детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДАРОВИ МЛАДОГ БАЈКОПИСЦА

Милица Опачић: Град вилењака, Институт за дечју књижевност, Београд 2022.

Ранко Павловић

Савремена српска књижевност има и имаће своје бајкописце и послије свјетски познате Гроздане Олујић и још не баш великог броја писаца који се огледају у овом жанру. У то ме увјерава и једна, обимом невелика, књига која посљедњих дана заокупља моју пажњу, а која је недавно објелодањена у издању младог али врло активног Института за дечју књижевност у Београду.

Наслов књиге је „Град вилењака“, а њена ауторица је млада Милица Опачић, рођена 2002. године. Она је завршила Музичку гимназију „Коста Манојловић“ у Земуну, а од прошле године је студент клавира на ФМУ у Београду. Освојила је бројне награде на пољу музике у земљи и иностранству.

У одлично графички и ликовно опремљеној књизи читаоцу су понуђене три подуже бајке, уз сјајне илустрације Ларе Дорин, толико добре да је илустраторка заслужила да се њено име нађе на предњим страницама, а не тек у импресуму, на самом крају књиге.

Милица своје дјело отвара бајком која је дала наслов и цијелој књизи, „Град вилењака“. Мада без већег књижевног искуства, она од прве реченице читаочеву пажњу држи занимљивом причом у којој се непрестано смјењују догађаји који граде чврсту цјелину. Својим јунацима даје бајковита имена, примјерена теми којом се бави, како у овој тако и у остале двије бајке. Младом читаоцу сигурно ће остати у памћењу Облак, Дароје, Храброје, затим из друге и треће бајке Емотивеја Флаутић, Тамнослава, Резбарко, Шаљивко и други, тим прије што указују и на њихове карактерне особине. Занимљива су и имена мјеста радње, као што су, на примјер, Брезинград и Боровград.

Као у добро нам познатим народним и ауторским бајкама, и код Милице Опачић наилазимо на борбу добра и зла, а није тешко претпоставити ко односи побједу. У „Граду вилењака“, примјера ради, похлепа ће, када се спозна да је у ковчегу било лажно благо, уступити мјесто слози и љибави међу патуљцима, а у бајци „Флаута госпође Емотивеје“ побијеђена зла чаробница Тамнослава промијениће ћуд па и име, постаће Доброслава. Уосталом, једна кратка реченица можда објашњава суштину ауторичине поруке: „Испред куће је цветало цвеће, а унутар куће је цветала љубав.“

Млада М. Опачић на ненаметљив начин код читаоца подстиче љубав према природи и посебно животињама у њој. „Љубав може и најдубље ране да исцели“, реченица је из бајке „Флаута госпође Емотивеје“, испричане у првом лицу једнине, што је ријеткост у овом жанру, у којој из флауте, са заносном музиком, излазе и срца која зацјељују рану на нози љупког коњића. Бајка „Резбарко и Шаљивко“ пуна је љубави која, заједно са дозирано контролисаним поукама и порукама прелази из приче у читаочева осјећања.

Имајући у виду да је Милица Опачић још као ученица шестог разреда основне школе објавила бајку„Бескрајна чуда“, у издању београдског „Света књиге“, и за њу добила „Гашино перо“ на 27. Међународном фестивалу хумора за децу у Лазаревцу, можемо од ове младе ауторице очекивати и нове бајковите дарове младим, па и старијим читаоцима. То, уосталом, наслућујемо и из кратког поговора овој књизи уреднице и рецензенткиње, познате списатељице и врсног зналца бајке, Гордане Малетић, у коме за Милицу каже да „урања у свет натприродних бића која настањују пределе на размеђи сна и јаве“ и да у „У основи овог стваралаштва лежи жеља за бољим светом, у коме се живи лепо и мирно“. Томе свакако треба додати Миличин смисао за детаљ, лијепе описе, јасну и проходну реченицу, стално дозирање приче новим информацијама, што доприноси томе да се бајка напросто мора без прекидања прочитати до краја, и друге умјетничке вриједности.

Увијек се обрадујем сусрету са добрим дјелом младог аутора и искрено честитам Милици Опачић и издавачу!

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: