Чежња за албатросима ‒ поетски пропламсај Александре Вујисић

(„Крварим по писмима”, Поетикум, 2022)

Др Ана Стјеља

Из песничког првенца Александре Вујисић исијава зрело поетско перо. Песникиња кроз своју поезију креће на пут по скривеним тунелима себства, даље и ближе прошлости, уз каткад меланхолично и песимистично, каткад иронично осећање, а каткад и склизне у романтично обликовану реминисценцију од које, слово по слово исписује своја писма.

То су писма која никада није написала или она која никада није послала. Можда из страха, можда из стидљивости, а можда због недостатка времена, јурећи за животом који показује своју окрутну неминовност и пролазност... Без обзира на то, сваки стих је потекао из душе, уз искреност детета, што поезију Александре Вујисић чини изразито исповедном. Путовања, стварна и имагинарна, песникињи дају одушка али и инспирације да ствара... Сећања која стану у један кофер, баш као и живот, људи предели, сјај сунца и плаже које немају хлада, трагови у снегу, људи, улице, све је то пронашло своје уточиште међу корицама ове песничке књиге.

Још трају далека сјећања

Као трагови у снијегу,

Семафори који не раде

Плаже које немају хлада

Протрче слике пред очима

Као људи који покваре слику

Онако кад стану, са стране.

На тренутке поезија Александре Вујисић подсећа на поетске скице за неке приче које би приповедале о једном времену, уз прегршти узбудљивих детаља које би читаоце одвела у неке скривене одаје једног времена, које би пак сваки читалац могао да обликује онако како жели. Неке од тих прича као да траже свој почетак, док другима недостаје крај.

Сама сам.

Чемпрес под прозором шапуће.

Остани још мало,

Свануће.

Збирка поезије „Крварим по писмима” јесте показатељ ауторкине страсти према поетском стварању, она попут Тројанки, гласом храбре жене, у борбеном ставу, исписује своје стихове, за њих се бори, за њих је спремна да крвари.

Крварим по писмима,

а мислила сам да их никада нећу написати,

пребирам заклетве старе по мислима,

а лијепо је дисати, лијепо је дисати.

Ипак, скромно  и стидљиво, без преувеличавања и песничке препотентности, а свесна да се срећа крије у ситницама, да речи попут великих албатроса са хартије могу да полете и отисну се далеко и на том путу сусретну се са срећом, песникиња исписује и овај стих:

Да си поезија

Сигурно те не бих ја писала

Рукама невјештим, ријечима

Које се плаше попут малих

Промрзлих птица,

А чезнем за албатросима,

Симболима среће

‒ можда је срећа само ситница

Неки од стихове из ове збирке заискре и постају антологијске. Такви су стихови из хакслијевски обојене песме под насловом „Врли нови свијет”:

Алергични на сунце

На загрљај, на људе,

Нервирају нас сузе,

Дани кад се буде,

Не налазимо мир

Јер тражимо хљеб,

Љубав је постала хир,

Не познајемо ред.

Песникиња дакле свесна себе и света који је окружује пева, воли, пати, виче, предочава свету шта га чека, готово да крвари по хартији коју је натопила својом поезијом, а крв се уместо мастила разлила по читавом универзуму. И тако, у ритму њених песничких корака, плешу планете негде далеко, у свемиру где је поредак сасвим другачији, где све има свој ред, где влада Љубав и Хармонија.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: