Небо је упалило свој најсветлији фењер,
а златокриле звезде угнездиле се под облаке
па везу најтананију мрежу санословља.
Питаш ме шта је то смисао?
И шта је љубав?
Зашто оправдавам Карењину, а проклињем Вронског,
зашто ми је најљубавнија прича између
Мајаковског и Татјане Јаковљеве,
која се заправо никад није десила,
а преточила се у цвеће.
Оно, које јој је годинама стизало
упркос свему и у инат свима.
Зажмури и ослушни тишину.
Уплови у бескрај.
Забаци удицу у дубоку плаву утробу неба
и схватићеш…
Ми смо само опиљци прашине
која је засветлуцала на земљи.
Нови живот никад неће бити
оправдање смрти.
Све реке уливају се у наш крвоток,
и све планине дишу нашим плућима.
Сва семена сазревају у нама,
у нашим материцама и
вашим грудима.
И све је просто што делује теже, а
ми смо неспремни да мислимо просто.
Цео свемир склупчан је у зеницама
само се боље загледај и у сваком
човеку јеца заточено дете, а
сам живот је тако детињаст.
И онда ме питаш шта је љубав?
Наша жеља за постојањем,
за ентропијом и разлагањем…
Жеља да се не угасимо као
оне златокриле звезде које се мресте
под месечевим крилом.
Као она муња која
раздевичи небеса и ишчезне.
И знаш, љубав је оправдање.
Она даје смисао бесмислу,
а светло тами.
И мирише баш попут оних букета
која су још дуго после Мајаковског
стизала њој на праг.
