детаљ слике: КРК Арт дизајн

ДОЛИНОМ

 

Са писком локомотиве у угао купеа, до блештавог прозора седа висибаба. Јурећи трком тик поред ње смештају се два сунцокрета. Кренули смо у походе вековима. Испраћа нас страшна ломљава гвожђа, савршено усклађена са перонском грајом. Остављамо престоницу да се спокојно смешка.

Усталасана поља сагласна су са сунцем које их је обасјало. У сагласју са њима није намрштено преплануло лице човека чији се врх мотике цакли на јари. Жустро бије по тврдокорној земљи, месецима ненатопљеној. Не шали се са мотичицом ни мршавица чија се гола рамена пркосно дижу и спуштају у ритму удараца по оној немилосрдној земљи. Замичемо за кривину. Стабљике кукуруза започеле су заводљиви плес. Румба или танго – није сасвим јасно, извесно је само да су у складном ритму. Шири нам руке сањиви Младеновац. Хтео би нешто да нам приговори. Он је уснуо између набреклих њива и голих макадама. Но у својој слаткој дремљивости само нам заказује поновни сусрет. Остај нам збогом, бесани граде! Још није касно да измаршираш војничким кораком из загрљаја северних ветрова. Лепеница покушава да нас шармира. Крагуји су пркосно раширили своја широка крила и ми смо се само благо насмејали. Зар не дугујемо макар једну шетњу граду који је скаменио Десанку занавек?

– Шшш... не ометај – прописно су нас опоменули – ми и даље држимо час. Морамо се растати, громадо Шумадије! Крагујевац се, међутим, није нарочито насекирао. Он добро зна да онај ко једном прође његовим улицама, мора да се врати. Хтели смо да нам каже како ћемо му недостајати. Он ћути, мргуд. Ни да се нашали са нама!

Ево нас у песми опеваној прекјуче! Краљица Гружа одевена је заносно. Не усуђујемо се да не застанемо. Стара је то враголанка. Изглед јој квари израз сете на ободима усана. Кад је овако гледаш издалека, никад ниси начисто је ли то осмех или је готова да заплаче. Ено једног сунцокрета како јој хрли у сусрет! Трчкара весело и нема намеру да се врати у купе. Ко не би остао у домовини Добричиној на плодној обали реке с ружом римованом?! Ето ти стиха, сунцокрету! Не заборави да га издекламујеш Гружи као улазницу за краљевске одаје!

Строј и изненадна грмљавина! Је ли то борбени ратни поклич или се стене обрушавају посвуда? Заробљене невине очи испод одела витеза; мач у рукама, глава у торби и окршај титана почиње овог трена! Затрубио је машиновођа, тобоже љутито, и убацио у највећу брзину – неће ни он да не учествује у овој борби неба и земље! Ибар страшно запомаже. Та река се мукотрпно пробија кроз ковитлаце, разбија се о стене и распада у комаде. Откуда по овој светој земљи јорговани расути посвуда, чији се опојни мирис разлаже на милионите делове? Горди висови само тако изгледају – задивљујуће је бити у њиховом загрљају из кога нам се не излази.

– Bienvenue, princesse! – неспретно ускликну Урош, намигнувши враголасто њеном височанству. И одмах затим разлеже се нашироко заносни мирис једног од цветова. Један дубоки уздах и закорачили смо у Провансу.

Хеј, цвету над цветовима, остави нам мало свог мирисног праха, затребаће нам кад се попнемо у подножје неба!

Бродимо литицама. Напуштамо једну долину са два назива – Долину јоргована и Долину краљева. Нема овде проклетих Јерина. Само продоли, распињани и декорисани.

Осећам мирис минералних вода и њихову ледену свежину. Да ли је Гоч са својим зеленим миром отперјао до Врњачке Бање и подарио јој лековити рај? Или је Бања отрчала к њему да му се баци у загрљај из ког није имала намеру да икада више оде? Нема тамо, на раскршћу ветрова, никаквих сунцокрета који би остали у граду воде, ветра и сунца. Будите опрезни са пределима из којих вам се не одлази, а у којима нико не остаје. То су градови за којима се чезне, а никада се не досегну.

 У свечаном маршу улазимо у Рашку, град који светлуца у истоименој реци и огледа се у пркосном Ибру. Мирна Рашка се угнездила испод застрашујућих копаоничких висова. Само се овде Ибар задовољно мешкољи. Ископао је себи вијугави пут и баш му се никуда не жури. Намерно смо залутали међу зидине и храпаве стене које прете да се обруше у ону пенушаву реку. Седим на врелом камену у граду котлини испод Рогозне, Голије и Копаоника и пијем ледену изворску воду кроз коју су протекли векови. Надолазећи свежи дах ветра који се лукаво спушта са Копаоника кроз камењаре и борове милује ми врео врат. Ено хладног камена што се урезао у Сопоћане и Студеницу. Порфирогенит запоседа тврђаву, умаче перо у мастило и започиње епопеју. Бедеми су чврсти, пећина мрачна, дворска палата обасјана.

Остајем овде. Замишљам хуку воза који не престаје да галопира кроз долину. Сањиви сунцокрет је напрегнуто остајао будан. Ено даира у руци девојке са шалварама, пева своју омиљену песму. Однекуда допире мирис божура. Пастир уснуло завршава своју песму. Запоседам овај предео. Невешто записујем слово, затварам корице свеске и удишем најсвежији ваздух у просторима без путева.

 

 

ПОДЕЛИТЕ ОВАЈ ТЕКСТ НА: