детаљ слике: КРК Арт дизајн

Пети део можете прочитати овде.

СИМО МАТАВУЉ И БОКА КОТОРСКА

Проф.др Горан Максимовић

Биљешке једног писца

Матавуљеви аутобиографско-мемоарски записи, који су објављени под заједничким насловом Биљешке једног писца, а публиковани су унаставцима у Летопису Матице српске од 1898. до 1903. године, у трећем поглављу у цијелости описују године проведене у Херцег Новом и Боки Которској (1874-1881).

Одмах у уводу, Матавуљ наглашава да је у Херцег Нови и Боку Которску пошао  на основу позива који му је упутио др Лазар Томановић (1845-1932), те учитељске службе коју му је пронашао у "Заводу Србина, у поморској школи, задужбине Бошковића, Ђуровића и Лакетића", покренутој деценију и по раније, 31. јануара 1858. године.[1]Интересантно је да Матавуљ по сјећању наводи погрешну годину када је покренута школа у Србини. Чини му се да је то било негдје око 1862. године, а школа је заправо основана четири године раније.

Матавуљ не скрива да је кренуо у Боку Которску са подијељеним осјећањима. Састојало се то из одређених предрасуда које су биле у то вријеме актуелне у Далмацији (да је та сиромашна покрајина "далеко негдје на истоку", да је то "калуђерска Сибирија", да су Бокељи веома "кичељиви", па чак и да су "прави дивљаци", како је то наводио Герасим Зелим у своме Житију), али и из веома позитивних личних сазнања из православног семинара у Задру да су ђаци који су дошли на школовање из Боке Которске били "жустри, питоми, елегантни младићи, са добрим хигијенским навикама, што је све показивало утицај старије културе".[2]

Матавуљ посебно наглашава да је пресудан утицај на његово дивљење према Бокељима и жељу да живи у Боки Которској имала Бокељска буна из 1869. године, која је узрујала цијело Словенство и скренула пажњу читавог образованог свијета на шаку јуначких горштака, који су бранећи своја вјековна права имали храбрости да се ухвате у коштац са силном Аустријском царевином: "Чланци, расправе, пјесме, слике, распалише и хладније маште од моје; ја сам био у правом заносу: сваки Бокељ био ми је див и ближи срцу од ма кога. А пошто устанак утоли под печатом славног Кнезлачког мира, пошто ћесар потврди старе бокељске повластице и још им даде посебно владичанство, пошто Шћепан Митров Љубиша, својим политичким говорима и приповијестима, одједном изиде на велики глас, онда ми тек бјеше једина жеља живјети у тој идеалној земљи" (45).

Матавуљ се осврће и на бројне књижевне текстове и писце који су већ писали са најљепшим надахнућем о Боки Которској. Посебно издваја Петра Другог Петровића Његоша, Стефана Митрова Љубишу, Милана Јовановића Морског и Љубомира Ненадовића.

Саму Боку Которску, град Херцег Нови, као и године проведене у тој средини, Матавуљ приказује на два начина. Са једне стране, кроз приказ личних доживљаја, кроз опис наставничког посла у Поморској школи, гдје је предавао италијански језик, а касније и гимнастику, кроз карактеризацију људи, кроз опис бокељског крајолика, те кроз обликовање слике приватног живота. Са друге стране, кроз приказ великих историјских догађаја, који су остављали динамичан траг и на живот у Боки Которској.

Приказујући личне доживљаје, поднебље, људе и прилике у Боки Которској, Матавуљ са великим одушевљењем пише о бројним савременицима (Стево Мрђен, Ђуро Војновић, Мато Мрша, Јевто Гојковић, Милан Јовановић Морски, Јован Сундечић и сл.). Са много љубави, пажње и оданости пише о свом великом пријатељу Лазару Томановићу, доктору правних наука и тада веома популарном борцу за политичка права српског народа у Приморју, те о његовој вјереници Петрослави Радуловић. Матавуљ веома упечатљиво карактерише и личност тада већ познатог књижевника Милана Јовановића Морског, који се поред посла општинског љекара прихватио да предаје француски језик и цртање у Поморској школи. Бокељски крајолик (од Суторине, до Савине, те од Новог до Котора и Лепетана, од херцеговачких и црногорских брда, до бокељског залива и јадранске пучине), описује бајколиким сликама.

Живот у Херцег Новом приказује као веома динамичан, рад у школи као веома интересантан, а након доласка Милана Јовановића и као вријеме испуњено новим интелектуалним сазнањима, а поготово као доба када је највише радио на усвајању изворног народног српског језика, те у бројним дружењима и као периода када је у потпуности ослободио и развио дар за усмено приповиједање. Матавуљ описује и да је усљед динамичног и неуредног ноћног живота у Херцег Новом доживио мождани удар од кога се тешко опоравио, али да је тада научио да води рачуна о исхрани, да се окренуо гимнастици и здравијем начину живота. Матавуљ описује и своју снажну љубав са сиромашном, али у души и тијелу дивном, бокељском дјевојком. Иако у том запису Матавуљ није навео њено име, из каснијих истраживања је познато да се радило о Кати Ваницији.[3] Матавуљ не заборавља ни да из комичне перспективе прикаже поједине догађаје и људе. Упечатљива је епизода о сусрету у Херцег Новом двојице суревњивих српских писаца Јована Сундечића и Милана Јовановића Морског.[4] Матавуљ упечатљиво казује и о приватном животу у Боки Которској, о сређеним породичним односима, о умјерености у јелу и пићу, о склоности ка лијепом одијевању, о оданости поморству, о искреној преданости вјери, о вјерским размирицама између православаца и католика, о поносном карактеру Бокеља, о снажном бокељском српству, о дивном српском језику којим се говорило у Боки Которској и сл.

Са друге стране, Матавуљ је боравио у Боки Которској у вријеме великих историјских догађаја (Херцеговачки устанак, Српско-турски ратови, Берлински конгрес, Друга бокељска буна), који су неминовно оставили траг и у животу ове покрајине и њених људи, а самим тим су заузели важно мјесто и у овим записима. Посебно је описан долазак бројних поморских флотила у Боку Которску након што је Турска одбијала да по одредби Цариградске конференције преда Црној Гори град Улцињ. (О томе умјетнички веома надахнуто Матавуљ пише и у приповијеци Бодулица). Описан је долазак аустријскога цара Франца Јозефа(1830-1916) у Боку Которску у мају 1875. године. Са много подсмијеха Матавуљ указује и на своју дводневну неславну епизоду укључивања међу херцеговачке устанике војводе Миће Љубибратића, као и на несрећне српске подјеле међу побуњеницима, те закулисне политичке игре које су се одвијале изван ратишта у Бечу, Београду, на Цетињу и слично. Казује и да је на распусту у љето 1877. године радио два мјесеца као добровољац у руској болници у тек ослобођеном Никшићу.

Мада наглашава да је већ при крају рата (1875-1878) пожелио да се одсели, Матавуљ одлазак из Боке Которске и Херцег Новог приказује као сасвим неочекиван и подстакнут најавама нове бокељске буне и затварања Поморске школе у којој је предавао. Послије питоме Боке Которске одлазак на Цетиње и живот у Црној Гори био му је на сваки начин тежак и мучан. Завршне реченице о животу у Боки Которској, Матавуљ боји најљепшим успоменама и наглашава да је баш ту у њему дефинитивно формиран онај каснији приповједач: "Тај најљепши дио моје младости провео сам у најдивнијем крају српске земље, на јужној тромеђи, у приликама и околностима какве се замислити само могу за млада човјека који је имао њешто наклоности ка фабуловању. То ће се огледати и у причама за које сам грађу црпао из тога времена и средишта, а то су: Бодулица, Љубав није шала ни у ребесињу, Ђуро Кокот, Нови свијет у старом Розопеку, Ново оружје, Снага без очију, Др Паоло... Не знам јесу ли оне боље од других, али доиста оне носе у себи одсијев онога што је најљепше и најбоље у животу ˗ одсијев младости" (71). Овим ријечима искрене глорификације Боке Которске, као и дирљиве сјете над лијепим годинама прохујале младости, Матавуљ и сам потврђује да су његове приче и путописно-етнографска проза из бокељског живота умјетнички аутономне у односу на све остале дијелове његовог књижевног дјела.  

Матавуљева бокељска пријатељства

Мало је било српских писаца који су тако лако градили лијепа и постојана пријатељства као што је то био случај са Симом Матавуљем. Вјероватно је то било повезано са његовом веселом и доброћудном нарави, са говорљивошћу и отвореношћу његове медитеранске природе. Обично су до сада издвајана његова дружења и блискост са Лазом Костићем и Миланом Савићем. Лазу Костића је упознао на Цетињу, гдје је Матавуљ живио и радио од 1881. до 1889. године, а Лаза Костић од 1884. до 1891. године. Пријатељство са Миланом Савићем засновано је приликом двомјесечног Матавуљевог рада у гимназији у Зајечару у јесен 1887. године, гдје је у то вријеме и Савић предавао и радио као професор.

О Матавуљевим бокељским пријатељствима није писано много. Међутим, постоји више оправданих разлога да се истражи и тај сегмент његовог живота, јер управо Матавуљ у Биљешкама једног писца казује како је у Боки Которској стекао више искрених пријатеља. Важно је нагласити да је Матавуљ био веома популаран у Херцег Новом, да су га из милоште називали "шјор Симо", те да је био омиљена личност на градским забава и дружењима. "Можда ниједан наш писац није оставио толико прича, анегдота и спомена о себи као што је то Симо Матавуљ у Херцег-Новоме".[5] Биле су то године из осме деценије 19. вијека када је у Херцег Новом живјело и радило више значајних личности са којима је Матавуљ изградио лијепе колегијалне и пријатељске односе пуне поштовања и узајамног уважавања. Издвајамо имена Мата Мрше, Ђорђа Војиновића, Јефта Гојковића, Христифора Ломбардића, Стева Мрђена, Стева Чутурила, Јосипа Белушића, Трипа Радоничића, Јована Сундечића, Милана Јовановића Морског и сл.

Међу бокељским пријатељствима за ову прилику посебно издвајамо Матавуљева дружења са Лазаром Томановићем (1845-1932), Томом К. Поповићем (1853-1931) и Марком Царем (1859-1953).

Наставиће се...

---

[1]Васо Ивошевић, "Матавуљеви записи о Бокељима", Бока, број 11, Херцег Нови, 1979, стр. 333.

[2]Симо Матавуљ, Биљешке једног писца, Српска књижевност, Мемоари, дневници, аутобиографије, књига 13, Нолит, Београд, 1988, стр. 45. (Сви каснији цитати преузети су из истог издања. Број у загради након преузетог текста, означава цитирану страну).

[3]Максим Злоковић, "Херцегновски дани Сима Матавуља", нав. дјело, стр. 254-255.

[4]Опширније смо писали о томе у књизи: Горан Максимовић, Тријумф смијеха – Комично у српској умјетничкој прози од Доситеја Обрадовића до Петра Кочића, Просвета, Ниш, 2003, стр. 92.

[5]Максим Злоковић, "Херцегновски дани Сима Матавуља", нав. дјело, стр. 246.

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: