детаљ слике: КРК Арт дизајн

ОДЕ ЉЕТО, ОСТА ТУГА

Ноћ се лагано Бањалуком и Врбасом вуче, пузи и одмиче негдје према Градишци, у равницу Лијевча Поља. Не чује се, а шапуће. Бираним ријечима. Као она танана бреза над гробом јунака што стражари и пјесму животу пјевуши.

Град обасјан свјетлом ни близу није оном свијетлу које тражим. Свијетлу оних бајти и кућерака по брдима Кордуна разбацаним, поред цесте послаганим, у ливадама загубљеним, иза воћњака сакривеним.

Једно топло и без кише љето се уморило и нестаје. Одлази у неки други крај, код неких других земаља, народа и људи.

Нечујно, а видљиво.

Веселио сам се овом љету. Много сам му се надао. Много пута пожелио да врело сунце спржи сјеме сумњи… да пресуше све сузе овог свијета. Да загрљени ходамо стазама које сами бирамо, стазама које се по нечујном кораку препознају, а по жељама и уздаху дозивају.

Сањарио сам у овом љету о плавој пучини и заласцима сунца, о његовом нестајању иза Планине заборава. Позивао, молио свако ново јутро да љепше и веселије буде. Боловао стварност. Затурио прошлост, исплакао будућност.

Играо се са дјевојчицама плавих очију испод пелерине откане из златних нити сребрене мјесечине. Испјевао пјесму "Нерођеној дјеци српској ".

*****

„Моја“ Купа се стиснула и „претворила“ у мали поток са именом Вукешница. Прескочити и прегазити га можеш, кад год пожелиш. Купу ни каменом пребацити нећеш. Ни препливати је не усудиш се лако. Широко огледало воде, најљепше ријеке, некада моје ријеке замијенило стиснуто огледало стварности.  

Гледам свакодневно како неодговорни појединци "регулишу", раскопавају и усмјеравају „моју нову Купу“ експлоатишући оно мало шљунка који вода донесе, чинећи при томе себи највећу штету. Тако је то у Босни. Сви бранимо Српску, сви је поткопавамо.

Држава углавном спава све до годину дана прије избора. А овдје су сваке двије године – изборне. Није Закон овдје у Закону већ је у броју гласова. Безакоње се мјери кубицима украденог шљунка. Важно је да се избориш и извадиш.

Босна је ово.

Земља Слава и прослава.

Земља ратова и вицева. Земља великих људи и малих злоба. Писаца и превараната. Земља из којег су некада тежаци у мој родни крај долазили да би надничили. Земља да ли мени досуђена.

Одавде се у свијет отиснуо Иво Андрић, Јован Дучић… одавде је свети Василије Острошки потекао, овдје је Петар Кочић „бранио“ Аустроугарском царству оптужујући свога јазавца пред „часним судом земаљским“.

*****

Вечерас нисам остао на обалама моје „нове“ Купе. Кадињани су „тијесни“ за самоћу, а ноћ превише дуга за једнога. Разговор глувих. Наишла „жута минута". Препуштам јој се „уживајући“ у дружењу са сретним тренуцима.

Љепше од овога нисам могао пронаћи.

Искључио сам телефон. Слушам тишину која са мном другује.

Милина и тишина!

Немам позива, ни поруке нема ко да шаље.

У батерији чувам мир. Застала електронска пошта. Да ли је мој „писмоноша“ заноћио на путу на који никад није ни кренуо?

Распоред туђег времена је прецизан, мој уобичајен за све дане и сва времена. Ни киша, ни Сунце га не може смести, нити мене некуд даље, одавде одвести. Покривам се кишобраном јада!

Са писањем вријеме брже пролази. Оно доноси неисцрпно богатство стварања, у мучнини која траје.

По "кокошијем" обичају ноћас ћу поћи пут својих снова, на стази прогонства са које не силазим већ 20 година. Ноћас ћу се пењати на брдо повиш' куће да у даљини угледам обрисе споменика на Петровој гори. И да видим "праву" Купу јел' и даље тече, ил' се вуче према Сиску.

Ако се ноћас сретнемо препознати ћеш ме по оку плавом и додиру њежном…

*****

Након дуго времена заноћио сам у Бањој Луци, не би ли недјељно јутро дочекао са књигама и кордунашким мислима.

Мислима које ме воде у једном правцу, мислима које нечујно посјећују мој Завичај, милују и дозивају тек пробуђене травке попаљеног дома мога.

Какво ли је јутрос загребачко јутро?

Је л’ топла постеља на којој спавају моје звијезде нерођене?

Покушавам да се „одвикнем“ од размишљања о новом сусрету са родним крајем, ма колико би радо тамо био. Тражим ситнице које би моја надања претворила у радост стварања. Или ме зауставиле на новом одласку у моје јуче?

Не иде ми то од руке. Ништа чудно. Круг је то који „кругује“, то је вријеме које тугује.

Пишем бирајући ријечи отимајући љепоту од дана.

Како да је на једном мјесту сложим, упакујем и донесем расељеним комшијама, ишчезлим душама, умрлим надањима? Да ли је то могуће? Да се и они мало радују?

Да се заједно радујемо.

Ма колико хоћу  да их обрадујем закључујем: не може се вријеме упаковати, не може се ријечима кућа озидати, срећа сачувати.

Ту смо гдје јесмо – нема повратка. Остала нам само туга.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: