детаљ слике: КРК Арт дизајн

Мирослав Алексић

 

Душица Мрђеновић: Крај једног (драмског) чина

 

ПЕСМЕ О НЕСКЛАДУ

 

Насловна песма ове књиге, сва стала у два стиха, каже: Нека причека ноћ! Још се нисам дана нагледала. Толико је лепог и свечаног у овом једноставном дистиху, и дубоке свести о близини ноћи, али и о вредности онога што симболизује дан.  Та децидност не оставља простора за Хамлетову дилему, иако је ова књига  испуњена зрелом поезијом и великим питањима,али далеко од веровања у корисне илузијеи од празног оптимизма. Песникиња вели: Ја сам рука/ мој живот – ружа / а сећање њен трн. (Ни мисао ми више није добродошла) или: проговара као Калдерон: Да, између  игралишта и почивалишта/ Све је само сан, и друго баш ништа.(Вучица). У изванредној песми Све је како треба, Мрђеновићева ће довести у потпуну равнотежу своју филозофију и своју поетику и једном лакоћом певања у богатим сликама зазвучати суверено каонека српска Ахматова с почетка двадесетпрвог века. У тој песми су у сагласности и детерминизам природе којим је ограничена егзистенција и слобода избора  коју у задатом свету човеку дата. У последњој строфи песникиња вели: Заиста, нека ти не смета слобода!/ У избору ватре – ти буди вода/ слободна и плаха, насушна потреба:/нек ти не смета ништа – све је како треба! А тај рефрен – све је како треба, којим се у једној лепој динамици завршава свака строфа, је заправо врхунац човекове спознаје да је његово окружење, свет или космос, да је све у хармонији а да конфликт настаје у људској заблуди да ће опирући се поретку и превазилазећи границе доћи до одговора који му наизглед нису доступни. Али, нема овде тријумфа спознаје, зато што је ово истинска поезија. И преко свега је нанесен фини лазур меланхолије.

Душица Мрђеновић је песникиња меланхоличне вокације. Њен лирски субјект  застаје преиспитујући се пред светом у једном стању између умора и очаја. Несклад је у основи тог света, у његовом корену. Тако је и у љубави, заправо у потрази за њом. Неспорно као дефиниција звуче њени стихови: све што је мени у животу било важно никада није било важно ономе ко је покушао да ме воли. (Притајено зло).  У песми Одлазак, која пева о немогућности истинског сусрета све је у мимоилажењу: Ти одлазиш пре доласка./Опрашташ се пре сусрета./Поздрављаш без поздрава./Остављаш/ оно што ниси имао/ Враћаш се/ своме немању/ у хлад /који не постоји.//Расплићем косе/ да начиним ноћ/ сванулом дану/ без тебе. Ова песма казује како је заправо недокучиво оно што је елементарно, како је онемогућена истинска комуникација у једном односу у коме је неспојиво оно што је једно другом неопходно да би постојало.И све је у овој песми негација мотива љубави, на коме песма почива, осим последње виртуозно изведене слике, узбудљиве, непатворене лирике.

Ово је књига о несавршеном свету, седамдесет и пет песама о нескладу, без патоса и без шкргута зуба. А уз све уобичајене нескладе са собом и другима, свет лирског субјекта прожео је и рат. То није онај рат који понекад налазимо у поезији наших песника који га доживљају у стандардним обрасцима националног хероизма, трагедије и слично, онај рат који се збива на сцени, као нова лекција из историје. Рат у поезији Душице Мрђеновић је сав у рефлексијама у бићу лирског субјекта. Она не не пише експлиците о рату,нема веристичке грубости, али има тихе језе као у песми Рођени између смрти: “...иако рођени / између смрти - / још нисмо мртви, / још нисмо мртви.” Њена поезија ипак никада не пада у нихилизам и у себи чува то зрно вере, ту светлост смисла као у стиховима: Не сија толико / оно / за шта желиш живети // колико бљешти / оно / за шта рад си мрети. Нема нихилизма, али има резигнације То је осећање свеприсутно па се редовно огледа и у насловима: Ни мисао ми више није добродошла, (Не)мисли, Из немира у немир, Неснађени, Лицемерје искрености, Одсуство савести…А у песми Из немира у немир песникиња казује: ...из праха у прах / дахом за дах / идемо, нестајемо / веровати престајемо / и бројимо // речи / увреде // док тренуци среће / бледе.

На крају, свакако треба издвојити још три занимљиве и, у односу на остатак књиге,  некако другачије песме, са три лирска јунака: 31. август (песма о продавцу књига који се тог дана није оженио), Кад трудна циганка пева  (о биолошкој надмоћи лирске јунакиње) и песма Коњ (која, насупрот претходној, пева о човеку који се гаси). Ово су песме о комадићима изломљеног света, о људима који не могу да прескоче маргину, срасли са својом позицијом неосвешћености или бесмислености трајања.

Не либећи се да дотакне различите формалне обрасце и крећући се од класичног катрена до слободног стиха, од епиграма до разуђених, наративних структура, уз добар осећај за риму и мелодију, Душица Мрђеновић у овој збирци постаје ипак препознатљив аутор који не бруси форму већ тежи аутентичности.

Књигу можете набавити кликом на слику корице

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: