града, јесу молитве за мир свих људи, за спокојство у душама  савременог исфрустрираног човека  који се негде успут изгубио преплашен и напуштен од свих:

Је ли се то Бог оглушио

на молитве малих људи

или нас  се  и он  одрекао

због свих наших неслога,

размирица и расправа?                 

Не, не питам, већ знам

са Богом у нама

умели би ми и слогу да повратимо

и Мир да донесемо

мир  међу људима

и правду људску

за којом сви тежимо

тако силно годинама жудимо.

Идеје хуманизма, правде и слоге, чак и кад нису лирски најбоље поткрепљене, чине да се књига доима душе и духа  савременог читаоца којем су и те како потребне, као и вера у моћ уметничке речи.

***

1.      НА ПОЧЕТКУ БЕШЕ ...

На почетку беше Реч – Ти

И реч беше у Теби – Ти

И Ти беше Реч.

Зар си се тако божанствено

Преда мном приказао,

Па у теби видех

Светворитеља

Свемоћног Креатора

За моју крхкост!?

И реч остаде – Ти,

Да бих могла да ти кажем

И поновим –

-          Због тебе сам кроз огањ прошла,

Са алама се борила,

Због тебе

Нит сан нити радост видех,

Кроз таме ходала.

И ево ме како се из тама будим

Без Тебе, али коначно са собом –

Препорођена и снажнија

Да умем да се изборим

И за другачији почетак,

Да умем са животом

у коштац  да се хватам

и да се никада не предам.

На крају беше Реч -  без Тебе

и реч беше – Слобода

од свих стега и мука

бесконачна

Слобода стварања!

***

2.      ЛАВИРИНТ

Неким се чудом нађох

У Лавиринту магичном, заносном,

Од лепих речи изграђеном

-          стихова и стилских фигура

зиданих осећањима људи

пуних разумевања,

али и страдања.

Све су ме путање

К‘ центру водиле,

Где Минотаура није било,

Нит је клупко Аријадне

Некоме затребало

Да пут повратка означи.

Одатле ни ја не пожелех

путем повратка да кренем

још мање да тај занос напустим

где све постаје

једна бесконачна песма

коју свако својим даром пева,

у своме стилу гради.

Позвани су сви

људи спремни

само  лепим речима

овај свет да задоје

и никада никога

ничим да не повреде

још мање било чим  увреде.

Дођите,

овај Лавиринт

за све нас градимо

добри људи, песници,читаоци и

љубитељи 

из целога света

у њему увек места има

за све нас

што тражимо спас

преко стварања!

***

3.      ПЕСМО МОЈА

Где год да кренем

ил‘ мишљу скренем

нађем те у сваком делићу

душе моје –

            једном  стих без риме си

            други пут распевана алегорија

            понекад лепо сложена алитерација

            или једноставна метафора,

            понекад си само мисао неисказана

            љутња угушена,

            свуда те има.

У планини међу дрвећем,

међу гранама и лишћем

у долинама међу тек провирелим висибабама

у потоцима и њиховим роморима,

у мислима си све што прећутим

жеђ си моја за животом

замка пред смрћу

сан си и истина

моја стална молитва

суза неканута

радост неиспевана:

ПЕСМО МОЈА НЕДОПЕВАНА!

***

4.      МОЛИТВА

Годинама неке молитве понављам

под овим Небом

пред овом Земљом,

пред сваком биљком

и каменом:

-          да нам земља родна буде

благородна свака киша

да нема пљускова

да нас свако невреме

заобиђе,

да се свих недаћа спасимо!

Не стигне молитва

до правога места,

пљускови свакодевно

олује и кише

и немири – у душама нашим

на Небу и на Земљи.

Је ли се то Бог оглушио

на молитве малих људи

или нас  се  и он  одрекао

због свих наших неслога,

размирица и расправа?

Не, не питам, већ знам

са Богом у нама

умели би ми и слогу да повратимо

и Мир да донесемо

мир  међу људима

и правду људску

за којом сви тежимо

тако силно,

годинама жудимо.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: