детаљ слике: КРК Арт дизајн

ЈОВАН ДУЧИЋ О ИСЛАМУ

Дучић је у својој књизи „Стаза поред пута” и причи „Код Драгише у Анадолији” оставио широк опис исламске културе,

на шта додајем и изреку: Сећање је споменик тврђи од камена; Ако смо људи, треба да опростимо људима, али не смемо заборавити.

Јован Дучић, угледни песник и академик, дипломата у краљевској Србији и Југославији, пропутовао је многе земље и видео свет својим очима, реално и историјски тачно. Прво право знање о исламу понео је из Мостара, који сматра градом своје младости, а током боравка у Истанбулу недвосмислено се уверио у реалност коју је ислам оставио за собом. Дучић је у својој књизи „Стаза поред пута“, а у причи „С Драгишом у Анадолији“ 1939. године описао културу исламских владара, који су живели само за себе, а за свет, нису оставиили ништа лепо. Он дословно каже: „Нема ничег посебно доброг у источној архитектури, а опет ништа није онако како је он пристао да представи овај град (Цариград) највиших властодржаца, победника, рушевина, крвопролића, тријумфа... у земљама и у свим народима име ових великих војника изговарало се само са страхопоштовањем...Српски човек није изговорио име, нити је изглед овог града замишљао другачије него са "стравом". Заиста постоји запис да нема лепоте у историји Турске која би код других народа изазвала љубав и дивљење. У архитектури арапског стила, има доста чаврљања и женског. Турски храм има персијски и арапски стил, али нема турски. Лепота Истока је у тишини, резигнацији, лењости, фатализму, забораву. Највећи јунаци овог народа носили су само име без презимена, па га нико други није памтио као човека историје или традиције. Турчин има само безброј султана, али не памти их више по раду. Турчин има пророка Мухамеда, у кога дубоко верује, али мало зна о томе. То је осећај ништавила човека и то је прво што ће човек осетити на муслиманском истоку.

У Цариграду се налази престонички споменик Свете Софије, споменик који је раније био православни манастир. Цариград је некадашња престоница Византије. Стамбол је кукавички, незанимљив, одвратан, бар на изглед турске престонице султана. Стамбол је био славни гладијаторски логор, који је отишао у Европу да прогони свог варварског цара да га уништи, закопа, опљачка, обеси. Турски султани су били само војници, уздржљивци, господа и лењи. И сви они личе једни на друге. У време када су се широм Европе градили универзитети, галерије, цркве јединствене лепоте, ови источни варварски владари, седећи овде на самим темељима најупечатљивијих култура Византијског царства, нису ништа узимали на тим рушевинама, већ су наставили оно што њихови преци су пролазили кроз азијске пустиње.

Овде су живели Мухамед II Освајач и Сулејман Велики, који поред таквих титула нису имали културу више од централних генерала. У своје време хришћанство је газило религију, цивилизацију, династију и никада није било јединствено по питању европског истока и зато су Турци постали најбољи војници и војска. Ниједан султан није имао таленат својих генерала. Велики везири, углавном страног порекла, више пута су спасавали своје царство, попут Србина Соколовића који је спасао Сулејманово царство. Царски каравани на Босфору су збуњени својом сиротињом, површно. Њихови судови су најсиромашнији. Тако је покољ чувеног Мухамеда II Освајача мање значајан од било каквог бекства босанских Срба. Сви ови људи у богатим страним земљама пљачкали су и отимали војску и проводили се у новим ратовима, као у сталном бесу. Султани нису имали своје биографије. За разлику од Јулија Цезара, он је имао необичну славу и обичан људски брак, али је својим животом представљао време људске историје. Александар Македонски је имао своју представу о држави и свог идола о људској заједници. Наполеон је имао своју генијалност револуционарa и револуционарних идеја свог народа. Међутим, ниједног султана нису занимале ни идеје ни живот. У Стамболу је било само лепо оно што је било страшно. Француска љубав према Турској је неодржива, за тако неконструктиван и разоран народ. Више од савеза Франсоа I са Сулејманом Великим, Французи нису престајали да помажу Турској против хришћана. Да је Француски Луј XV желео Француску, Петар Велики је био спреман да Турску избаци из Европе, а хришћанин Балкана би био ослобођен пре два и по века. Наполеон је помогао Турској да победи руског цара Александра I и затражио од Порте да угуши Карађорђев устанак. У међувремену су у књижевност дошли романтичари, са примесама турског харема. На муслиманском истоку, султан је био једини слободан човек, а цео његов народ и сваки појединац били су компромитовани да би били потопљени султановим ужадима или бачени у море. Запад никада није желео да зна за мучење хришћанског Истока кроз векове. Сам папа је тражио од цара Константина Драгаша, најпре да прими унију, а затим да му пошаље неколико галија у помоћ, што је он и учинио на штету православља.

Турци су били велики рушитељ хришћанске културе у Европи, највећи џелати и паликуће. И сам турски народ је имао склоност ка мирном животу и поштеном раду, али су тумачи његове вере учинили од Курана огроман законик против неверника, само зато што су веровали у Бога. Током пет векова, султани су потпуно заробљавали ове људе због њихових личних злочина и тријумфа, гасећи сва огњишта светлости широм Европе. У Цариграду нису ништа узели, али су сви рушени и дезертирали. И могли би да постану културни свет. Требао им је само један султан, као што је био и цар Петар Велики, па би од свог народа направио културни свет, уместо шушкања, крвопролића, паликућа и прождрљиваца, све за обрачун сулата и неколико паша. Чувени Мухамед II, освајајући Цариград, Смедерево, Босну и Атину, био је ратник, а не војнички, суров и злочинац. Одвезао је брата по оцу, малог Ахмета, и великог везира Мехмед паше Абоговића, турског песника и његовог другог, пореклом Србина из Крушевца, кога су заробили као дете, дао му га одведе у Једране и заточио га у Џенкулу, а затим наредио обешенику да га убије. Чак је му је и отворио стомак да види да ли је појео лубеницу. Тај исти Мухамед II, освајајући Цариград, дотрчао је на коњу код цркве Свете Софије и извршио клање старатељског становништва које је тамо тражило своје спасење.

Цариград је само магична успомена на стару престоницу Цара Константина Великог, рођеног у Нишу, основао је Цариград за престоницу источног хришћанског царства. Од тада је започела историја Византије и новог народа Византије, која датира још од састава римских и грчких елемената, апсорбованих великом и достојанственом хеленистичком културом, моћнијом од уврнутог духа иза дегенерисаних Римљана из четвртог века. . Константин је своју престоницу назвао Нови Рим, у њему је подигао Форум, Капитол, Портик, Цезарову палату и Сенат.

Он је улепшао нову престоницу, подигнуту на најлепшем месту на земљи. Ниједан владар на свету није толико утицао на уметност свог времена и народа као Константин Велики. У његово време, мозаик је сијао сјајем какав свет до сада није видео. Мешају се источњачка инспирација са хеленском и фина Атина са римском грандиозношћу. Рим је победио грчку војску, али је атинска култура победила победника. Новорођени византијски геније није престао да влада европском уметношћу, кроз генерације, неколико векова. Својим сјајем и монументалношћу до данас није ништа надмашио. Константин Порфирогенит, цар и историчар, био је крајем десетог века главни рачуновођа Цариграда, као највећег чуда на земљи. И сам је био сликар и мајстор злата и слоноваче. Писао је и о Србима. Цар Јустинијан, рођен и на територији Србије, надмашио је Константина Великог у прихватању аристократије и његове уметничке бриге. Саградио је храм лепши од Соломона, највећи од Партенона, где је на квадратном плацу постављена прва купола, као тадашњи човек на свету. Црква је била сва у златним мозаицима, са престолом од злата, оивиченим драгим камењем, које је чувало неколико векова. Сам цар је носио одећу посуте дијамантима. Девастатор је послао Јустинијану осам стубова античког зеленог мермера из Ефеса, а једна удовица је послала осам стубова од порфира из Храма Сунца. Сам анђео је одредио место за цркву. На врху цркве постављен је златни крст украшен дијамантима. У цркви Свете Софије, која је била украшена златним мозаицима, горело је ништа мање од шест хиљада свећа. Османско царство и византијско царство бацили су у сенку величанственост старог Рима, који је остао војна престоница царства. Већина византијских царева такође су били људи великог образовања, као што је Константин Порфирогенит, писац, сликар, златар и архитекта. Његов вешт рад била су сребрна врата и сто за церемонију у Триклинијуму, златној сали за свечане пријеме. Света Софија је била далеко највеће дело византијске уметности. Цела црква, и све око цркве, била су збир рашких палата највише владавине Цариграда. Ту, у близини цркве, налазила се царска палата, без сумње највећа част свих времена. У време Поиногенита ова палата је била скуп свих лепота које су до тада остварене. Цар је седео на свом златном престолу, сав у бисеру и драгом камењу, одавајући утисак цара земаљског, намесника Божијег у народу и власника свега што постоји између неба и земље.

Ова величанствена лепота Константина и Јустинијана трајала је до 1202. године, све до крсташа, разбојника и владара, који су за кратко време све поломили и уништили. Освајањем Истанбула 1453. град је постао дегенерација и сиромаштво. Света Софија је осиромашила и затворена, и на крају је претворена у џамију, а последњи помен западног култа и његових владара варвари су потпуно уништили.

Када је Мухамед II Освајач, тада двадесетогодишњи султан, ушао у Цариград, предао је последњих 7.000 бранилаца и на коњу ушао у цркву Свете Софије, где је извршио покољ над осталим становништвом, које се ту скривало. "

Ето, о каквој цивилизацији је реч. Дакле, да је западни свет заиста желео да отвори очи за истину, видео би зашто су Срби пролили своју крв на Косову да спасу Европу. Они то, међутим, никада неће учинити и нанети штету себи и свим људским цивилизацијама. Дучић је иза себе оставио предњи опис, у другачијој верзији, а ја му додајем изјаву са споменика жртвама фашизма Јована Солдатовића, на шеталишту у Новом Саду: „Сећање је споменик тврђи од каменог споменика; Ако смо људи треба да опростимо људима, али не смемо заборавити''.

Варадеро, Куба, јул 2004

Аја-Софиа Црква - Џамија, Цариград

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: